ELLE intervju: Marčelo

Tek kada sam pokušala da dogovorim snimanje sa Markom Šelićem shvatila sam koliko je teško doći do njega. Hoće on, ali nema vremena. Isto tako hoće da dâ još koji ispit i završi Filološki fakultet, ali nema vremena da se svrti i posveti mu se. Puno radi, tj. piše. Kada ga pitate o čemu, odgovoriće: „O ljudima, psima i mišima.“ Trenutno sprema peti studijski album Napet Šou, piše drugu knjigu romana Malterego, a skoro već pet godina radi u redakciji Veselog četvrtka, najvećeg domaćeg izdavača stripova.

Hah, ikada? Ne verujem da postoji čovek koji nije imao problema zbog jezika, koje god da je dužine – i onaj koji preterano ljubi tišinu i statira u nemom filmu svog života može, zbog manjka jezika onda kada treba govoriti, da prođe rđavo taman koliko i onaj čiji je blebet rafalan tamo gde je bolje ne reći ništa. Samo je prava mera dobra, ali kako se ona menja od situacije do situacije, nema univerzalne jednačine i svi zapadnu u problem.

Tebe je, pretpostavljam, uvek morio višak?

Moji prvi problemi – tačnije, tuđi, koje sam ja uzrokovao – imali su veze isključivo sa jezičinom. Moji su se plašili da me pokazuju gostima, jer je bilo nepredvidivo šta ću im reći (nakon što sam jednoj maminoj drugarici rekao da ima zube nalik kukuruzu, drugu nazvao majmunom, a ćaletovu koleginicu iz čista mira optužio da mu je švalerka). Nije to bilo do nevaspitanja (naprotiv, vrrrlo su umeli da me ukore zbog ovoga), već do moje fasciniranosti otkrićem da samo dve stvari mogu u sekundi da promene raspoloženje svih ljudi u prostoriji: iznenadni zemljotres i reč. Imao sam tri i po godine i, naravno, nisam baš preterano razmišljao – u godinama koje su dolazile ostao sam jednako zaljubljen u reči, ali sam naučio da u mom okruženju samo dve kategorije ljudi onako nesmotreno dele ljudima epitete kao ja sa tri i po: političari i prostačine, a ponajviše oni u kojima se ova dva opredeljenja skladno stapaju u jedno. Pride, onaj mali Ja nikome nije zaista mislio zlo, nisam čak ni znao šta je uopšte koncept uvrede, a danas vidim mnoge ljude koji vređaju prilično ozbiljno i prilično namerno, ali su neopterećeni savešću taman koliko i trogodišnjak. A reč i dalje ima moć da menja ne samo raspoloženja nego i živote.

Da li su devedese naša stvarnost?

I one originalne devedesete izlile su se iz nas. Mi nismo njihov produkt, nego one naš. Nije baš svako spreman da svoje sporove raspravlja puškama pred zoru novog milenijuma. Balkan je bio, i zato treba ponajviše da strepi od sebe samog: kad počnemo s onom pričom da nas beli svet mrzi, zvučimo kao samoubica koji strepi da ga na putu da se baci pod domaći voz slučajno ne zgaze kola sa stranim tablicama. Niko se ne bavi nama ni kroz ljubav ni kroz mržnju, nego samo kroz to da li nas treba shvatiti ozbiljno ili nam se treba smejati. Ako mislimo da je to sa devedesetim neka vrsta našeg reality rimejka Dana mrmota, zašto bi nas bilo ko shvatio ozbiljno? Ako se pokaže da su devedesete naše prirodno stanište, to ljudima preko neće biti čak ni žalosno. Ovo što sada vidimo svakako nije pun pansion – nema rata, nema redova za zejtin. No, neki drugi klimatski uslovi čine da kosti slute nevreme – u prvom redu, kontrola medija. Prvo se jedan igrao posedovanja gotovo svih medija, a onda je došao drugi i gleda da bude još gori. Ako znamo šta je upravo na planu medija pre obojice radio Sloba, da li reč rimejk počinje da zvuči zlokobnije? Možda ni Slobi to nije bio master-plan oduvek, šta ako se jednostavno zaigrao? Suština naše nesreće je u tome što na istom prostoru u isto vreme snimamo dve različite serije: oni Igru prestola, a mi ostali Walking dead – izađeš na ulicu, uključiš TV, a na oba mesta sve sami zombiji, povampirene devedesete, dok zvanično saopštenje glasi da smo na pravom putu. Naše su babe bile mudrije od nas: ako kosti kažu da stiže hladnoća, njih uopšte nije zanimalo šta spiker vremenske prognoze ima da kaže.

