Već 34 godine njegove vešte ruke i oštro oko oblikuju neke od najneverovatnijih silueta cele jedne epohe. Retrospektivnom izložbom koja mu je posvećena u pariskom muzeju mode Galliera, Azzedine Alaïa se i formalno pridružio velikanima. U prostoru prvobitno namenjenom izlaganju skulptura, veliki kreator je na svom terenu.

On je, ionako, proveo poslednje 34 godine praveći božanska vajarska ostvarenja koja prevazilaze modu. Sa Alaïaom ste u samom centru onoga što bi se moglo nazvati alhemijom visoke mode, ta tajna je sakrivena u svakoj od njegovih haljina. Scenario je uvek isti: žena se susreće sa komadom njegove odeće i ne može da se otme utisku da nosi nešto što je napravljeno baš za nju, nešto čija je svrha postojanja da je učini lepom. Bilo da je visoka, niska, bujna ili androgena, svaka volšebno dobija veličanstvenu formu i auru ženstvenosti na kojoj bi joj se moglo pozavideti.

Da li ova retrospektiva može razotkriti misteriju gotovo ezoteričnog procesa stvaranja koji, još od 1979. godine, stalno iznova dokazuje istu stvar: apsolutno poznavanje ženskog tela? Da li najranije slike koje su odredile njegov životni put potiču iz detinjstva u Tunisu? Odgovor je: da.

"Sećam se svoje tetke koja je bila plesačica. Imala je krojačice koje su za nju pravile kopije Diora. U pamćenje mi je ostao urezan jedan njen crveni kaput sa manžetnama i kragnom od astragana. Kada smo šetali zajedno, ljudi na ulici su se zaustavljali i aplaudirali. Nešto kasnije, fascinirali su me Dior i Balenciaga, njihova odeća koju sam gledao u časopisima. Stalno sam se pitao kako je napravljena, kako izgleda sa naličja. Želeo sam da razumem sve što je u vezi sa konstrukcijom.”

Anatomiju i proporcije je izučavao na Akademiji lepih umetnosti što je dovelo do toga da postane vajar. Čak i danas, kada radi po meri, oseća se kao da radi sa glinom.

Po dolasku u u grad svetlosti prvi put je ugledao Marlene Dietrich i "njene duge noge dok je izlazila iz automobila". Nakon kratkog perioda u kući Dior, za kratko vreme je postao couturier žena među kojima su bile i Maria Callas i Greta Garbo.

"Počeo sam bez prebijene pare. U mom stanu radilo je i do osamnaest krojačica. Trebalo je da vidite sve te Rolls-Royceve parkirane ispred moje zgrade i sve te bogatašice koje su se peške penjale ubitačnim zavojitim stepenicama. Bio je to luksuz u potpunom siromaštvu.”

Iznad svih je bila Arletty, neponovljiva glumica, pevačica i model, koja mu je postala bliska prijateljica i večna muza. „Tako slobodan duh je prava retkost. Zahvaljujući njoj sam puno naučio. Nikada nije nosila nakit, govorila je kako nije sputana dekoracijom. Ona je moja vizija hirovite Parižanke. Zapravo je njena filozofija razlog zbog kog ne koristim ukrase. To je pročišćenost stila.” Alaïa je tokom svog života upoznao mnoge izuzetne žene, najveće glumice i fantastične aristokratkinje. I, naravno, supermodele.

Osamdesete su bile njegova dekada. Atelje sakriven u srcu pariskog kvarta Marais bio je baza u kojoj caruju Alaïa i njegova "deca”: njegovi psi, mačke i haljine. Po njemu su paradirale tadašnje najlepše žene sveta: Naomi, Christy, Linda, Cindy, Elle Macpherson. Zvale su ga Papà i postale ambasadorke njegovog nesvakidašnjeg talenta. U to vreme, tiha uličica Rue De Moussy bila je centar sveta.

