Pre dve godine radila sam tri posla, uživala u svakom i čestitala sebi svaki dan kako sam gotovo preko noći postala „zrela i odgovorna osoba“. Odgovarala bih na svaki mejl „u roku od odmah“, držala se rokova, posao mi je bio na prvom mestu, a radna harmonija prioritet. Živela sam praktično kao gastarbajterka koja je otišla u Austriju namerna da za pet godina zaradi za stan u centru Beograda. Novac, međutim, nije bio moj motiv. Stvari su se jednostavno tako namestile da bi bio potpuni idiotluk odbiti ijednu od tri ponude, a činilo se da je moguće balansirati ih na duže staze, tim pre što nijedan posao nije pretpostavljao striktno radno vreme. Taj poslednji momenat me i je naveo na tanak led. Mic po mic, počela sam sve više vremena da provodim u stolici radnog mesta broj jedan, bila prinuđena da ustajem u cik zore kako bih s vremena na vreme posetila poslodavce broj dva, a vikend bi mi obično protekao u namirivanju trećeg angažmana. Odrađivanje nedovršenog kod kuće postalo je svakodnevica. Da bih kako-tako sačuvala  samopoštovanje, jer sam ljude koji ne znaju ni za šta drugo osim za posao oduvek prezirala i smatrala životno frigidnim, dva puta nedeljno išla bih na probe sa bendom i nastojala da se tu i tamo socijalizujem. A telefon je samo blinkao. Pozivi, SMS poruke, mejlovi, Facebook, Viber... zvonilo je non-stop, a ja nisam umela da ignorišem nijedan zvuk, bez obzira na to koje je doba dana ili noći bilo. 

Vremenom, pretvorila sam se u ono čega sam se najviše gnušala – osobu koja spava manje od šest sati dnevno, non-stop gleda u telefon, vodi površne razgovore ili staklastog pogleda zuri u prijatelje dok pričaju o ovozemaljskim stvarima, a kad progovori priča o – poslu. Da, da... Kliše, i to kakav. A mislila sam da meni to ne može da se desi. Nisam bila nesrećna, samo konstantno i veoma, veoma umorna. 

U međuvremenu, M. je dala otkaz. Nije više, kaže, želela da živi pod tolikim pritiskom. Divila sam joj se i javno i potajno. Dok sam ja giljala za tastaturom ona je šetala, čitala i restartovala dušu. 

I prva je odlučila da prestane da ćuti o problemu koji imam. Kada sam po ko zna koji put odsutno slušala šta priča, jer sam odgovarala na mejl koji je zaista mogao da sačeka i jutro, zastala je i polako me, naglašavajući svaku reč, zamolila da odmah ostavim telefon. „Izvini, posao je. Brzo ću“, odgovorila sam kao automat. „Baš zato ti i govorim“, rekla je. U nastavku izlaganja rekla mi je da moram da prestanem s tim tempom ako mislim da sačuvam zdrav razum, da prijatelji više i ne računaju na to da ću se pojaviti na okupljanju i kako mi na kraju dana niko neće dati orden zato što sam uredno obavila sve poslovne obaveze, već naprotiv – od mene će tražiti još više. Bila je u pravu i znala sam to. Jedina stvar koja me je u tim danima činila spokojnom i opuštenom bilo je saznanje da sam obavila sve sa (poslovne) to do liste za taj dan. Neretko bih me noću budio napad panike i misao da nešto nije ispalo kako treba, a jutra su počinjala samopreslišavanjem. Počela sam da gubim kontrolu nad svojim životom, a da niko iz poslovnog miljea to nije tražio od mene. I, čini mi se, nisam bila usamljena u tom ludilu. Nekoliko kolega je prolazilo kroz istu fazu, pa mi je na kraju dana bilo najlakše da sa njima popijem piće. Razumeli smo se i bez potrebe da pričamo. 

Ukratko, situacija nije vodila ničemu, osim završetku na nervnom. A M. nije odustajala. Suptilno me je naterala da krenem od onog najtežeg – da ignorišem svu poslovnu prepisku posle 18 časova. I obavezno vikendom. Iskreno, bilo je to pravo mučenje. Ne znam da li mi je bilo gore da skroz utišam telefon, kako ne bih čula ništa, ili se pravila da ga ne čujem kad nije uključena opcija silent. Prva varijanta značila je cupkanje ispod stola i napeto razmišljanje o tome da li je nešto hitno stiglo („a sigurno jeste jer Murphy nikad ne spava“), a druga je podrazumevala borbu duše sa telom („eto, neko sad čeka da odgovorim, ali to se ne dešava“). U oba slučaja, bila sam još isključenija iz razgovora sa „privatnim licima“ jer su mi misli najveći deo vremena bile fokusirane na ignorisanje telefona. Prijatelji su znali kroz šta prolazim i uglavnom se šalili na račun moje opsesije, a količina sreće kada bi mi rekli „Hajde, pogledaj šta piše“, bila je neopisiva. 

Sledeća faza podrazumevala je obavezno druženje sa M. J. i S. svakog četvrtka i tako dva meseca. Pakt je podrazumevao da za tih četiri sata ne govorimo o poslu, pa makar i ćutali. Bilo je to zanimljivo iskustvo, svašta smo otkrili o sebi i jedni o drugima. 

U međuvremenu, trebalo je da naučim da kažem „ne“ prekovremenom radu, preuzimanju tuđih obaveza i komunikaciji sa ljudima koje ne podnosim. Ne znam da li je neko gledao film Looking for Eric. Ako jeste, sigurno se seća scene u kojoj Eric Cantona uči Steve Evetsa kako da zauzme stav i kaže tu čarobnu malu reč. E, tako je otprilike bilo i u mom slučaju. No... No. No!

Sa M. J. i S. naučila sam još jednu korisnu stvar koja mi je, takođe, u početku išla na živce, a to je pisanje jutarnjih stranica. Par strana o tome šta želim od dana koji je počeo i čime planiram da obradujem sebe. Isprva sam pisala o tome kako bi me najviše obradovalo da ne moram dan da počinjem pisanjem tih redova, ali vremenom sveska me toliko pridobila da i dan-danas to sa zadovoljstvom radim. 

Na kraju, kada sam već prošla kroz sve ovo i postala dovoljno prpošna, došlo je vreme da donesem odluku da prekinem da radim bar jedan od tri posla. Napravila sam tabelu, napisala „za“ i „protiv“ za sva tri (mada sam u srcu odmah znala kakav će rezultat biti) i čim sam prelomila, stvari su postale lakše. 

Ovog leta provela sam dve nedelje na ostrvu – offline. I nijednog trenutka me nije grizla savest. 

Tekst: Jasmina Lazić

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija