Snežana Bogdanović: Ne može se bol odglumiti, morate svoj lični da otvorite...

Za istinske ljubitelje sedme umetnosti ona, zapravo, nikad i nije odlazila. Iako je na vrhuncu filmske karijere u tadašnjoj Jugoslaviji, okićena čak i prestižnom Pulskom arenom za ulogu u kultnom ostvarenju Kuduz, od rastućeg bezumlja pobegla na jedno američko ostrvo, ni za trenutak nije zaboravljena. Nije zaboravljena ni kao ikona odmerenosti, odlučnosti, dostojanstva i ženstvenosti, što se za javnost pokazalo čak i lekovitijim od njenog talenta.

Ponovo ste bili u Beogradu, i to sa maestralnom ulogom u vrlo snažnom filmu Šavovi. Kako ste se proveli?

Bilo je jako uzbudljivo, ali i radno u Beogradu ovih dana. Veoma sam zahvalna na ovom iskustvu, na divnom prijemu i podršci koje smo imali na svakom koraku. Mi se nadamo i priželjkujemo da naš kreativni i stvaralački rad nađe svoj put do publike, ali to je uvek neizvestan put. Posle toliko susreta i razgovora sa kolegama, kao i sa običnim ljudima, mislim da se svi osećamo ispunjeno, jer smo ispričali jednu važnu priču.

(Oliver Frljić: Nacionalno raspamećene budale nisu specifikum samo za Ex-Yu prostor, to je korov koji uspeva svugde!)

Mnogi vašu ulogu Ane vide kao veliki povratak, smatrajući je boljom, većom i važnijom od svih dosadašnjih, gde je vi pozicionirate u svojoj karijeri?

Ona jeste trenutno najvažnija, ali ja se iskreno nadam da ću imati priliku da ponovo radim nešto što me inspiriše. Žao mi je što nema više ženskih priča, velikih ženskih uloga... Sa pokretanjem pitanja o našoj ravnopravnosti i zastupljenosti na filmu, nadam se da će se i ovde nešto promeniti u korist žena.

U prilog veličini ovog ostvarenja svedoči i nagrada na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu, koliko vam ona znači?

Naravno da znači. Bila sam iskreno dirnuta reakcijom i kritike i publike. Umetnici su krhka bića, a ja se u tome ne razlikujem, svaki posao koji radim uvek je kao prvi put. Svakoj ulozi prilazim sa uzbuđenjem i strašću kao da je prva, sa strahom i sumnjom, sa željom da bude savršena, ali i potrebom da joj dam neki dublji smisao.

Ovo ostvarenje dolazi u pravom trenutku, u ekspanziji svesti o ženskoj snazi; čemu je sve vas lično Ana naučila, s obzirom na to da ste ulogu spremali tako što ste se upoznali i razgovarali sa ženom po čijoj je sudbini napisan ovaj scenario?

Ana je nastala u druženju sa Drinkom, ženom čije su hrabrost, snaga i upornost bile polazište za njeno kreiranje. Ali i velika odgovornost. Druženje sa njom bilo je kao neko prizemljenje za mene. Izlazak iz svog života, iz same sebe, i usmerenje na nekog drugog bilo je izuzetno važno iskustvo. Otkrivanje jednog drugačijeg života, života koji je jedna dugogodišnja bolna potraga za istinom, duboko me je dirnulo. Donelo mi je saznanje da možemo mnogo više i bolje nego što nam se čini, sve ovo je još jedna lekcija za mene. I podsetnik da se iza svakog osmeha ne krije sreća, da se tamo neko muči, bori, ne odustaje i pokušava najbolje što može. Da je dužnost svih nas da zastanemo i primetimo to i da možda probamo da pomognemo jer naša moć nije tako mala kao što mislimo.

Iako ste imali jasnu predstavu o ženi koju je trebalo da odglumite, istina je da gluma nije tek puka imitacija ili interpretacija, već su u svaku izvedbu uključena lična duboko intimna osećanja i doživljaj sveta i života. Koji deo ove nezaustavljive žene predstavlja vašu nadgradnju, šta je kod nje zapravo vaše?

Glumac može da dâ samo ono što ima. Njene misli i emocije su moje, svaki njen bol je moj bol, nastao iz razumevanja i deljenja s njom, slušanja i gledanja nje. Ne sumnjam da bi je neko drugi prikazao na potpuno drugi način, ovako sam je ja doživela. Naš scenario ima i odstupanja od Drinkinog realnog života, ali inspirisan je njime. Ponekad tačna slika na filmu ne komunicira sa nama, deluje udaljeno, a slika na kojoj smo istakli i potcrtali neke stvari izgleda realnije i bliže. Ja sam, naravno, u svom glumačkom pristupu uzela slobodu i birala i potcrtavala stvari za koje sam mislila da su važne, iznutra kao i spolja, i pri tom u svakom trenutku imala svest i kontrolu nad sopstvenim emocijama i glumačkim postupkom. Lik Ane pripada i njoj i meni.