A danas? Revnosno obožavanje i dalje ne jenjava. Azzedine Alaïa je nesumnjivo jedini modni kreator koji uživa ovakvo jednoglasno divljenje. Prošetajte po radnjama i videćete da se prodaje svuda, u velikim luksuznim robnim kućama, konceptualnim buticima i vintage prodavnicama koje, onog trenutka kad se domognu nekog retkog komada, odmah preuređuju svoje izloge kako bi ga prikazali. Šta on sam kaže na to? "Citiraću Napoleonovu majku: nek traje dok traje.”

Ništa se nije promenilo. Svakako ne sam Alaïa koji je, kao i uvek, obučen u svoje crno odelo sa kineskom kragnom. „Nosim ga svakog dana, ni ne razmišljam. Ako bih počeo da obraćam pažnju na to šta mi dobro stoji ne bih nikada izlazio i pravio bih isključivo odeću za sebe samog. Sva moja koncentracija je usmerena ka ženama. Zanimati se za žene, u mom slučaju, znači zaboraviti na sebe.”

Jedan od najvoljenijih ljudi današnjice okolini nameće svoj ritam – diskretan i jednostavan. Poznat je po tome da ništa ne prepušta slučaju, svom britkom umu i, ponekad, burnom temperamentu. Njegovi izlivi besa su legendarni. „Znam da nisam laka osoba”, kaže „ali ja sve preživljavam veoma intenzivno. Posebno kada je moj tim u pitanju.”

PageBreak

Njegove kolekcije ne prate modni kalendar, a odeću prodaje onda kada može da je isporuči i u tome nema ničeg snobovskog ili elitističkog. Jednostavno, ne prikazuje onda kada bi želeo već onda kada završi. Modu, svoju vrhunsku umetnost, shvata isuviše ozbiljno da bi je podvrgao paklenom vrtoglavom tempu industrije i brojnim kolekcijama koje iscrpljuju njegove kolege. Kod Alaïae nema pomodarskog ćaskanja. On se, poput umetnika, izražava samo onda kada ima nešto fascinatno da kaže. Rue De Moussy je ostrvo nezavisnosti.

Alaïa radi iznad svog butika i to mesto smatra najboljom tačkom za posmatranje sveta. Ponekad ga začuđene mušterije sretnu dok šeta između rafova i tada im objašnjava: „Za mene je od presudne važnosti da budem u kontaktu sa ženama. Ukoliko ih ne viđam, neću ih ni razumeti. Ponekad ih pratim na ulici zato što mi se dopada kako izgledaju, kako njihova odeća prati ritam kojim hodaju, kako tkanina treperi.” Istina je da je žena koja hoda u Alaïa haljini kao udar struje, žersej koji se hipnotično pokreće poput talasa, napred – nazad, je neverovatan vizuelan doživljaj.

Ako se udubite u njegovo delo, shvatićete da je ono što ga pokreće veoma jasno i beskompromisno izraženo kroz pokret, ravnotežu volumena i studiju savršenih proporcija. Ostaje pitanje: kojom nepoznatom matematikom je Alaïa savladao jezik tela? Da li je to rezultat tridesetčetvorogodišnjeg istraživanja sličnog onom u kom slikar ceo život provede tražeći način da potpuno usavrši jedan te isti potez četkicom?  

Misterija ostaje nerešena. Njegove haljine koje se otvaraju poput cvetova na izlasku sunca i oživljavaju na ženskom telu nastavljaju da čuvaju svoju tajnu. On, sa svoje strane, pevuši stihove velike egipatske pevačice Oum Kalsoum koja ga podseća na dane u Tunisu: „Daj mi slobodu i oslobodi moje ruke. Dala sam sve, ništa mi nije ostalo.” Baš u kao pesmi, čudesne ruke Azzedina Alaïae dale su sve svojim muzama: ženama, jedinom predmetu njegove ljubavi. 

Priredila: Manda Javorina