Bez milosti kritikuješ stanje u državi. Da li si ikada razmišljao da napustiš Srbiju?

Stoput. I nikad nisam povukao jedan jedini potez ka tome. Nisam sklon odustajanju, a osim toga, duboko verujem da tako glasi prava definicija rodoljublja: raditi svoj posao najbolje što možeš i dati svoj maksimum svojoj zemlji. Avaj, kad sam to kazao na jednoj tribini, jedan srednjoškolac  reče: „Pa dobro, ali… to je više kao ljubav prema svom zanimanju, ne prema zemlji.“ I tu shvatiš: pa oni stvarno misle da te dve stvari nisu ni u kakvoj vezi. Voleti zemlju, to je, valjda, samo ono kad to stalno kličeš i kitiš se njenim obeležjima zapadajući u trans kao divlje pleme dok igra oko totema. Zar takvi ljudi više vole moju zemlju nego ja? Međutim, u tome i jeste caka: da se svi ljudi oklevetani da ovu zemlju ne vole odjednom isele iz nje, oni koji ostanu jedno veče bi slavili, a već sutra, mamurni, počeli bi između sebe da se optužuju ko više voli zemlju. Očas posla bi opet neki bili prokazani da su izdajnici. Pa kad i oni budu isterani, ovi što ostanu opet bi se podelili. I tako sve dok ne ostane jedan jedini čovek, koji bi možda imao snage da sebi napokon prizna šizofreniju.

PageBreak

Tvoj dnevni, glavni posao – posao urednika u strip redakciji – jeste san svakog dečaka. Ti si samo imao sreće da budeš dečak duže nego svi ostali.

Uopšte nisam imao sreće – to nije lutrija, to je odluka. Uvek treba paziti ono dete u sebi – savet za svakog čoveka, ne samo za trudnice. Mnogi ljudi gledaju da ne razočaraju svoje bližnje: porodicu, prijatelje, ljubav – i potpuno se slažem s time, ali osoba koja mi je najveći kompas jeste dečak koji sam nekad bio. Kad si mali, sve je veliko, ne samo prostor, nego i vreme – nađeš se u drugom delu grada, svega pola sata daleko od svoje zgrade, a otkriješ čitav novi svet, u danu koji traje dovoljno dugo da ti dozvoli udisanje detalja. I ne znaš ništa, a sve ti je jasno, raduješ se svetu i bezrezervno veruješ u heroje, u princip dobra. Sve je tu: divna radoznalost koja te vakciniše protiv bolesti dokonosti, naoštrena čula i vera u dobrotu. Jedna od pouzdanih definicija starenja jeste otupljivanje ovog trojstva. Tragedija je što mnogi, međutim, misle da to nisu vesnici starenja, nego odrastanja. Da je to nekakva neminovnost, čak i test kojim se ljudi dele na zrele i detinjaste. Nije trik u tome da prosto budeš nezreo, nego da budeš zreo, a da očuvaš dete u sebi. A strip, to je jedan od mojih pouzdanih mostova prema detinjstvu, moja konstanta. Odustao sam odavno od crtanja i opredelio se za bavljenje rečima, ali sam svoju stručnost u tome svejedno doveo u vezu sa stripom: adaptacija i stilsko sređivanje tuđih prevoda, moje prevođenje serijala Lokot i ključ, korektura, pisanje uvodnih tekstova i uređivački poslovi, to su moji načini da se stavim u službu afirmacije devete umetnosti kod nas.

Koji bi strip junak ti voleo da budeš?

Nije slučajno što sam od strane Veselog četvrtka pozvan da se bavim baš Dylanom Dogom: on je moj omiljeni junak, i nisam ovakav zato što se oduvek poistovećujem s njim, nego se oduvek poistovećujem s njim zato što sam ovakav. Dylan je čovek koji se bavi mahom neshvaćenim i potcenjenim zanimanjem, gotovo uvek je švorc, beskrajni idealista uprkos stvarnosti i čovek koji se od ludila brani ironijom i sposobnošću da se u brk nasmeje ne samo životu (i smrti) nego i sebi samom.

Pa zašto te onda, uprkos tome, zovu Deda?

Haha, kako si to iskopala? Da, u mom društvu ima mnogo tih internih nadimaka, nisam samo Deda nego i Vrabac. To drugo zbog neverovatnih fizičkih gabarita i činjenice da na svim putovanjima sa bendom besomučno zobam grickalice (koje oni zovu zrnevljem). A Deda iz raznih razloga – kažu da kašljem i kijam kao deda, a umeo sam i da zaspim kad je najbolje zezanje, to je jedno vreme bio moj zaštitni znak.

Singlove Pegla i Laž smo već čuli, a na proleće nas očekuje i peti album, Napet Šou. Koji su to problemi o kojima ćemo imati prilike da slušamo?

Istina, rekao sam da su te dve pesme prilično verna najava albuma, ali pod time nisam mislio da će on biti nekakav spisak kolektivnih dnevnih problema i tegoba. Ljudi koji čuju samo poneki singl mogu da se prevare u vezi sa tim, ekipa i ja nikada nismo pravili albume na kojima beskrajno popujemo s bezbedne razdaljine (ili visine), kao da smo bezgrešni propovednici. Ne verujem da bilo ko ko je zaista preslušao ploče ima takav utisak, jer kroz svoje pisanje ponajviše preispitujem sebe samog, iza dela stojim i kao autor i kao osoba. Jer, tamo gde nije tako, dobije se bizarni mesijanski sindrom. Ima, dakle, na albumu dosta prostora za razna raspoloženja, i za dosta duše. Bez toga, bez ličnih lomova i znakova pitanja, bez osobe koja stoji iza, takozvana angažovana umetnost nije ništa drugo do goli politički pamflet i ređanje parola. Verujem da je danas veoma ozbiljan zadatak kako ugraditi sebe u ono što stvaraš, kako biti apsolutno tu, u svom delu, a da to ne sledi kanone odvratne trgovine intimom u duhu reality ere, koja će se,  jednom kad nas više ne bude, stručno zvati era Ojdanića.

Zbog Pegle su mnogi rekli da favorizuješ gay populaciju, kako reaguješ na te optužbe?

Grohotnim smehom i hrišćanskim sažaljenjem. Nije problem što je to laka diskvalifikacija, nego što je teška digresija: jedino što Pegla favorizuje jeste svačije pravo na život, za početak. To je pesma o jednom ubistvu, molim vas lepo. I pisana je kao zamka, da se pokaže da li je stvarno moguće da će se čak i u tome čitati sve drugo osim onoga što zaista piše, pošto nama čak ni taj nivo civilizovanosti nije jasan. Mi smo još u sivilu, to što mi živimo je sivilizacija. Kamiondžijsko teoretisanje zavere u svemu, pa i u nečemu gde se jedino očitava svačije pravo na život. Do koštane srži korumpirana zemlja koja se dušebrižno sekira nad svojom budućnošću zato što je Amerika sad pre koju godinu izmislila gayeve specijalno zato da nas upropasti, možeš misliti. Mizerija zatucanih koji se ponose činjenicom da su pri svojoj „evoluciji“ lomaču otkrili pre nego ogledalo. Najsmešnija je tvrdnja da pesma vređa prave patriote, jer nijedan iskreni rodoljub u svoje redove ne računa bespredmetne kabadahije, nego ih se stidi. U toj pesmi postoje dve žrtve, ne jedna: i Darko zvani Pegla takođe je žrtva nasilja. Nasilje je negativac te priče. Ko to ne čuje, sa njime se ne raspravlja.

Zbog ljubavi si kupio televizor?

Opasne neke doušnike imaš. Da, osam godina nisam držao TV u stanu. A ni ispred stana. No, situacija se promenila: ako ti je devojka novinar, a živite zajedno, to je to, imaćete TV. Ko god kaže da ljubav nije kompromis – laže. Međutim, magija je u tome što ljubav radi drugu stvar: čini da napraviš kompromis, a da to uopšte ne doživiš kao kompromis. Samo tad je pravo.

Tekst: Branislava Kostić