Ružna strana lepote

Ideja o tome da lepota „prodaje“ nije nova stvar. Štaviše, stara je kao celo čovečanstvo. Lepe devojke/žene, mladići/muškarci i deca, zaštitna su lica svih proizvoda na svetu od pelena, preko jogurta do avio-kompanija.

Poimanje lepote u svetu uveliko se menja. Od toga da je nekada „biti lep“ bio mnogo važan parametar, stiglo se do tačke da je u SAD zabranjeno slati sliku uz CV. Boja kože, očiju, kose, broj kilograma, stajling i dužina noktiju nisu parametri koji osobu čine kompetentnom za obavljanje bilo kog posla. Naravno, iz ovoga su izuzeta sva ona zanimanja koja su ekstremno suprotna, tj. ona gde je fizički izgled toliko važan i presudan da ne da je poželjno poslati sliku, već i ceo album, ne bi li se dokazalo da je baš to osoba koja je prava za neku reviju, reklamnu kampanju ili film. Modeli i glumci i dalje se ocenjuju klasičnim kanonima lepote, gde je svet manekenstva i suroviji. Godine i santimetri čine presudnu razliku prilikom angažmana ili otkaza istog.

Ako ste niži od 177 cm ne možete očekivati da će vas primiti na bilo koju pistu u Parizu, na primer. Kako se lepota standardno povezuje sa mladošću, a samim tim i sa jednim generalno životnim neiskustvom, normalno je da ljudi koji su sa druge strane zakona koriste celu tu konstelaciju za lov u mutnom. Trgovci ljudima nisu neki mračni likovi koji žive po budžacima, mrke i neuredne osobe, nasilnici koji samo vrebaju skriveni kutak ne bi li oteli neku mladu osobu, a potom je lancem bukvalne trgovine (kupovina/novac/prodaja) „plasirali“ daljem korisniku zarad prostitucije, prosjačenja, prinudnog rada ili kriminala.

Ne, to su pametni, informisani, prefrigani ljudi koji su sa razvojem interneta i GPS lociranja morali da promene svoje strategije i maskiraju se u lepo vaspitane, mile i slatkorečive pojedince koji poput meda privlače svoje žrtve. Umilni su i fini sve do trenutka kad više nema nazad, kada je žrtva već toliko duboko upletena materijalno i psihološki u lanac trgovine ljudima, da više ne zna kako da se izvuče.

A žrtva može biti svako. „Postoje predrasude da su žrtve trgovine ljudima lakoverne, naivne, možda neko misli da su čak i glupe, neobrazovane, a nisu. To su ljudi koji žele da im bude bolje“, kaže Andrijana Radoičić, koordinatorka tima za direktnu podršku žrtvama trgovine ljudima udruženja građana Atina. I po rečima zaposlenih u Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, trgovci koriste san žrtve ne bi li joj se dodvorili i stekli njeno apsolutno poverenje. Nekada je taj san društveno poželjan izgled, negde materijalna sigurnost, negde zbrinutost i bezbednost, negde popularnost.

Svet modelinga/izbora za miss/hostesa/promoterki može da posluži kao jedan od mamaca koji koriste trgovci ljudima ne bi li primamili svoje žrtve, zato što je jedini neophodan kriterijum „biti lep/a“, a to je kao što je gore rečeno jedan poprilično neuhvatljiv pojam. „Moda može da se koristi kao mamac, san o manekenstvu... to nekada u početku i liči na to, tj. pojavljuju se neki fotografi, stilisti, rade se neka snimanja, ali brzo od svega toga ne bude ništa. Devojkama se nudi veliki novac za neke vrlo „jednostavne“ poslove: model, hostesa, deljenje letaka, stajanje ispred restorana i animiranje prolaznika. To šta je velika količina novca danas je relativan pojam, ali recimo da se nudi zarada od 50 do 100 evra za veče „samo da stojiš ispred restorana i pozivaš ljude da uđu“, dodaje gospođa Radoičić. Takođe ni eksploatacija nije nešto što se dešava momentalno, osoba se polako uvlači u to i zato je važno biti na oprezu. 

