Skloni smo da izbegavamo promene, da ne odgovaramo na poziv za akciju kada nas dozivaju naše velike i male želje i često sebe činimo manjim nego što zaista jesmo. Zamislite kako bi sadržajnije naš život izgledao da sebi kažemo: „Hej, pa ja ovo mogu, a za početak želim bar da probam.“ Nakon jednog skorašnjeg razgovora sa poznanicom koja je sa mnom podelila koliko jako želi da aktivira svoje talente i da se okuša u drugom poslu od onog koji obavlja sada, najviše sam mogla da čujem o razlozima zašto to ne bi trebalo da uradi, koliko se boji da se otisne u nešto novo i o njenoj unutrašnjoj dilemi „biti ili ne biti“. Pomno sam slušala ovu vrlo talentovanu ženu kako sa sjajem u očima priča i pokazuje ono što je pokreće, a istovremeno sabotira svoj ogroman potencijal da to ostvari.
U svima nama nalazi se poseban dar koji čeka da se javimo i podignemo slušalicu. Sa tim darovima se rađamo, a razlog zašto su tako posebni jeste to što nam je dat život da ih otkrijemo i pretvorimo u sredstvo kojim svet oko nas činimo boljim. Nijedan dar nije manje vredan od drugog. Bez obzira na to da li imate u sebi dar za slikanje, volite da radite u ugostiteljstvu, pišete knjige ili održavate ulice, vi ovom svetu dajete vrednost.
Ono gde često nastaje problem je kada na drugom kraju telefonske linije čujemo ono za čim nam srce treperi, a mozak odbija da preduzme neophodnu akciju da taj razgovor učini najproduktivnijim do sad.
Ah, ta večita borba srca i uma. U toj borbi najviše gubi duša gledajući kako se njena dva najvrednija aspekta bore, a stvoreni su da rade u pobedničkom tandemu. Svi mi, pa i moja poznanica, ubedili smo sebe da je bolje igrati na poznatom terenu nego izaći na onaj na kome nam je sve novo. Ti naši mali saboteri su unutrašnji strahovi, borbe i uverenja protiv kojih igramo utakmicu. A jasno je da će oni uvek birati teren na kome su već dobro uigrali svoju igru. Ceo ovaj razgovor inspirisao me je da postavim pitanje i sebi a i vama: „Zašto se bojimo da idemo za onim što je dobro za nas?“
Odgovor je kompleksniji nego pitanje pa bih volela da za početak sebi date priliku da omekšate svoje „sabotere“ i razmislite o sledećem. Da je za vas u ovom trenutku sve moguće, za kojim svojim ciljem biste odmah pohitali i dali srce, suze i znoj da ga realizujete?
Ostanite u ovom mentalnom sklopu još koji minut duže i hajde da se pomerimo korak napred. Utakmica još traje i ne morate sebi odmah da svirate kraj. Bar nemojte to unapred. Ako ste do ovog momenta uspešno zamislili i definisali svoj cilj, kako biste počeli njegovu realizaciju? Ako biste ga razložili na korake i usputne stanice na koje morate da stanete, koja bi bila prva na kojoj se zaustavljate i šta biste do tog trenutka uradili?
Vidite, većina ljudi o svojim ciljevima razmišlja vrlo apstraktno. Na neki način radimo to jer sebe želimo da zaštitimo od bilo kakvog potencijalnog neuspeha. Ko može da nas krivi? Svi bežimo od bola i neprijatnih osećanja. Međutim, to češće izgleda mnogo gore u našim glavama nego što bi se u realnosti zaista odigralo.
Čak i da krenete za nečim novim i da ne uspete u tome, šta je ono najgore što može da se desi? Neuspeh kako mu ime kaže doslovno znači NE uspehu. Ali, šta ako je to jedno veliko DA novom iskustvu, lekcijama i dobroj pripremi na putu za uspeh koji vam tek sleduje?
Volela bih da vas ovim tekstom ohrabrim da o svim ciljevima razmišljate strategijski i da ih razlažete na sitne, ali značajne korake koje svakodnevno možete da pravite i u tom procesu zaista uživate. Mnogo pre nego što sam ikad objavila svoj prvi tekst, nešto me je pokrenulo da počnem da pišem dnevnik. Nikada do tog momenta nisam pisala dnevnike, čak ni u pubertetu kada se suočavamo sa onim velikim emocijama sa kojima često ne znamo da izađemo na kraj. No, oslušnula sam taj unutrašnji poziv i počela da zapisujem sve dobro šta se dešava u mom životu i na čemu sam zahvalna. Vreme je prolazilo, a moje pisanje svakodnevno je evoluiralo. Počelo je kao mali dnevnik mojih dnevnih zahvalnosti, koji sam se obavezala da pišem kako bi moj život postao bolji i sadržajniji. U tom procesu koji je, kao što vidite, imao ključan element, a to je da sam uživala u njemu, postajala sam sve bolja u svom pisanju i dala sebi priliku da aktiviram dar koji koristim da svet oko sebe i ljude u njemu činim boljim. Od jednostavnog ugovora sa sobom da ću pisati svakog dana radi svog dobrostanja, uspela sam da realizujem jedan svoj cilj, a to je da pišem i da moji tekstovi budu objavljeni. Jedan od tih tekstova upravo čitate sada.
Isto možete da primenite i na ono što ste oduvek želeli da radite, a bojite se da načinite prvi korak.
Uzmite veliki beli papir i na njemu nacrtajte jednu pravu liniju. Na početku linije zapišite današnji datum, a na drugom kraju linije datum do kog planirate da realizujete svoj cilj. Usput obeležavajte stanice i zadatke koje ćete obavljati na svakoj od tih stanica koje vas voze kroz uzbudljivu vožnju realizacije vaših životnih planova. Kad god pređete uspešno jednu stanicu i njene radne zadatke, proslavite svoj uspeh i okačite to na ogledalo, frižider, ili bilo koje drugo vidljivo mesto. Pobede su tu da se slave, a porazi da iz njih učimo.
Ne moramo da budemo najbolji na svetu da bismo se uputili u pravcu naših najvećih težnji. Dovoljno je da krenemo. A srce će znati kako da nas dovede na željenu destinaciju.