Svojim debitantskim romanom Aperkat, koji je već pobrao simpatije publike i kritike, Maja Iskra vodi nas u devedesete, iz ugla devojčice koja stasava i osvaja svoju autonomiju u jednom okrutnom i izazovnom vremenu. O pisanju, topografiji sećanja, ženskoj snazi i drugim temama, pričali smo jednog sunčanog dana, ranog proleća.
Srećemo se na donjem Dorćolu, gde je sve i počelo. Kako se osećaš danas kada dođeš u Beograd i ovaj kraj? Gde je sada Dorćol tvog sećanja, šta je uopšte od njega ostalo?
Dok koračam Dorćolom, imam utisak da lunjam hodnicima muzeja ili nekakvog napuštenog čardaka. Daleko od toga da je Dorćol de facto napušten, ali dobar deo ljudi sa kojima sam odrastala napustio je naš kraj. Većinu mojih prijatelja za Dorćol vezuju jedino još posete roditeljima, ukoliko imaju sreće da su im roditelji još uvek živi. U Beogradu sam skoro svaki mesec, izrazito sam vezana za taj grad i jedna od prvih stvari koju uradim kada stignem jeste da se strčim na Dorćol i satima koračam njegovim ulicama. Zastajem, gledam fasade, blokove solitera, upijam sav taj asfalt i beton, kulise mog odrastanja. Volim taj beton kao što neka žena sa vrhova Alpa voli svoju planinu. Neretko poželim da legnem na isti taj topli asfalt, zgrčim se u fetusni položaj i zatvorim oči. To je slika mog odnosa spram Dorćola - devojčica koja zamišljeno leži u nepreglednim betonskim pejzažima dok je prožima neizmerna ljubav. Posebno sam vezana za kraj u kom sam odrastala. Fascinirana sam ulicom kao mestom za ostvarenje socijalnih praksi i žao mi je sto je uveliko izgubila na značaju, mahom se svodeći na mesto tranzita. Mi smo kao deca boravili na ulicama po čitave dane, živeli smo ih. Ako je nešto ostalo u meni od svih tih godina na Dorćolu, onda je to izvesna samouverenost na asfaltu. Ne kažem da ulice nisu opasne, ali ja ih se ne bojim. Ulica je moj prirodni habitat.
Likovi i situacije iz tvog romana portretisani su promišljeno i autentično, deluju vrlo realistično i opipljivo. Koliko autobiografskog ima u Aperkatu, u kojoj meri si svoje odrastanje utkala u njega?
Fascinirana sam prošlošću i svakodnevno slavim svoja sećanja, uvek im se duboko u sebi vraćam. Nebrojenim scenama iz svog detinjstva, dijalozima, mirisima. Na taj način, život se u meni samo zgušnjava, sve ga je više. Volim da pišem fikciju, ali ništa me ne ispunjava toliko kao kada pisanjem obrađujem iskustva koja su prošla kroz moje telo i moj duh. Moja iskustva. Deluje mi kao svojevrstan luksuz fantazirati o izmišljenim ljudima i događajima dok mi moj sopstveni život pruža više nadrealnosti od mašte. I te kako sam utkala svoje odrastanje u Aperkat.
Tvoja poetika puna je kontrasta - istovremeno nežna i snažna, suptilna i direktna, pitka i kompleksna, romantična, ali nikako patetična. Možemo reći šmekerska. Kako vidiš svoj stil pisanja i na koji način ga razvijaš?
Misao vodilja mi je da želim da pišem jezikom koji je pristupačan, ali snažan. Ne želim da moji romani budu kule koje samo odabrani sloj društva može da dosegne. Književnost treba vraćati među raznovrsne slojeve društva. Tamo joj je mesto, mnogo više no u hermetičnom bubbleu lokalne scene.
