Ponekad se pitam kako sam došla dovde.

Ne mislim da sam jako uspešna ili jako neuspešna, samo ponekad izađem iz sebe, malo, možda 60 santimetara i pitam se otkud ja ovde. Dok vi čitate ovo, ja stojim pred hiljadu ljudi u jednom bioskopu u stranom gradu strane zemlje i pričam svoju prvu pravu priču. Prevazišla sam svoj najveći strah i stala pred publiku, odlučna da im ispričam jednu strašnu priču koju sam prethodno napisala. I stala sam. 

Dok stojim pred publikom ne razmišljam ništa. Uglavnom ni ne osećam ništa. Možda je to zen. Možda sam se skamenila. Ako čujete da sam se skamenila, to je to. Samo se pitam kako sam došla dovde, da me moja omiljena književnica zove da dođem, da pričam, svoju priču i zašto sam na to uopšte pristala. Moje priče nisu moje, ja ih samo pričam. Ja sam kanal. Možda sam odlepila, ali sve više mislim da mi nismo vlasnici ničega.

Nismo vlasnici svog tela, ni svog glasa, ni svoje odećice ni svoje kuće ni dece ni kučića. Posebno u trenucima kada bih morala da budem ponosna na sebe, kada moje reči nadahnu ljude koje ne poznajem, kada neko tamo plače, a neko mi piše pismo, kada se na mene sruče hvala i marš, ja samo izađem iz sebe, ne daleko, nego tu negde na manje od metra i gledam u plavo nebo. Nekad pomogne, sada ne. Sad nemam gde da pobegnem.

Naučila sam da pišem sa pet godina. Bilo je 200 godina od rođenja Vuka, znam sa te neke sveske. Prva reč koju sam naučila da napišem je BYK. Prva reč koju sam napisala, izazvala je svađu i histeriju. Pitala sam mamu da li je dobro, ona je bila oduševljena i nastavila je sprema večeru, okrenuta leđima. Onda sam pitala baku kad je došla u goste. Baka je napravila skandal, jer Y nije isto što i У i Svetlana, dete uči pogrešno - ne traži dlaku u jajetu ima samo pet godina - pa sa pet je nepismena - nek vežba - neću da vežbam - moraš da vežbaš - skloni tu svesku - nemoj da plačeš - vidi šta si uradila - neću da budem nepismena - nećeš biti nepismena - napiši ovako - dobro je - nije dobro - nemojte da me lažete - napiši nešto drugo - neću više nikad ništa da napišem.

Najvažniju lekciju u pisanju tada - nisam- naučila.

Najvažnija lekcija pisanja je pisanje. 

(Marija Ratković: Zašto ne volim da putujem?)

Da bi se pisalo dobro, neophodno je pisati. Ali, to je tako i u drugim stvarima. Sad, naravno, neko bi rekao kako mnogo ljudi piše stalno, ali oni ne pišu dobro. I to je tačno. Ali, ne postoji niko ko ne piše i dobar je u tome.

Prva lekcija je da uvek treba pisati, stalno pisati i nikad ni zbog čega i ni zbog koga, pogotovo ne zbog nekoga, ne sme se prestati sa pisanjem. Druga lekcija je čitanje, koje je jednako bitno kao pisanje jer ni oni koji ne čitaju nikad nisu dobri u pisanju.

Oni koji ne čitaju, ne uče nove, stare i neobične reči, predivne konstrukcije, neverovatni zapleti ostaju daleko od njih i u pisanju vidi se da su omeđeni granicama tela, priča koje pokupe očima i pipnu prstima, s malo reči koje se ponavljaju, pa se izližu.

Oni koji ne čitaju, kad počnu da čitaju, obavezno počnu da pišu oduševljeni jednim, drugim ili trećim što čitaju i brzo moraju da se izbave od toga što su pročitali. Da čitaju više, čitaju stalno, da čitaju toliko da zaborave šta sve čitaju i jedino tako čitanje neće ugroziti pisanje, nego će postati kao subliminalna poruka, kao vanzemaljac koji uđe u mozak i tamo napravi koloniju, šireći se i praveći od mozga neko superbiće.

Okej, dobro vanzemaljac možda nije najbolje poređenje.

Sad pokušavam da zamislim kako izgleda moj mozak posle ogromnih količina knjiga, filmova, reklama, posle kilometara putovanja, posle vozova, brodova, aviona, svih ljudi koje sam slušala, svih novina koje sam čitala krišom preko njihovih ramena, svih tekstova svih pesama na svim jezicima. Taj mozak definitivno nije isti mozak kao kod one razmažene devojčice koja je napisala jednu reč i pošto je naišla na neodobravanje, izazvala skandal, svečano je obećala da će svet kazniti tako što će „moš misliti“ prestati da piše. 

(Marija Ratković: Život odjednom postane duži kada shvatiš da nećeš imati decu)

Budući da sam odvratno razmažena, ja sam prestajala da pišem jedno 286 puta do sada. Prestala sam da pišem pisma jer u tome nisam videla svrhu, samo dnevnike prestajala sam da pišem možda sedam ili osam puta, prestajala sam da pišem svaki put kad mi neko kaže da pišem užasno, da sam netalentovana ili nedovoljno obrazovana.

Prestajala sam da pišem uz suze i „videće oni“, videće kad im uskratim sebe i najlepše knjige ikad napisane na svetu. Svet je nažalost bolelo uvce za mene i moju predivnu – nenapisanu - književnost. I ja sam se pokunjeno vraćala oko 287 puta, uvek isto, uvek pomalo zapisujući liste za kupovinu, liste filmova koje neću pogledati, beleške o svetu, naslove svojih nenapisanih knjiga, preispisivanja pesama, kroz pisma koja nikad neću poslati, poruke koje nikud ne vode, sve što moram da mu kažem i još malo da kažem još, sve što moram da uradim ili kažem definitivno od sutra kada okrenem drugi list. 

Sama sam sebe zeznula da, nekako i dok ne pišem, pišem apsolutno neprekidno i to pisanje više nije neka posebna aktivnost. Nikad ne sednem i ne uzmem lepu svesku, otvorim novi dokument, nego rovarim, pišem po neimenovanim dokumentima 1, 2, 3, 4972, pronađem nešto što sam pisala pre, to brišem i napišem nešto sasvim deseto. Gomile reči u draftovima, salvetama, vinjete poezije u blokovima, deluje čak romantično, ali onda neko kaže: „Je l ovo za bacanje?“, a ja ne znam. Možda i jeste. I eto me sad tu. Pred tim ljudima u budućnosti. Nemam pojma kako sam stigla dovde, kad sam ionako obećala da - neću više nikad ništa da napišem. 

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/