Majčinski instinkt osetila sam prvi put sa 34 godine. Znam tačno trenutak kada mi se prvi put javio taj osećaj blage, prijatne tenzije u stomaku praćen toplinom koja se širi telom pri pomisli da imate svoje dete i da ga čuvate, gajite, vaspitavate. Desilo se to jednog zimskog popodneva dok sam pazila na svoju sestru od tetke Andreu, koja je u tom momentu imala sedam godina (moja tetka je od mene starija samo devet godina, otud ovako zanimljiva razlika u godištima u našoj porodici). Slušale smo muziku, koju ona inače obožava, i ja sam odlučila da joj pustim Édith Piaf i La Vie En Rose. Slušala je pažljivo, da bi u jednom trenutku rekla: „Kako čudno izgovara R.“ Kratko sam joj objasnila zašto je to tako. Nastavile smo ćutke da slušamo tu slavnu francusku šansonu i bilo mi je jasno da uživa. A bilo mi je jasno i da to što smo nas dve tada imale želim da imam svakodnevno, i to sa svojim detetom.
Sećam se tako jasno tog trenutka jer osećaj koji spominjem nikada ranije nisam spoznala, makar ne tako precizno. Zapravo, dugo sam bila uverena da nikada neću ni želeti decu. Nikada nisam bila preterano slaba na dečju pojavu. Tu slabost osećala sam isključivo prema životinjama. Nisam bila neko ko se lepo snalazi u dečjem okruženju, niti neko ko je umešan u igri sa decom. Moj karakter „starmale“ oduvek je činio da se najprijatnije osećam u društvu odraslih. Činjenica da sam jedinica dodatno je doprinosila tom osećaju. Da se razumemo, ja sam uvek bila jako društveno biće koje je imalo mnogo prijatelja oko sebe, ali čak su i oni, i to od najranijeg detinjstva, neretko bili stariji od mene po šest, sedam i više godina.
A onda su se u našem najbližem okruženju pojavili klinci. Klinci sa kojima smo moj suprug i ja bili u bliskom krvnom srodstvu. I nešto se u meni promenilo. Doduše, ne odmah. Trebalo je vremena da ti klinci malo porastu i da im pored igre postane važno i učenje. E tu sam ja nastupala. Za ovu prvu varijantu, Nikola, moj suprug, bio im je savršeno društvo, ali ja sam bila neko kome bi postavljali sva ona zanimljiva pitanja, ko bi sa njima razgovarao kao sa sebi ravnima i ko bi im pričao priče koje nisu tako lako mogli da čuju. Priče o feminizmu, na primer; ili zašto je Van Gogh sebi odsekao uvo (pojašnjenje: na mom radnom stolu stoji drvena figurica Van Gogha sa umotanom glavom zbog čega je to za njih uvek zanimljiva tema za razgovor); ili o protestima na koje sam te nedelje išla. I dok bih ja njima bila prozor u svet odraslih koji im je zapravo bio interesantan, oni su bili moj prozor u detinjstvo iz kojeg ja zapravo nikada nisam želela da se otrgnem i zbog kojeg tako dugo nisam ni želela decu. Kao jedinica o kojoj su roditelji uvek mnogo i predano brinuli, ja zapravo nisam želela da preuzmem ulogu tog roditelja. Želela sam da budem dete što je duže moguće jer je to bilo poznato, komforno i nadasve prijatno. Naprosto, uživala sam u čarima svog mirnog, bezbrižnog neroditeljskog života.
I znate šta, čak i sada, dok smo u fazi rada na proširenju svoje porodice, ja imam sumnju želim li da napustim taj mirni život. I ozbiljno se zapitam da li je ovo prava odluka. Ali, onda me ponovo strefi onaj osećaj prijatne tenzije u stomaku, pa sve nekako postane manje važno.