Da bi osoba mogla da se zaštiti, važno je da bude upoznata, a i njeni roditelji, sa regularnim procesom  ulaska u svet modelinga. Na svako veće odstupanje od tog uobičajenog postupka, trebalo bi da se aktiviraju svi alarmi sumnje i da usledi povlačenje iz potencijalnog posla. Pre nego što je osnovala renomiranu modnu agenciju Model Scouting Office, Jelena Ivanović bila je manekenka i to skoro čitavu deceniju.

U okviru zavidne svetske karijere bila je zaštitno lice najvećih svetskih modnih brendova, a našla se i na naslovnicama mnogih internacionalnih modnih magazina. Na kraju karijere modela, odlučila je da otvori agenciju i vrlo je kompetentna da govori o načinu ulaska u svet mode: „Modna agencija do svojih lica dolazi na dva načina: street scoutingom i kastinzima. Ja, kao neko ko ima više od 20 godina iskustva u skautingu, imam izvežbano oko da mogu na ulici u mimohodu da prepoznam potencijal budućeg modela.

Dešava mi se da u tom trenutku priđem mladoj devojci, da joj se predstavim, dam joj svoju vizitkartu, objasnim joj zašto sam joj prišla i kažem da, ako želi da ima karijeru u svetu mode, može da mi se obrati. Nikada ne tražim broj telefona potencijalnog talenta, nego kažem: „Neka mi se mama javi.“ Prva stvar koju pitam devojku jeste koliko ima godina jer, ako je maloletna, razgovoru moraju da prisustvuju roditelji, čak i ako je punoletna to je poželjno, jer to je potrebno i za agenciju radi definisanja buduće saradnje.

Zvanični momenat upoznavanja u agenciji ne znači da ćemo sklopiti dogovor, to je prvo razgovor. Prisustvo roditelja odlično je i za modela jer celu situaciju čini transparentnom porodici, ali to je dobro i za agenciju samu kao poslodavca. Modeling je kao profesija dosta sličan profesionalnom sportu. Kada se osoba odluči na to, mora da postoji porodična odluka da je to pravi izbor za nju, podrška porodice tokom celog puta. Potrebno je veliko posvećenje, kao sportu na primer, kao glumi, i to iziskuje veliku količinu vremena, a pogotovo kada je o internacionalnomi modelingu reč jer veći deo vremena devojka provodi u inostranstvu.

Naravno, tu postoji i ugao agenta/agencije - devojke koje ulaze u svet modelinga mlade su, nemaju radno iskustvo ni u jednoj profesiji, ne znaju šta su radne obaveze i odgovornost posla i zato insistiram na trouglu: roditelj - talenat - agencija. U tom trouglu može da se utiče na devojku da bude savesna u obavljanju svojih obaveza. Profesiji modela mora da se pristupi vrlo odgovorno i ozbiljno. Ako je model problematičan, kasni, ne ispunjava svoje obavezne, ide u inostranstvo samo provoda radi, mi s njim prekidamo saradnju. Ozbiljnoj agenciji potrebni su ozbiljni profesionalci. 

Drugi vid regrutacije su kastinzi koje agencija objavljuje. Održavaju se ili u prostorijama agencije ili na nekim većim javnim prostorimai: šoping centrima ili konferencijskim salama renomiranih hotela. Na kasting se može, a i treba doći, u prisustvu pratnje.

Kasting podrazumeva samo upoznavanje, kratak razgovor, malu šetnju (da vidimo kakvo je držanje tela) i par fotografija informativnog tipa. Nakon toga sledi ista ona već navedena procedura - dolazak sa roditeljima u agenciju na formalni razgovor radi potencijalne saradnje. Važno je napomenuti da su kastinzi dnevne aktivnosti, dešavaju se u po bela dana u sred radnog vremena.“

Dobra provera budućeg poslodavca mnogo doprinosi bezbednijem poslovnom angažovanju. Zahvaljujući internetu danas je moguće saznati mnogo toga kako o firmama, tako i o ljudima koji ih vode. Takođe, važno je videti da postoji neki kontinuitet u poslovanju, razvojni period iz godine u godinu. Treba pregledati sajtove i društvene mreže (Facebook, Instagram, Twitter) budućih saradnika, kao i društvene mreže najvećih lica modne agencije sa kojom se planira saradnja. Puke slike na zvaničnim sajtovima i Instagram nalozima nisu dovoljne: „Danas svako može da se slika, može da napravi čak i lažan sajt.

