Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Život i ljubav

ELLE intervju sa Marijom Lukić: O hrabrosti, solidarnosti i glasnoj borbi protiv seksualnog nasilja

Autor taradjukic
Autor taradjukic

Dve godine nakon početka suđenja Marija Lukić osvrće se na ceo proces borbe: govori o motivaciji, teškim trenucima i talasu progovaranja o nasilju koji se posle nje nije zaustavio.

Izvor: Ilustracija: Vesna Katanić

Pre tačno dvrgodine, sa još tri drugarice i koleginice, zaputila sam se u Brus, gradić u kom pre toga nikada nisam bila. Samoorganizovano smo krenule u zoru, kako bismo stigle kada otpočne prvo suđenje za seksualno nasilje koje je prijavila Marija Lukić. Želele smo da budemo tu, da u moru predatorovih pristalica vidi da nije sama. Nakon suđenja koje je tada prvi put odloženo, zagrlile smo je čvrsto i taj zagrljaj i dan-danas traje. Marija je iz procesa izašla kao pobednica, ali ne samo kao pobednica na papiru, već neko čiji glas je pokrenuo talas progovaranja koji je sve intenzivniji i jači.

Ćao Marija, drago mi je da konačno razgovaramo ovako, van sudnice, dok je proces iza nas, a ti iz njega izašla kao pobednica. Kako si? I kako je živeti danas u Brusu nakon svega što se desilo?

Gledala sam pre nekoliko dana neki svoj stari intervju. Kad se vratim u to vreme pre dve godine, kada je bilo prvo suđenje, vidim koliko sam na tim snimcima izgledala pogubljeno i uplašeno, a koliko sam mislila da držim stvari pod kontrolom i da se taj moj strah ne vidi sa strane. Bilo je teško ostati u Brusu, i dalje je teško, samo što sam ja ojačala. Kada uporedim sebe ranije i sad, ništa se znatno nije promenilo osim toga što sam se ja promenila, tj. moj odnos prema ljudima. Ja ne mogu njih da promenim, ali mogu da nastojim i da se trudim da im izgradim neku svest o rasprostranjenosti nasilja, ali i o empatiji i solidarnosti. S obzirom na to da su suđenja kasnije izmeštena u Kruševac i da je na kraju došlo i do te presude, nije više onakva atmosfera kakvu si imala prilike da vidiš kada si bila na suđenju. Nije toliko napeta i naelektrisana, ljudi jesu opušteniji, ali i dalje postoji doza straha. Ostala sam, iako sam skoro mesec i po dana u kući držala spakovan kofer i samo čekala trenutak da odem kada mi je bilo najteže, ali je ta kriza prošla.

Kazna koju je napasnik dobio je tri meseca bezuslovnog zatvora. Kada pogledamo sve što je uradio, svu štetu koju ti je naneo i kroz šta si sve morala da prođeš da bi na sudu čula „kriv je“, to zvuči prilično malo. Ali, ona je ipak važna i istorijska.

Tri meseca jeste malo, ali po prvom optužnom predlogu pisalo je da će on dobiti novčanu kaznu ili uslovnu slobodu, nije bilo priče o bezuslovnom zatvoru što se na kraju desilo. Sećam se tog momenta kada se sve završilo i ne mogu da kažem da sam bila razočarana, laknulo mi je, ali nisam imala onakav osećaj kakav sam mislila da ću imati. Advokat mi je rekao da je to velika stvar što će jedan moćnik biti u zatvoru za ovakvo krivično delo. Ali, ipak ovo jeste jedna ogromna pobeda, ne samo moja lično, već celog društva. Kad pomislim koliko je hrabrosti, nervoze, nespavanja, suza stajalo iza te presude, shvatim koliko je tu došlo do jednog preokreta. Na prvim suđenjima ruke su mi drhtale, imala sam mučnine i tahikardije, povraćala sam pre suđenja, kolena su mi klecala kada se on pojavi ili kada znam da ću ga videti. A onda se setim slike kad on odgovara na pitanja advokata dok ja sedim iza njega, kako njemu drhte ruke i kolena i shvatim da smo na kraju zamenili mesta. Pomislim na sve one žene koje su ga prijavile, koliko je on bio moćan u odnosu na nas, a onda se plašio nas, naših svedočenja. Presuda je jedan veliki dokaz da sam ja bila u pravu i da nešto u ovom društvu ipak može da se promeni nabolje.

Sam proces suđenja se odužio. I izgleda je praksa da sudovi budu mučni i naporni za žene koje se odluče da progovore, kako bi odustale. Meni je bilo strašno kada sam videla da u onom malom hodniku stojite ti i napasnik, jedno preko puta drugog. Koliko same institucije obeshrabruju u ovakvim slučajevima, da li si imala trenutke kada si poželela da odustaneš baš zbog tog razvlačenja? Kako bi trebalo da se ponašaju institucije prema hrabrim ženama koje se odluče da istupe?

Svima nama koje smo ga prijavile to je bio prvi susret sa tužilaštvom, sa sudom. Prvog dana bile smo saslušavane tri žene i ja, a drugog ostale. Danijela je prva svedočila jer ima bebu, da bi što pre završila. Niko od nas nije znao da će i on biti tamo. Mi smo pristupile svemu bez ikakvog iskustva, predznanja, bez advokata, sigurne u ono što nam se desilo. Ja sam slušala kako on viče na Danijelu, upada joj u reč, nadvikuje se i to je bilo veoma strašno i traumatično. Pitanja su bila teška i neprijatna, neprijatne su i njihove insinuacije, svako pitanje kao da preispituje jesi li ti kriva za ono što ti se desilo.  On je bio tu, ali ja sam rešila da to ne sme da me ometa. Sve to može biti mnogo iscrpljujuće. I to je prvo sa čime smo se susrele kada smo skupile hrabrost da progovorimo: neprijatnost, njegove upadice i insinuacije. Sledeći krah osetila sam kada sam shvatila da nemam priliku da se borim, da institucije njemu ništa ne mogu, da se on ne pojavljuje na suđenjima i tada sam mislila da se spakujem sa porodicom i da se odselim iz zemlje. Iz istog razloga odselile su se i Sneža, Sandra i Danijela. On je bio na čelu opštine, a mi nezaštićene i same. Ali, rešila sam da proces izguram do kraja, po bilo koju cenu.

Kod nas zakon na papiru jeste dobar, ali se u praksi ne primenjuje kako bi trebalo. Nije stvar do zakona, već je do toga kakvi smo ljudi i kakvi su oni koji rade u tim institucijama i čija je dužnost da ga sprovode. Oni sami trebalo bi da imaju više empatije i solidarnosti prema ženama koje dolaze da prijave nasilje. Da stanu uz njih.

Gde si onda u takvim okolnostima crpela motivaciju da izguraš do kraja?

Sve vreme suđenja mislila sam kako sam nespremno ušla u sve i kako nisam uopšte znala šta me čeka, da sam znala, možda ne bih ni ulazila u borbu. Kad vratim film, shvatim da sam se zapravo sve vreme pripremala za ono što sledi. Ljudi sa kojima sam razgovarala, knjige koje sam čitala, muzika koju sam slušala, filmovi koje sam gledala, sve to zajedno pripremalo me je da shvatim da u životu treba hrabro koračiti kroz situacije poput ove. Čitala sam romane koji me inspirišu, gledala filmove koji će mi dati snagu, pa makar to bio i Rocky, na kraju krajeva. Izdvojila sam šta je meni važno i koncentrisala se na to: na svoju porodicu, svoju unutrašnjost i odatle sam crpla snagu.

Nisam borbu shvatila kao kletvu, već kao blagoslov da mogu da je vodim i da iz nje izađem kao pobednica, što se na kraju i desilo.

Foto: Profimedia

Nedavno si objavila vest da si osnovala Fond za zaštitu žena od seksualnog zlostavljanja. Zvuči kao nešto preko potrebno ženama u Srbiji.

Ideja mi je prvo pala na pamet jer mi je mnogo žena pisalo, prilazilo na ulici, govorilo svoja iskustva i da bi trebalo da osnujem tako nešto. Želela sam da se moj slučaj potpuno završi, pa da ohladim glavu i vidim šta ću, međutim stizalo mi je sve više poruka na Twitter, na Facebook sa lažnih naloga koje su napravile samo da bi se sa mnom posavetovale, a sve što sam ja mogla da uradim jeste da im kažem da budu hrabre i uporne, eventualno da ih uputim na nekog advokata ili novinara. Nisam imala nikakav mehanizam da im stvarno pomognem. Onog momenta kad isključim telefon, one opet ostaju same, a ono „budi hrabra“ ostane u vazduhu. Ta jedna rečenica nije dovoljna. Kada je presuda doneta i kada je on i zvanično proglašen krivim, shvatila sam da je glupo i sebično da sve te žene ostavim na cedilu jer je moj slučaj rešen. One su se poistovećivale sa mnom jer su prolazile kroz ista i slična iskustva, imale su poverenja u mene, mene su izabrale kao nekog kome mogu da veruju i odlučila sam da hoću da se borim za sve nas, da hoću da se borim da se nešto promeni i da se promeni odnos prema ženama.

Poslednjih nekoliko meseci svedočimo nekim velikim progovaranjima o seksualnom nasilju. Prvo glumica Milene i Ive, a zatim i Danijele Štajnfeld. Mislim da velike zasluge idu tebi, i da je tvoj glas inspirisao mnoge koje će, nadam se, tek progovoriti.

