O usađenom strahu od povratka kući, surovom ubistvu Sarah Edvard i pokretu #notallmenbutallwomen širom sveta, piše Iva Parađanin.
Još kao male, plašimo se mraka i neosvetljenosti. Kada se vraćamo iz škole, nosimo priveske za ključeve sa mini baterijskim lampama i biramo najosvetljenjiji i najprometniji put. Mrak je nepoznato i strašno. Kasnije, rastemo sa istim tim strahom, ali strahom koji više nije strah od nepoznate mračne sile, već od napadača. Koristimo iste paterne ponašanja za koje mislimo da su sasvim normalni i podrazumevajući u našem svakodnevnom životu. Kada koračamo ulicom same, pravimo se da razgovaramo telefonom, nosimo ključeve u rukama, sa kapuljačom preko glave se pravimo da smo muškarci i uz dudnjanje basa u grudima, ubrzanim koracima hitamo ka kući.
U Srbiji se žene osećaju manje bezbedno nego muškarci, a u okviru istraživanja koje je sprovao Autonomni ženski centar, svaka deseta ispitanica je navela da se ne oseća bezbedno u mestu u kom živi. U okviru istog istraživanja pominje se da je 80,8 odsto žena navelo da same brinu o svojoj bezbednosti, a njih 13,1 kao službu koja brine o tome vidi policiju. I u manjem i u većem gradu poznajem žene koje su silovane, a skoro svaka žena koju poznajem, doživela je neki oblik nasilja.
U Ujedinjenom Kraljevstvu čak 97% mladih žena je bilo izloženo seksualnom uznemiravanju u javnom prostoru.