Znači - važno je tražiti ozbiljne publikovane stvari, modne revije, naslovne strane, arhivu radova generalno. Po izgledu fotografija može da se proceni koliko je agencija sa kojom se planira saradnja profesionalna i kompetentna. Čak i neko ko je laik može to da proceni. Ako postoji štampani materijal, rešenje reklame sa prikazanim brendom, dokaz o stvarnom angažmanu modela, ozbiljnoj publikovanoj kampanji - sve je jasno, ali ako su to samo slike po sebi - opet je sve jasno.“ Preporučuje se i provera firme preko Agencije za privredne registre čiji su podaci dostupni građanima. Agencija koja je relevantna i čije je poslovanje transparentno i legalno neće se libiti da dostavi sve informacije koje potencijalni model traži. Ostaviće mu dovoljno vremena da pregleda ugovor i bez pritiska donese odluku o budućoj saradnji. 

U mnogim oblastima rada u Srbiji ne poklanja dovoljno pažnje skalapanju ugovora, što se može očekivati i u svetu modelinga „Što je zemlja siromašnija, postoji više ilegalnih načina da se zaradi novac, a i mnogo novca prolazi ‚na crno’. Ugovor je nešto što se u našem društvu često zanemaruje, ali to je nešto što svako treba da traži pogotovo kada je o poslu u inostranstvu reč.

Takođe, ugovor ne mora da se potpiše onog trenutka kada se spusti na sto, osoba ima pravo da ga pročita i promisli o njemu. Trgovci ljudima često na prečac i na brzinu hvataju svoje žrtve ne dajući im dovoljno vremena da razmisle“, dodaje gospođa Radoičić. Ugovor osigurava ne samo odnos između ljudi koji ulaze u neku poslovnu saradnju, nego i način isplate. „Svim našim modelima isplata honorara obavlja se registrvanim putem preko omladinske zadruke i putem članstva u Udruženju manekena Srbije. Takođe, ne dozvolite da vas namame na novac. Novac u modelingu nije nešto što može bilo ko da vam garantuje. Agencija ima viziju koja vrsta modnih klijenata može da odgovara nekoj devojci, ali ne može da joj garantuje da će je ti klijenti i angažovati. Karijera modela je ozbiljan proces koji traje. Nema uspeha preko noći. Kao i u svaki posao, ovo zahteva trud, rad i ne postoji easy money. Previše primamljive ponude nikada nisu prave ponude“, objašnjava gospođa Ivanović

Trenutak u kome potencijalne žrtve potpuno gube tlo pod nogama i svaku kontrolu jeste posao u inostranstvu. Najveća je greška je kada predaju svoja dokumenta trafikeru, a potom svim vidovima bivaju ucenjene za njihov povratak. Trafiker, naravno, nema ni nameru da ih vrati, nego tu manipulaciju koristi za sve moguće vidove eksploatacije. Zato je jako važno čuvati svoje putne isprave u svojim rukama.

„Matična agencija ne vodi devojke u inostranstvo ‚za ruku’, nego organizuje plasman u pariske, milanske, londonske agencije, koje su registrovane, renomirane i čije poreklo takođe može da se proveri. Kao što se sportisti plasiraju u klubove, tako se modeli plasiraju u agencije i sve je transparentno. Zna se sa kime se potpisuje ugovor, a ako je lice maloletno, inostrani ugovor moraju da potpišu oba roditelja i da pošalju kopije svojih dokumenata.

Kada je o punoletnim devojkama reč, na ugovoru stoji njen potpis i potpis matične agencije, dvostruka potvrda. Prilikom ponude rada u inostranstvu obavezno mora da se povede razgovor o radnoj dozvoli. Mora da postoji neka vrsta dokumenta da opravda taj rad i priliv honorara“, dodaje gospođa Ivanović.

Može da se desi da ljudi budu obmanjeni ne samo sumnjivim agencijama, nego neispitanim fotografima koji im nude pravljenje fotografija radi plasmana u neku od agencija ili radi prezentacije vlasniku kafića/restorana radi posla promoterke ili hostese. Miša Obradović, modni fotograf sa preko 20 godina iskustva iza objektiva, a i ličnog iskustva u svetu modelinga objašnjava kako profesionalni odnos fotograf - model treba da iz gleda: „Pravi fotograf ne sakuplja devojke ‚sa ulice’.

PageBreak

Pretpostavka je da na snimanje, na set, dolaze devojke iz modnih agencija. Ako se meni neko baš jako dopadne kao potencijalni model, onako u prolazu na ulici, a to mi se desilo možda tri puta u životu, predstavim se, kažem da sam fotograf i opet ih uputim na modnu agenciju i kažem da se mama i tata jave na zvaničan broj agencije.

Nikada nikoga nisam ‚za ruku poveo’ sa ulice, jer je to vrlo neprofesionalno i nebezbedno kako za modele, tako i za nas kao profesionalce. Nikakvi susreti fotografa i modela van seta i kastinga ne bi smeli da se dešavaju: u kafićima, na raskrsnici, ‚nađemo se u centru u 21.00’, nikakvi privatni kontakti. Posao fotografa je da fotografije dostavi klijentu, a ne modelu. A klijent ih posle, kao vlasnik fotografije, distribuira po prethodnom dogovoru. U ovo su uračunati i privatni kontakti preko društvenih mreža.“

Takođe, kada se priča o fotografima, u svetu mode nije tajna da je već veliki broj čuvenih fotografa prijavljen za seksualno uznemiravanje i neprimerene radnje sa modelima. Iako tu ima i manipulacije od strane modela, svako ko u ulazi i svet modelinga trebalo bi da ima na umu sledeće: „U ozbiljnim agencijama postoje formulari koji se popunjavaju pri potpisivanju ugovora u kojima, između ostalog, stoje pobrojane: veštine modela, alergije, (ako je devojka, na primer alergična na paradajz, neće je zvati za reklamu za kečap), da li pristaje/odbija da nosi/promoviše pravo krzno, duvan i alkohol. Važan segment tog upitnika je nudity, odnosno da li ona pristaje da se slika u toplesu, u vešu i/ili kupaćem kostimu. Tako da se u startu zna da li manekenka ima neke granice i koje, i to čak i pre počeka samog posla.

Toples u XXI veku više i nije nikakva senzacija i misterija. Živimo u takvom vremenu da golotinja nije skandalozna, međutim postoji razlika između golog tela i ,golog tela’. Što se transparentnih materijala na košuljama i haljinama tiče to se ne podrazumeva pod nudity, ali svaki model ima pravo da kaže da ne to ne želi da radi, što takođe mora da se navede u opisu profila modela u agenciji.

Poenta je da niko ni na šta ne može da natera modela, i model ništa ne bi smeo da radi protiv svoje volje, pa i po cenu otkazivanja posla. Da se razumemo, modeli ne treba da kolorno i formom biraju šta će da obuku (zelene ili crvene pantalone), ali imaju pravo da odbiju komad garderobe ako izlaže neki deo njihove intime, a oni sa tim nisu saglasni.

Takođe, u svetlu fotografskih svetskih skandala - telo modela niko osim modnog urednika/stiliste/garderobera/šminkera/frizera, i to samo u svrhu obavljanja posla, ne bi smeo da dodirne, pogotovo ne fotograf. Takođe, na profesionalnom setu nema alkohola ni droge i niko ne bi smeo modela da tera na takve aktivnosti. To se često radi pod izgovorom da se osobe ,opuste’, ali takvo opuštanje nikom nije potrebno. Model je radnik na setu kao i svaki drugi i zahteva se apsolutna trezvenost i profesionalnost.