Šta je, prema vašem mišljenju, najvažnija poruka ovog filma koja bi trebalo da dopre do najvećeg broja ljudi?

Mogu samo da se nadam da to što smo usmerili svetlo na događaje oko krađa beba, koji nikada nisu rešeni, i strašne posledice koje su ovi događaji ostavili na majke, na porodice a zatim i čitavo društvo, može da podigne svest kod svih nas o pojedinačnoj odgovornosti i urgentnosti s kojom treba rešavati ovakve nehumane pojave. Bez obzira na to što je najveća odgovornost pre svega na sistemu i njegovim institucijama, to ne umanjuje ni snagu ni mogućnost ličnog angažovanja i doprinosa svih nas.PageBreak

Svaki put kada ste govorili o odlasku iz Beograda u Ameriku 1994. godine, to je zvučalo nekako lako, logično i samo od sebe. Ipak, sasvim je jasno da je reč bila o veoma ozbiljnoj i teškoj odluci čije je donošenje zahtevalo ogromnu snagu karaktera. Gde ste je pronašli? Pošto je vaš sadašnji suprug Uliks Fehmiu već bio tamo, jeste li Atlantik zapravo preleteli na krilima zaljubljenosti?

Atlantik smo preleteli na krilima odluke i ništa tu nije bilo lako. Jedino je, možda, motiv bio jači od svesti žrtvovanja jedne karijere. Uliksu su pretili vojskom, mene su razni prozivali zato što sam s njim. Nikada nisam želela da govorim o tome, niti da pravim heroja i žrtvu od sebe, jer mogla sam da biram, da odem ili da ostanem. Nisam želela da predstavljam sebe kao nekog kome se dešava nešto strašno jer mnogim drugima bilo je teže.... Ali, sigurno nam nije bilo lako, svoje sumnje, tuge, usamljenosti i bitke vodili smo sami, daleko od javnosti

Kad pričate o tom periodu, pominjete kako vam je tamo bilo lepo i lako od samog početka. Zar zaista niste imali unutrašnje borbe zbog toga što ste za sobom ostavili ozbiljnu karijeru?

Bilo je lepo odmah po dolasku, nastalo je jedno olakšanje zato što sam pobegla od svega onog što me je mučilo i psihički ubijalo svakog dana, od mržnje, rata, nacionalne netrpeljivosti, do jednog totalnog ludila u kom ništa više nije imalo smisla za mene, ni gluma, ni karijera. Bilo mi je lakše zato što nisam više bila deo toga, nisam više imala taj osećaj krivice. Mogla sam da okrenem telefonom svoje prijatelje, na primer, iz Sarajeva i kažem: „Ja sam otišla“, to je činilo da se osećam bolje, da se osećam kao čovek. Nismo imali plan o tome koliko ćemo ostati, ta unutrašnja borba doći će kasnije, nakon par godina. Ali, tada se već rodila Nika i morali smo da mislimo na nju i njenu budućnost, borili smo se za novi posao u kome nismo bili sami, imali smo nove odgovornosti.

Veoma uverljivo glumite unutrašnji bol, kako to polazi za rukom tako optimističnoj osobi kakva ste vi?

Sad ste me nasmejali. Ne može se to baš odglumiti. Morate svoj lični bol otvoriti. A o mom optimizmu trebalo bi da pitate ljude iz moje okoline. Ja se samo trudim da podelim lepe stvari, pre nego što podelim one druge. Nisam sigurna koliko mi to uspeva, ali pokušavam. Možda to ide iz neke zrelosti: „Fake it till you make it“ - što bi moglo da se prevede kao: „Ponašaj se tako, dok ti to ne postane prirodno.“ Naučnici kažu da, kad se smejemo, iako se ne osećamo tako, naš mozak ne pravi razliku između toga da li je to stvarno ili ne. Znači, možemo da ga prevarimo da nam je dobro, dok ne naučimo da se osećamo dobro. A to ne zavisi od spoljnih okolnosti, nego samo od nas samih. Bol je sastavni deo života, nemoguće je izbeći ga. I ja se borim sa svojim, neke sam potisnula...  Znam samo da bol ne bi trebalo da nas sprečava da imamo pozitivan pristup svemu, ili makar da se ponašamo kao da ga imamo, da vežbamo... Svima oko nas je onda bolje. Tako da ja, zapravo, vežbam.

