Kada slušate kako Ella Fitzgerald peva My man’s gone now, imate osećaj da je on otišao iza ugla da kupi cigare i da se vraća za petnaestak minuta. Kada slušate Billie Holiday kako peva iste stihove, sigurni ste da ju je on prevario, izdao, slomio joj srce i otišao ostavljajući je uplakanu sa saznanjem da se nikada neće ni osvrnuti, a kamoli vratiti. Nije imala glas koji su odlikovali rasponi od tri oktave, niti je bio tehnički savršen, ali je bio personifikacija tuge, melanholije, glas koji je doneo emocije u pesme kao nijedan pre i nijedan posle.

Posrnula dama sa gardenijama u kosi, Lady Day, kako ju je prozvao Lester Young, najveća i najtragičnija ikona džeza i možda muzike uopšte. Billie je započela svoj haotični život u Baltimoru 1915, kada je rođena kao Eleonora Fagan Gough. Njena majka Sadie zatrudnela je s trinaest godina i ubrzo je bila izbačena iz porodičnog doma. Billie nije poznavala oca jer ih je napustio još dok je bila mala. Majka tinejdžerka nije bila dorasla odgovrnosti te je ćerku često ostavljala s rođacima. Nakon što je seksualno zlostavljana Billie završava u House of Good Shepard, prihvatilištu za maloletne problematične crnkinje. Sa devet godina bila je jedna od najmlađih u prihvatilištu. Sadie uspeva da izvuče ćerku odande i seli se s njom u Njujork. Dok ona radi po kućama, Billie joj povremeno pomaže, ali uskoro se odlučuje da zaradi na drugačiji način („neću nikada biti ničija sluškinja!“) i odaje se prostituciji. Ubrzo biva uhapšena i nakon izlaska iz zatvora odlučuje da se oproba kao igračica.

Po legendarnoj priči 1933. prijavljuje se na audiciju za igračice u Pod & Jerry’s. Nakon katastrofalne audicije, pijanista, koji se sažalio na nju, upitao ju je zna li da peva. Zapevala je Trav’lin All Alone. Svi prisutni su zaplakali i Billie je odmah dobila posao. I tako počinje priča.

Billie peva po klubovima i snima ploče. Njen način interpretacije postaje revolucionaran. Imala je jedinstven pristup pesmama i improvizovala je s melodijom kako bi ona odgovarala emocijama u pesmi. Bila je jedna od prvih crnih žena koja je radila sa belim orkestrima, ali i ti aranžmani nisu bili dugoročni. Zbog rasizma koji je vladao u to vreme, Billie je bila primorana da ulazi na zadnji ulaz, bilo joj je zabranjeno da se vozi liftom hotela, kao i  da sedi za barom sa ostalim gostima. Neprestano šikaniranje i prigovori na način na koji je pevala hitove tog vremena dovodi do sve većih frustracija i prekida saradnje sa Artie Showom. Počinje solo karijeru i kasnih tridesetih nastupa u poznatom Café Society polako oblikujući svoju scensku personu, noseći bele gardenije u kosi i pevajući glave lagano zabačene unazad. Godine 1939. prilazi joj Abel Meeropol nudeći pesmu Strange fruit, drugačiju od svih koje je dotad pevala.

Njena izdavačka kuća Columbia odbija da je snimi pošto se bavi osetljivom temom linčovanja crnaca na američkom jugu. Snima je najzad za Commodore Records i pesma biva zabranjena na radiju, ali to doprinosi njenoj dobroj prodaji i postaje jedan od njenih najvećih hitova. Billie se kasnije žalila kako ljudi često nisu razumeli ili hteli da razumeju smisao pesme. „Vikali su mi: ‚Pevaj onu seksi pesmu o ljudima koji vise sa drveća‘.“ U tom periodu snima neke od svojih najvećih hitova: God Bless the Child, Lover man (žudeći za svojom ljubavlju – lover man, oh, where can you be?), No good man, Don’t explain (koju je napisala kada je našla karmin na kragni svog muža), My Man... Pesme koje je pevala odražavale su njene romanse, koje su bile destruktivne i često zlostavljački obojene. Godine 1941. udaje se za Jimmyja Monroea i počinje zajedno s njim da koristi opijum, a kasnije i teže droge. Iako još uvek u braku, počinje da se viđa s trubačem Joeom Gayom, koji je pored uloge ljubavnika imao i ulogu dilera.

Nakon smrti njene majke u oktobru 1945. sve se više okreće alkoholu i heroinu kako bi ublažila tugu. Uprkos  njenim ličnim demonima, karijera joj je na vrhuncu. Godine 1949. uhapšena je zbog posedovanja opijuma (koji je pripadao njenom dečku) i sudija je osuđuje na zatvor. U kombinaciji s ranijim osudama to dovodi do zabrane nastupa na mestima na kojima se toči alkohol. To je težak udarac za njenu karijeru, bar kada je reč o finansijama. Okreće se nastupima u koncertnim halama (rasprodati koncerti u Carnegie Hallu), kao i turnejama u Evropi. Do 1950. njeno korišćenje droga i pića i veze s nasilnim muškarcima koštaju je zdravlja i glasa. Njen melanholični glas postaje grublji i nije vibrantan kao nekada. Ali, uprkos tome, njena emotivnost prilikom izvođenja pesama je pojačana. Izdaje autobiografiju Lady Sings the Blues 1956, koja izaziva veliko interesovanje. Otprilike u to vreme upoznaje Louisa McKaya, s kojim biva uhapšena zbog posedovanja narkotika.

Venčavaju se 1957. u Meksiku, ali i on je još jedan u nizu muškaraca koji je koristio nju, njeno ime i njen novac. Uprkos svim problemima i glasu koji više nije bio onaj stari, te iste godine snima za CBS The Sound of Jazz, a prate je Ben Webster, Lester Young i Coleman Hawkins, i to je možda jedan od najdirljivijih momenata u istoriji televizije. Godine 1958. snima svoj poslednji album, Lady in Satin. Iako joj je glas potpuno propao, ovaj album predstavlja trijumf emocionalnosti u muzici. Ray Ellis, koji je radio na njemu, rekao je da je bio nezadovoljan nakon što je preslušao snimljene pesme, priznajući da ih je slušao s muzičke strane.

Kada je nakon nekoliko nedelja ponovo čuo snimljenu I’m a Fool to Want You i shvatio emocionalnu dubinu koju ona nosi, potekle su mu suze. Trideset prvog maja 1959. Billie je odvezena u bolnicu pošto su joj otkazivali srce i jetra. Dok je ležala na samrtnoj postelji, optužena je za posedovanje narkotika i soba joj je pretesena, a u njoj je pronađena koverta sa drogom. Ispred vrata njene bolničke sobe postavljeni su policajci. Kasnije je osoblje bolnice izjavilo da je nemoguće da bi Billie, koja je bila priključena na aparate, mogla da dohvati kovertu u kojoj se nalazila droga, kao i da istu pre toga nisu videli. Billie Holiday, žena s jednim od najvećih glasova u istoriji, umrla je sama u četrdeset četvrtoj godini, optužena za posedovanje narkotika, sa dva policajca kraj samrtne postelje. Na računu je imala sedamdeset centi, a za nogu joj je bilo zalepljeno 750 dolara kao avans za autobiografske članke. Kao što je nekada pevala: I’m travelin’ light...

Tekst: Nenad Janjatović