Stil u Aperkatu je u tom smislu verovatno sirov, sveden, telesan. Trudim se da opterećujem jednostavne reči svom silom svoje emocije. U svoje pisanje puštam bujicu scena i dijaloga sa ulice, sa margine, jer u njima pulsira život, njegova ogoljena suština. Najbitnije mi je da ljudi osećaju dok čitaju.
U romanu je verodostojno opisan surov duh života 90-ih i ranih 2000-ih u Beogradu, na donjem Dorćolu. Agresija i urušavanje vrednosnog sistema koje se dešavalo u svim sferama društva. Kao kontratežu surovosti tog doba, postavljaš snagu glavne junakinje i njenih vršnjaka: prijateljstvo jače od straha, dobrotu, brigu, lepotu književnosti i ljubav prema životu, čak i kada je on najgori prema nama. Da li bi takva, duboka životna snaga mogla uopšte postojati bez nemilih okolnosti u kojima je oblikovana?
Ovo pitanje je večno pitanje koje je ujedno i svojevrsna zamka: da li postojanje svetlosti opravdava postojanje mraka. Nije teško romantizovati teška vremena kada iz njih na koncu iznedre snažna prijateljstva i umeće borbe i preživljavanja. Opet, ja sam izrazito obazriva kada se radi o romantizaciji. Pre svega, pišem iz perspektive koja je u nekakvoj sredini spektra bezumlja. Bilo je dece koja su odrastala u ljubavi i miru i dece koja su odrastala u stravičnim uslovima seksualnog zlostavljanja i/ili neprestanog fizičkog nasilja. Ja ne spadam ni u jedne ni u druge. Bitno mi je da uvek iznova osvestim poziciju iz koje govorim. Romantizujući kontekst svog odrastanja, romantizovala bih i sve te tuge i ranjavanja na vrata do mojih.
Daleko bile devedesete, ne ponovile se nikada. Ne verujem da su nam išta iza sebe ostavile, osim nepregledne čete olovnih vojnika, emotivnih bogalja. Iščašeni, lunjamo svetom u potrazi za nečim što nikada neće moći da nam se vrati. I ta ljubav je svojevrstan hiraeth. Mesto u nama za kojim tragamo je mesto na koje, nažalost, nikada nećemo stići.
Kroz razne romantične odnose, glavna junakinja ne uspeva da se zaljubi u svoje partnere. Šta vidiš iza ove nemogućnosti, da li je to neka vrsta potpune, dragocene slobode ili pak nesuočavanje sa strahom od prepuštanja drugoj osobi?
Kod glavne junakinje preovladava snaga i važnost svih drugih odnosa koje živi od detinjstva. Okružena je snažnim međuljudskim sponama, umršenih je žila, pomešane krvi sa ljudima koje voli već decenijama. Nečemu tako večnom, uz dužno poštovanje, romantična ljubav teško može da parira. Fokus romana je na tim sponama. Junakinja svim srcem veruje u večno prijateljstvo, spremna je da ide na liniju vatre za ljude koje voli. Svi romantični odnosi u romanu svedeni su na nešto efemerno, prolazno. Nemaju jasan početak niti kraj, nisu dovoljno bitni da bi imali glavu i rep. Protiču kao reka, uhvaćen je samo blesak. Romantična ljubav u Aperkatu je samo kulisa, i to je, opet, slika stvarnog sveta oko nas.
Borba i fajterski mod u kom odrasta, čine je atipičnom ženskom junakinjom, donekle grubom i maskulinom, a opet vrlo senzualnom i samouverenom. U kojoj meri je njen lik feministički i da li može biti shvaćen kao role model za mlade žene danas, kroz pronalaženje snage u sebi i svog glasa u društvu?
Glavna junakinja Aperkata možda je atipična ženska junakinja, ali svakako nije atipična žena.
Kategorije maskulin i feminin suštinski su mi nezanimljive. Svi mi objedinjujemo obe kvalitete, sve je pitanje nijansiranja u različitim životnim fazama. Većina žena koje me okružuju neuporedivo su hrabrije i snažniji karakteri od njihovih muških partnera. One su pokretačice lavina, one su te koje pale vatru i odlaze u lov, one drže konce u svojim rukama. Inteligentne su i borbene, prave vučice, posebno kao majke. Žene su nindže. To je surova stvarnost.
S druge strane, reprezentacija žene, tj. konstrukcija ženskih likova na filmu i u literaturi dijametralno je suprotna. Iza većine filmova i knjiga kojima se pridaje medijski prostor još uvek stoje muškarci koji konstruišu likove u skladu sa svojim fantazijama: muški likovi su mahom interesantni, višeslojni, neretko snažne ličnosti, dok su protagonistkinje, ukoliko ih uopšte ima u prvom planu, uglavnom simplifikovane, krhke, seksualizovane.
Istina je upravo suprotna, pa takva (re)prezentacija žena postaje sve nesnosnija. Srećom, postoje autorke i režiserke koje neumorno rade na stvaranju kompleksnih i snažnih ženskih likova, u skladu sa stvarnošću. Ako moja junakinja treba da bude role model bilo kome, onda neka bude i ženama i muškarcima podjednako.
Istančano opisana kompleksnost i paradoksalnost odnosa glavne junakinje sa strogim i nepodržavajućim ocem kulminira njenim odlaskom od kuće u 17. godini. Godinama kasnije, oni zajedno gledaju film u bioskopu. Da li misliš da je njihov odnos repariran kroz neku vrstu oproštaja i obostranog prihvatanja?
Ne mislim. Slomljena dečija srca ostaju slomljena zauvek.
Za neke stvari u ovom životu je prekasno.
Kada bi mogla da biraš, da li bi Beograd i Dorćol svog detinjstva menjala za neki drugi kutak Evrope ili sveta?
Ovo je izrazito teško pitanje. Njegoš je napisao: „Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči, čaša žuči ište čašu meda, smiješane, najlakše se piju“. Mnogo me teških sećanja vezuje za Dorćol, ali iz te blatne bujice, kao nekakvi dragulji, svetlucaju čudesni trenuci snage, solidarnosti i prijateljstva. Ti trenuci i dalje pulsiraju negde u univerzumu, pretvorili su se u zvezde, uverena sam u njihovu večnost. Nikako ne bih volela da sam odrastala negde drugde, ali bih bez sumnje volela da sam odrastala u drugačijim okolnostima. Uz manje grubosti i bola.
I za kraj, gde nas vodiš u hoodu, koji pogled ne smemo propustiti?
Vodim vas na ogoljenu površinu na 25. maju, na početku dunavske Marine, gde se nekada nalazila velika ruševina fabrike betona, direktno na Dunavu, ispred legendarne termoelektrane „Snaga i svetlost“, koja je napajala strujom veliki deo beogradskih ulica.
U istim tim ruševinama fabrike betona nas četiri devojčice godinama smo svakodnevno boravile uživajući u beskrajnim avanturama i testovima hrabrosti. Izlagale smo se krajnje riskantnim situacijama, balansirajući po visokim, uskim betonskim gredama, dok bi sa obe strane grede zjapile provalije, pele se na urušene krovove, spuštale u neizvesno duboke crne kanale, koji bi merdevinama vodili u sam mrak. Carevale smo tim neverovatnim prostorima. To je jedan od najmagičnijih pejzaža mog života. Uvek ću mu se vraćati u srcu i u mislima. Pisala sam o njemu u Aperkatu.
Te fabrike betona više nema. Utoliko je prisutnija u meni. Vodim vas i na tzv. pasarelu, tj. pešački most koji spaja 25. maj sa ostatkom donjeg Dorćola, protežući se preko nekadašnjih železničkih pruga. Pre izgradnje pasarele na 25. maj smo odlazili pretrčavajući prugu, preskačući vozove. Neretko smo ulazili u vagone i boravili u njima. Sada više nema ni vozova, ni pruge. Ostali su samo tragovi u travi.