Osim donošenja važnih odluka u životu, pokazali ste veliku snagu na još jednom polju, a to je ogromna doslednost u izboru uloga koje ćete pristati da igrate. Poznato je da se kod dobrih glumaca stvara neka vrsta zavisnosti od glume, kako ste vi to uspeli da prevaziđete čak i u trenucima kad izbora nije bilo baš mnogo?

Možda je moja snaga bila manja od potrebe za perfekcijom, iako znam da ona u stvari ne postoji i da je velika prepreka stvaranju. Ponekad je i meni bilo teško zbog sopstvene selektivnosti i ukusa, ali nisam mogla drugačije. Suviše volim ovo što radim, plašila sam se da ću izneveriti sebe samu. Teški su ti periodi sumnje kad ne radiš, jer se onda kreativnost okreće protiv tebe same... Sigurno nije uvek bilo lako biti blizu mene. Okrenula sam se potpuno porodici i probala da usmerim energiju u druge ne-glumačke projekte.

Van svih klišea, pekara Pain D'Avignon koju ste sa suprugom otvorili u Njujorku dostigla je, praktično, filmsku slavu, kojom ste magijom to postigli u sredini u kojoj je konkurencija u bilo čemu ogromna? Posebno u ovo vreme pomame za dijetama sa niskim unosom ugljenih hidrata, gde je hleb prvooptuženi za sve probleme...

Eto upravo time, potpunim okretanjem pekari i kreiranjem najboljeg mogućeg hleba. Da bismo pobegli od te praznine što ne glumimo, od svakodnevnih pitanja šta ćemo i gde ćemo, morali smo da izmislimo novu ljubav. A nova ljubav uopšte nije bila laka, došla je u obliku teškog rada i nove borbe, bio je to dug i težak put, ali je sigurno mnogo pomogao da malo zaboravimo na staru ljubav. To što je naš hleb postajao voljen i hvaljen, što nas je izdržavao, ne samo nas nego i sve druge koji su radili s nama, postao je naš spas. Kad smo počinjali naš pekarski posao, nije bilo straha od ugljenih hidrata. Osećala se velika potreba za dobrim hlebom i to su bile srećne okolnosti.

Odmerenost, suptilnost i dobar ukus, koji nekako sami prianjaju uz vaše ime, u velikoj meri vide se i u vašem odevanju. Koliko pažnje posvećujete tome?

Ponekad je teško odoleti onom što stimuliše naša čula. Nisam svesna koliko Njujork utiče na mene, ali kad se malo odmaknem od njega, onda vidim da su ti izlozi, koji su ponekad prave art instalacije, potpuno izvršili svoj uticaj, ma koliko se trudila da ne obraćam pažnju na njih. Takođe, pošto imam ćerku koja je u godinama kad joj je veoma stalo do sopstvenog stila, onda i ona prenosi na mene ono cool , i not cool . I tu se valjda negde napravi i moj stil.

Postoje li i kod vas, kao kod svake osobe od stila, neka pravila i zapovesti u vezi sa odevanjem?

Pa moje odevanje uglavnom diktira prilika u kojoj se nalazim. U Njujorku su ljudi opušteni, ukoliko nije neki formalni izlazak, svako nosi šta hoće, uostalom, kao i svuda. Živimo u vremenu kad su svi stilovi prihvatljivi i dozvoljeni i kad se svi tabui oko toga šta može a šta ne, ruše. Za mene je jednostavnost ključ. Slikati sa što manje poteza četkicom.

Vaša dvadesetčetvorogodišnja ćerka Nika praktično je nastavila porodičnu tradiciju, koja seže još od Uliksovih roditelja, Bekima Fehmiua i Branke Petrić, ostajući u svetu kinematografije. Smatrate li to dokazom da ste dobri roditelji koji su sopstvenim primerom usmerili dete u životu? Ili ste ipak malo zabrinuti što je kročila na to neizvesno stvaralačko tle?

Više će biti ovo drugo. Pošto je Nika ozbiljno i uspešno studirala neke druge stvari, malo smo se iznenadili kad je napravila zaokret u svojim interesovanjima. Doduše, ona se oduvek bavila fotografijom i uvek je mnogo čitala i pisala, tako da i nije tako neobičan njen potez. Mi smo možda, kao i svi roditelji, priželjkivali nešto što je izvesnije, sigurnije, imajući u vidu sopstveno iskustvo i znajući koliko u ovom poslu zavisiš od drugih i koliko moraš da čekaš na svoje šanse. Ali, naravno, ona je na početku, videćemo gde će je put odvesti. U svakom slučaju treba da radi ono što je ispunjava.

Tekst: Igor Karanov

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/