„Oskara ću da držim na podu, kao Miša Radivojević“: Intervju s rediteljem filma „Sunce nikad više“, Davidom Jovanovićem
Mladi reditelj David Jovanović deli priču o nastanku filma 'Sunce nikad više' i ekskluzivno za ELLE pruža pogled iza kulisa kroz jedinstvene fotografije sa snimanja.Film "Sunce nikad više", domaći kandidat za prestižnu nagradu Oskar, prošao je trnovit i turbulentan put do ove visoke pozicije. Nakon specijalne projekcije u MTS Dvorani razgovarali smo s mladim rediteljem Davidom Jovanovićem. Kako je i sam proces stvaranja bio neobičan, tako smo i započeli razgovor. Od kraja.
Gde ćete držati Oskara kada ga osvojite?
Na podu u kancelariji. Mada su mi rekli da je to malo nadobudno... Ali, otišao sam u Herceg Novi kod Miše Radivojevića i video njegove nagrade i postere, sve poređano uz zid, na podu. Pitao sam ga: "Zašto ne držite to na zidu?" A on mi kaže: "Ma beži, je l’ si normalan?" I shvatio sam da ima nešto u tome. U novoj kancelariji sam već odredio ćošak za nagrade, lepo izgledaju tako na gomili. Mislim da će se Oskar dobro uklopiti u tu kompoziciju.
Pošto je Vaš profesor nekoliko puta rekao pre projekcije filma da imate sposobnost da nađete put, kako je izgledao put do ovog filma?
Ideja je bila da to bude kratki film. Iako to zvuči paradoksalno, taj format je teže finansirati, jer je investitorima manje zanimljiv zato što ima ograničen komercijalni potencijal. U tom trenutku bio je i kovid i privreda je bila u problemu. Mi smo našli sponzore koji su bili značajni, ali je najveći deo novca došao iz akcija koje smo sami pokrenuli. Filmski centar Srbije nas je podržao, ali nam je trebalo još dvostruko više novca. Tada smo sami pokrenuli akciju Pointless Bašti, koje smo sami pravili. To su zapravo samoodrživi ekosistemi u teglama i njih smo prodavali s idejom da skupimo hiljadu evra prodajom sto komada. Napraviti te bašte bio je dug i mukotrpan proces, jer smo brali mahovinu u šumi, naručivali biljke, kupovali tegle, pa smo morali da ih sterilišemo... Sve to smo radili usred snimanja i priprema za film.
Gde ste pravili te bašte?
U stanu moje drugarice Elde. Bilo je svuda zemlje, kartona, stakla... Noćima smo to radili. Naš medijski partner "Balkan Green Energy News" objavio je priču, a potom nas je kontaktirala Delegacija EU u Srbiji i pomogla da pokrijemo dug, dakle više od trećine smo finansirali putem Pointless Bašti. Kasnije smo novac za postprodukciju i promociju skupljali kroz "obrnuti merčendajz" - prodavali smo ručno oslikanu polovnu garderobu, srebrne ogrlice u obliku sunca i yugodiskać čarape, ne u cilju zarade, već u cilju finansiranja. Sada i kampanju za Oskara finansiramo preko Crowdfundinga.
Šta je bio najveći izazov, sem finansijskog momenta?
To jeste bio najveći stres. Ne može sve da se reši bez novca, mada smo većinu stvari rešili uz pomoć divne ekipe i meštana sela Krivelj i Bora. Mislim da smo poslali preko hiljadu mejlova raznim kompanijama. "Dobar dan, ja sam student režije, pravim svoj diplomski film, možete li da pomognete sa filmom?"
I koliko ste odgovora dobili na hiljadu mejlova?
Pet, sedam, ali dovoljno. Dobio sam dovoljno odgovora da napravim film.
Da li ste stvarno spavali u kasarni iz Drugog svetskog rata tokom snimanja?
Da. To je bila kasarna koju su Nemci napravili za vreme Drugog svetskog rata u Boru, za svoju vojsku, a koju je kasnije jedan gospodin reorganizovao, napravivši neku vrstu hostela. Nisu bili bogzna kakvi uslovi, ali tu smo spavali. Bez dobrog grejanja, bez šporeta, bez čistačica.
Koliko dugo?
Malo preko mesec dana.
Budući da je film inspirisan pesmom "Ballad of Hollis Brown" Davida Lyncha, koliko je Lynchov stvaralački pristup uticao na vaše vizuelne i narativne odluke?
Atmosfera njegove muzike me je vodila. Inspiracija je pre svega bila u toj metodologiji slobodnog stvaranja i mišljenja, bez ograničenja, otvorenost ka svemu što se dogodi na setu i vera da je to dobro za film. Osećaj i intuicija pre svega. Mislim da se najviše slažem s njim da treba slušati intuiciju pre nego razum. Razum je glup.
Jednom ste rekli da je ovaj film čist realizam, na šta ste tačno mislili pod tim?
Sve što deluje nadrealno i nemoguće je zapravo stvarno. Sve to što je u filmu sam ja video i doživeo u rudničkim selima. Taj život je zaista nadrealan, ali je stvaran.
Šta je bila inspiracija za film, neko sećanje, događaj, osećanje?
Osećanje. Inicijalno nisam želeo da pravim film smešten u taj kontekst. Kad smo otišli u Bosnu 2019. godine da snimamo dokumentarni film, Đorđe Kosić i ja, nekako sam osetio tu zebnju koja mi je bila vodilja za film. Pa su se onda razni motivi i teme iz te pesme, po kojoj smo i napravili scenario, desili u tom selu, i tako smo ga smestili tamo. Kad smo zapravo kročili u Bor, podsetio sam se te zebnje iz detinjstva i to osećanje je bilo vodilja za mene. Hteo sam da ga prenesem na gledaoce.