Elem, zašto sve ovo zapravo pišem? Podstaknuta skorašnjim dešavanjima u Narodnoj skupštini Srbije, kada je ministar u Vladi Aleksandar Martinović javno diskriminisao sve poslanike i poslanice koji nemaju decu, napisala sam tekst u vezi sa ovom temom. Kao reakcije na taj tekst, u mom inboksu razvile su se zanimljive diskusije u kojima smo se dotakli i teme želje, odnosno njenog izostanka, za decom. Kada sam u tim porukama krajnje otvoreno govorila o činjenici da dugo nisam želela decu, neverovatno veliki broj žena priznao mi je da se isto osećao. Pričale su mi o svojim sumnjama čak i tokom trudnoće, o dilemama i preispitivanjima. I znate šta? Retko koja je o tome javno ili uopšte govorila jer ih je bilo sramota da kažu da nisu sigurne žele li da postanu majke. Generalno, jako se retko priča o dilemama ovog tipa. Prećutno se smatraju nedopustivim. Baš kao što prećutno mnogi misle isto što i Martinović - da ljudi bez dece nisu vredni koliko oni koji decu imaju. Zamislite kakav je tek stav prema ženama koje pomenutu dilemu ni nemaju jer jasno znaju da deca neće biti njihov izbor. Čak i na inostranim TikTok profilima koji se bave ovom temom (TikTok je mreža na kojoj žene definitivno najotvorenije pričaju o razlozima zbog kojih ne žele decu) svedočićete gomili uvredljivih komentara na račun autorki takvih objava. Zamislite samo da se neka od domaćih kreatorki sadržaja usudi da javno iznese ovakav stav. Momentalno bi bila proglašena državnim neprijateljem broj 1. Zato ne čudi što se žene suzdržavaju da o ovim dilemama razgovaraju i sa svojim ukućanima, a kamoli van tog sigurnog kruga ljudi. I zato sam odlučila da napišem ovaj tekst.
Dok se potreba za decom kod mene nije javila, nijednog trenutka nisam se osećala manje ženom, manje empatičnom, manje boljom osobom ili, daleko bilo, manje vrednom. Niti, od kada imam tu potrebu, smatram da sam išta bolja od nekog ko je nema. Niti ću sutra, kada budem imala dete, smatrati da sam išta uspešnija od žene koja je odlučila da dete nema ili nije mogla da ga dobije. Ako ćemo pošteno, verovatno ću im često i zavideti. I to je sasvim normalno. Kao što je normalno da se dete ne zavoli čim ga ugledate u porodilištu i da se prvih meseci nakon porođaja pitate: „Šta mi je ovo trebalo?“ (neki se pitaju ceo svoj život i ne zato što su loši ljudi, već zato što im je odluka o roditeljstvu bila nametnuta, a nije bila posledica njihovih svesnih izbora).
''Dok se potreba za decom kod mene nije javila, nijednog trenutka nisam se osećala manje ženom, manje empatičnom, manje boljom osobom ili, daleko bilo, manje vrednom. Niti, od kada imam tu potrebu, smatram da sam išta bolja od nekog ko je nema. Niti ću sutra, kada budem imala dete, smatrati da sam išta uspešnija od žene koja je odlučila da dete nema ili nije mogla da ga dobije.''
Roditeljstvo je kao i svaka druga veza na ovom svetu - veza koja se gradi i na kojoj se radi. Zato sam i čekala momenat u kojem ću biti spremna da dovoljno vremena i truda odvojim za tu vezu. I da neke druge aspekte svog života makar na neko vreme pauziram, a da se zbog toga ne kajem. Kao što se ni danas ne kajem ni zbog jednog jedinog dana čekanja da kažem - ok, sada želim i to. Jer dok nisam bila sasvim sigurna, nisam želela da donesem odluku koja će ipak najdrastičnije uticati na moj život, moju psihu, moje telo, moje sve. Što ponovo ne znači da sutra neću tu istu odluku više puta preispitati jer je i to sasvim normalno. Kao što je i normalno da je nikada ne donesemo. I zato, ne dozvolite da vam ičiji pritisak, neumesna pitanja, podrugljiv komentar ili direktna uvreda budu razlog zbog kojeg ćete sebe preispitivati i zbog kojeg ćete sebe smatrati lošom osobom, manje ženom ili manje vrednom. A takvih reakcija će uvek biti. Ako se odlučite da rodite jedno; ako se odlučite da rodite kasno; ako se odlučite da rodite mnogo rano; ako se odlučite da rodite više dece; ako se odlučite da ne rodite nijedno ili ako jednostavno ne možete da ih imate - komentara će uvek biti. Zato se na njih, ni pod razno, ne obazirite i činite samo ono što istinski osećate: stomakom, glavom i srcem.