Počela je da piše kada ju je u jedanaestoj napustio otac, bavila se psihoterapijom, bila kultna figura ranog feminističkog pokreta. Ključna reč za opisivanje Anaïs Nin jeste – burna. „Ako je ono što Prust kaže istinito, da je sreća u odsustvu groznice, onda ja nikada neću upoznati sreću. Jer ja sam obuzeta groznicom za znanjem, iskustvom i stvaranjem“, govorila je Anaïs.

Rođena je 21. februara 1903. u francuskom gradiću Neji sir Sen kao ćerka Joaquina Nina, pijaniste poreklom s Kube, i francusko-danske pevačice Rose Culmell. Prvih jedanaest godina života provela je u Evropi, a onda se s majkom i braćom preselila u Njujork. Anaïs formalno školovanje napušta da bi radila kao model. U dvadesetoj se udaje za Hugha Parkera Guilera, bankara i budućeg eksperimentalnog sineastu, ali sve vreme biva razapeta između činjenice da bi trebalo da bude konzervativna supruga i želje za umetničkom ekspresijom. Brak se ubrzo pokazao kao pravi zatvor za Anaïs, koja je iz njega često bežala i upuštala se u brojne vanbračne veze kako bi se otrgla od neopisivog osećaja neizmerne dosade koja ju je okruživala. Ipak, s Guilerom je ostala u braku sve do svoje smrti. Iako udata, 1947. upoznaje šesnaest godina mlađeg Ruperta Polea, s kojim započinje aferu koja se 1955. kruniše brakom u Arizoni. Ovaj brak je dugo čuvala u tajnosti i za njega Hugho saznaje tek nakon njene smrti. Toliko nalik na nju bilo je i to da istovremeno bude u vezi s tri muškarca i mužem, a svaki od njih je mislio da je jedini.

U stvaralačkoj groznici od rane adolescencije Anaïs stalno piše. Njeni dnevnici su šokantni i duboko erotski, razotkrivaju tajne ženske seksualnosti kao ništa pre njih. Jedan od njih, Dnevnik ljubavi, biva objavljen tek posle njene smrti. Njega je, za razliku od ostalih dnevničkih zapisa, godinama skrivala od javnosti kako ne bi povredila svog supruga. U prvom delu tajnog dnevnika, Henry i June, Anaïs opisuje svoje postupno seksualno oslobađanje u Parizu ranih tridesetih godina prošlog veka. Centralno mesto u njemu zauzima ljubavna romansa s piscem Henryjem Millerom i njegovom ženom June, ali s jednakim intenzitetom Anaïs opisuje i njihov zajednički rad na knjigama koje su ih proslavile.

Po preseljenju iz Pariza u Njujork ona proživljava neku vrstu strasti s prijateljem, psihoanalitičarem i Freudovim učenikom, Otom Rankom. Njujork u to doba poseduje bujnost po njenoj meri, živi se ritmom džeza, dinamično. Pokušaji da prevari sopstveno telo i Rankovu dušu su propali. Vraća se u Pariz, svom večnom mužu Hugu i večnom ljubavniku Henryju Milleru. Ali i u trenu kad je razočarana Rankom, Henryjem i Hugom, ona ne klone, već nepogrešivo sluti novu ljubavnu vatru. I ona stiže, u vidu Gonzala Mora, peruanskog umetnika i revolucionara, komuniste. Strasno se zaljubljuju i Anaïs je presrećna što je konačno reč o istinskoj ljubavi. Ali i kod fatalnog Gonzala ponovila se sudbina žrtvovanja. Ovaj put za još jedan muški ideal – komunizam. „Moja dilema se ne nalazi između komunizma, fašizma i anarhizma, nego između sna i stvarnosti.“

Nemoralna, željna iskustva, zaokupljena sobom, Anaïs je jedna od žena koje su duboko i ne štedeći se koračale kroz dvadeseti vek. Među feministkinjama koje su šezdesetih godina slavile njena dela sada važi za nekoga ko je „izašao iz mode“. Anaïs Nin jedna je od onih žena, onih ličnosti koje su idući ispred svog vremena naprosto morale odživeti sopstvenu sudbinu u punom zamahu, jednostavno odgovarajući na unutrašnji poziv koji je bilo nemoguće ignorisati.

„Ne vidimo stvari onakve kakve jesu, već vidimo sebe u tim stvarima.“