Veoma sam ponosna na to i na žene koje nisu poznate javnosti, a koje mi pišu da su se osnažile da prijave nasilje i beskrajno mi je drago zbog toga. Ne bih volela da se završi samo na progovaranju jer su ti sudski procesi uglavnom mučni i iscrpljujući i ne želim da sve ostane samo na prvom koraku - zaglavljeno. Kada sam videla da je Milena progovorila i prijavila Aleksića, tu noć sam jedva spavala. Samo sam razmišljala o tome kako će sad one, kroz šta prolaze, kako će javnost da se obruši i bude podeljena, kako će se stvoriti užasna atmosfera. Kada sam videla da su se obratile baš novinarki Ivani Mastilović, kao što sam i ja, jasno mi je bilo da je moj slučaj imao uticaja na to. Veoma sam ponosna i na Milenu i na Danijelu i na Ivu, i na sve žene koje progovore. Prekjuče mi je devojka napisala da je konačno prijavila svog poslodavca koji je dobio zabranu prilaska, pre petnaest dana takođe mi je pisala jedna vrlo mlada devojka koja je prijavila svog dečka.

Neke mlade devojke digle su glas i razotkrile Telegram grupe na kojima je deljena osvetnička pornografija, nešto sa čim si se i sama susrela kada su ispred sudnice u Brusu pristalice Jeličića delile eksplicitne fotografije želeći da te diskredituju.

Naravno da se sećam toga, i ja sam to odmah prijavila policiji koja je prijavu držala u fioci i posle određenog vremena rekli su mi da ne mogu ja da optužujem jer nema naznaka da su fotografije moje. Nisam očekivala da će ih baš ispred suda doneti da ih dele, ali i danima pre toga na društvenim mrežama kružile su fotografije te sadržine koje nisu moje i na njima je pisalo „Pravda za Mariju Lukić“, s ciljem da me diskredituju i ponize.

Mnogo je strašno to sa grupom na Telegramu, i užasno je to što je to samo jedna grupa, a ko zna koliko ih je. Žena nigde nije zaštićena, ni ako ne radi ništa. Ni na jednoj adresi nije bezbedna. Institucije tu zakazuju i to bi trebalo da se promeni. Te kazne su veoma blage i nisu rigorozne kako bi muškarce odvratile, već su toliko minimalne da stimulišu tu atmosferu i takvo ponašanje

Svi ovi primeri deo su jednog talasa koji si ti hrabro i glasno započela. Da li ti se čini da se društvo sada ipak menja i kako da nastavimo da bi žene u Srbiji stvarno živele slobodno i ravnopravno?

Meni zvuči vrlo neverovatno kad kažeš: „Talas koji si ti započela.“ Stvarno budem ponosna, ali razmišljam i da li sam stvarno morala ja iz nekog tamo Brusa da nešto pokrenem, a da se stvari same po sebi nisu dešavale. Malo pre moje prijave, kada sam još razmišljala kako da postupim, seksualno nasilje nije bilo kriminalizovano i nije ni moglo da se procesuira niti da se prijavi. Sada je to drugačije i situacija se menja nabolje. Žene su hrabrije, razmišljaju da je ipak moguće izboriti se i nešto promeniti. Drago mi je što sam nešto pokrenula, da žene ne ćute, ali i ne samo da ne ćute, nego će biti glasnije nego što su ikada bile.

Ono što je obeležilo tvoj slučaj takođe je i ogromna podrška medija, ali i aktivistkinja i običnih žena sa interneta kojima je tvoje iskustvo dalo snagu i podsetilo ih na neka iskustva koja su i same proživele. Koliko ti je značila ova podrška i kako si se osećala kada si shvatila da je ono kroz šta si ti prošla, prošla skoro svaka treća žena u ovoj zemlji? Da li su ti značile te reči žena koje nikad nisi srela?

Mnogo mi je značila podrška. Nisam imala pojma da će mi to biti toliko važno i koliko će me motivisati. Kad god sam bila u prilici da odem van Brusa, uvek su mi prilazile žene da mi se jave, pruže podršku, zagrle me i pričaju svoja iskustva. Uzajamno smo jedne drugima davale snagu i razumevanje. Bilo je trenutaka kada sam preispitivala svoje postupke i krivila sebe, a onda se desi da shvatim da nisam sama u tome. Mnogo mi je prijao i davao snagu svaki onaj susret ispred sudnice, svaki dolazak, pa i tvoj, sećaš se prvog suđenja kada ste vas tri došle. Za drugo suđenje došlo vas je više, ja nisam znala kako da se odužim, mnogo mi je značilo prisustvo svake osobe, nadam se da ću jednom i sama moći da budem nekom podrška. Mislim da empatija i solidarnost nisu izumrle, ali čuče negde sakrivene i nekad je ljude sramota da ih pokažu. 

Priredila: Iva Parađanin

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity