Nisam htela da ga odslušam, ali u kasnim satima, u krevetu sa sveže opranom kosom i spremna za spavanje, ipak sam ga potražila na google search. U pitanju je telefonski razgovor (snimljen nekoliko godina kasnije) između glumice i optuženog, koji je dostavila tužilaštvu kao dokaz u slučaju seksualnog nasilja. “To je moje iskazivanje nežnosti, a ne nepoštovanje. To je za čast, a ne za osećanje ugroženosti. Imaš li uopšte pojma ko sam ja?”. Iva je bila u pravu, osetila sam kako mi se večera vraća kroz usta dok slušam: “Imaš li uopšte pojma ko sam ja?”.

Audio-snimak sam odslušala više puta kako bih ukačila koji je to tačno deo koji je kod mene izazvao ovu reakciju. Svaka bahata izjava, nemarna rečenica i arogantna intonacija me vratila u određenu sliku - na svako veče gde sam pešačila kući sa oštrim ključevima u ruci (za svaki slučaj), na srce koje mi preskoči svaki put kada mi muškarac previše naglo priđe na ulici (jer nikad ne znaš), na svaku šaku koja se “slučajno” našla na mojoj zadnjici kada sam prolazila kroz gužvu u krcatom klubu i na svaku nasilnu, zastrašujuću, krajnje odvratnu rečenicu koju je neki muškarac meni uputio.

“Imaš li uopšte pojma ko sam ja?” - ovu sam čula više puta.

Od bezimene ličnosti u kafiću do čoveka sa kojim sam bila u vezi, ispostavlja se da je ova rečenica, ili varijacija na nju, svakoj ženi poznata, bez obzira na njeno seksualno ili životno iskustvo. Pomislim na svaki put kada sam bila previše tiha da se suprotstavim, kao i na one trenutke kada je isto toliko agresivno reagovanje sa moje strane donelo rezultat. Pomislim - koliko su stvari izopačene kada je to jedini način da se izborimo?

Sklona sam tome da verujem svakoj žrtvi nasilja, iako (naravno) podaci pokazuju da su nekada u pitanju lažne optužbe (bez obzira na pol). Verujem zato što niko ne želi da nosi etiketu “žrtve nasilje”, ni jednoj ženi ne može bezbolno da prođe da nasilnik njenu istinu javno nazove “najgnusijom laži”, zato što je put do njegove javneoptužbe dugačak, osetljiv i bolan. Kada je #MeToo pokret započet u Americi, pitala sam se da li će ikada stići do Srbije. Možda ne delimo heštegove na Twitteru u milionima, ali konačno je došlo i do nas. Govori se o seksualnom napastvovanju, nasilju, o osvetničkoj pornografiji, zahvaljujući hrabrim ženama koje u ime svoje borbe, menjaju našu kulturu i društvu. Sada se samo nadam da je sledeći korak adekvatna kazna za ove zločine.

Kada sedim sa ženama koje tek upoznajem, ako se dotaknemo ovih tema, obično po načinu na koji se razgovara o tome mogu da osetim ko nosi teret nekog oblika traumatskog iskustva iz prošlosti. Prepoznajem ih jer ga nosim i ja. Kada bih mogla da se vratim unazad, volela bih da mogu da iskoristim reči čoveka čiji je glas snimljen u ovom telefonskom razgovoru: “Ne funkcioniše baš sve to tako. Ako ti ja kažem da, onda da. Ako ti ja kažem ne, onda ne”. Volela bih i da na ženu svi reaguju sa punim poštovanjem kada se ovakve reči izgovori. Večeras ću moći mirno da spavam, zato što će zbog hrabrosti Danijele i mnogih drugih, jedna devojka jednog dana tako nešto da kaže, i svi da je čuju. “Imaš li uopšte pojma ko sam JA?”.

Tekst: Anja Paspalj