Ako se model na setu ne oseća sigurno zbog nekog aspekta, uvek može i mora da pozove svoju agenciju da razreši nesporazum. U trenucima kada se model presvlači trebalo bi da ima privatnost, tj. posebnu prostoriju ili makar paravan. Tu može da bude prisutan samo stilista, eventualno i šminker“, objašnjava gospodin Obradović. 

Ono što se dešavalo u Beogradu je da mladim osobama na ulici prilaze ljudi lažno se predstavljajući kao skauti agencija, što naravno, nije bila istina i zato je samo potrebno sve dodatno proveriti: „Dešavalo nam se da nam se javljaju mlade osobe, a i roditelji sa pitanjem: ‚Dobar dan, zaustavio nas je vaš skaut na ulici, o čemu se tačno radi?’, a mi smo bili zatečeni.

Nemamo druge skaute, osim nas koji smo u agenciji i u to ime apelujem na sve, ako vas zaustavi neko u ime bilo koje agencije, uvek pozovite telefonom zvanično sedište i proverite. Dešavalo se da su zaustavljali devojke koje su bile niže od 170 ili imale preko 30 godina, što u startu nisu uslovi za profesionalno bavljenje modelingom“, kaže Jelena Ivanović. 

Zaposleni Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima ističu da je prevencija trgovine ljudima generalno, pa i u svetu modelinga, odgovornost cele zajednice, koja kroz škole, dodatne aktivnosti za decu, i druge aktivnosti, treba da formira svest dece o ljudskim vrednostima, da su rizici po bezbednost prisutni i da su svi odrasli dužni da zaštite decu od zloupotrebe.

Roditelji mogu i treba da razvijaju snage svoje dece da generalno prepoznaju rizične situacije i da ih nauče kako da reaguju, ali i oni i mi moramo biti svesni da su vršnjačke grupe veliki izazov i prtisak i da je današnja promocija mladosti i lepote kao univerzalnih vrednosti i uslova za prihvaćenost u vršnjačkoj grupi veliki pritisak na mlade, a to je često u nekim okolnostima jači od roditeljskog uticaja...

Na kraju, posao modela je vrlo kratkog veka. U najboljem slučaju traje maksimalno deset godina, a posle toga sledi jedan normalan život. Kvalitetne modne agencije, bukeri, skauti, menadžeri, pa i sami roditelji, tj. svi oni kojima je stalo do života i dobrobiti mlade osobe koja uđe u svet modelinga ili bilo kakvih promocija, rade na tome da se škola paralelno završava. Obećanja o nekom lagodnom životu bez puno truda, tj. samo uz lepotu, svakako su lažna. Lepota prođe, a surova realnost uvek ostaje, vaše je da u njoj budete zadovoljni i zaštićeni. 

Tekst: Branislava Kostić

*Tekst je objavljen u sklopu projekta Eksploatacija lepote koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

POMOĆ

• Prijavljivanje krivičnog dela trgovine ljudima: dežurnoj službi policije (24 sata) - 192, upravi kriminalističke policije +381 11 247 10 19; 

+381 64 724 10 19; ukp@mup.gov.rs ili lično u lokalnim organizacionim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, policijskim upravama, policijskim stanicama.

• Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima

Za prijavu sumnje na trgovinu ljudima, telefon: 

063 610 590 (pozivni broj za Srbiju +381) ili elektronskim putem: centar@centarzztlj.rs 

• Organizacije za pomoć žrtvama trgovine ljudima:

Astra - Nevladina organizacija posvećena iskorenjivanju svih oblika trgovine ljudima i eksploatacije, naročito ženama i decom, kao i efikasnoj potrazi za nestalom decom 

SOS telefon: + 381 11 785 0000

Besplatni broj: 0800 101 201 

Evropski broj za nestalu decu: 116 000 

E-mail: sos@astra.rs

Atina - Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja 

+381 61 63 84 071, office@atina.org.rs