Milica Glogovac piše novogodišnju kolumnu punu ljubavi, svetlosti i nostalgije: ''Čupkaj radost gde god je vidiš''
Gde si sada, pred ovu Novu? Kako si? Znam da si umorna i da je san možda prvo na šta pomisliš kad čuješ reč – želja.
Kako je nekad lako... Prhki su kolačići, kuća je mirisna, svetluca jelka. U smehu se i plesu okitila. Umaču se medenjaci u neki fini zimski čaj. Cimet, kardamom, đumbir, muskatni oraščić. Ona neka lepa mešavina bilja i začina i voća, što na meru kupuješ. Poskup je, ali je spakovano čisto zadovoljstvo, svake pare vredi. Pogleduješ u nebo češće nego inače, neki znak loviš... Eno ga! Kao da ga vidiš... Krišom negde, još dublje iza prve ideje o Deda Mrazu, proviruje vera da je ova bolja, da će biti radosnija.
A dosadne su godine najlepše, jednom shvatiš. Mir, bez velikih oscilacija. Nisam rekla najuzbudljivije, ali mir... ah, kako je dragocen. Svi smo tu, na okupu, sve je obično i udobno. Živi smo i zdravi.
Nekad nije lako. Nekad si kao u onom mimu, ista depra i anksija, samo svetlećim lampicama okićene. Uspevaš da nađeš molsku prazničnu plejlistu, sebi na muku da nasedneš. Nemir svoj po kući pohvatati ne možeš, a možda je prethodna godina bila toliko bolna da je sada prosto - tuga. Ne baš svetlucava. Danima odlažeš mučno izvlačenje jelke iz gomile svega, podruma, ostave... Kad se jednom nakaniš, uložiš nadljudski napor, stvari padaju po tebi, urušavaju se simbolično, prašnjave, baš kao i tvoja novogodišnja radost. Ponoć bi najradije dočekala – pod jorganom.
Nekad ushićena unapred praviš spisak, odvajaš novac, tačno znaš šta će koga obradovati. Uživaš u gužvama po radnjama, žamor ti je muzika, užurbanost je ritam, prija ti ta napeta, ali svečana atmosfera. I ukrasni si papir nabavila i pažljivo pakuješ darove, trakama obmotavaš brižno mašnice praviš imena ispisuješ, već zamišljaš izraze na licima dok se otpakuju. Rolaš sarme, seckaš rusku, mutiš fil, sve tako ima smisla, baš je toplo, baš je ova Nova džinglbel roks.
Neke Nove opet namrgođena dočekuješ. Sebi na poklon kupuješ dve nove zimske gume, to je to. Na haljinu toliko nikad nisi potrošila, samosažaljivo pomisliš. Ogromni redovi nervoznih ljudii, krkljanac na pijacama, spiskovi za kupovinu ti sve pare izbiše, a treba posle i januar preživeti. Dođavola i ove glupe petarde. I ovi horor dedamrazovi na baterije i njihove deformisane spuki božićne melodije, a sasvim su adekvatan saundtrek tvom raspoloženju. Pokušavajući da dovedeš kuću u red, zatrpava te opet gomila tako nepotrebnih stvari. Gaziš po klikerima, čepovima od flomastera, lego kockicama, perlicama od rasutih narukvica, papirićima, puzzle slagalicama, iščupanim delovima igračaka... Uguravaš garderobu u ormare, imaš utisak da te oko vrata steže baš ovaj pojas od kaputa i pitaš se čemu još stvari, kakvi bre pokloni, kakva bre godina Nova nosite se svi... Ode pod jorgan opet.
Gde si sada, pred ovu Novu? Kako si? Znam da si umorna i da je san možda prvo na šta pomisliš kad čuješ reč – želja.
Praznici su nam zakonom dozvola da se opustimo, spavamo, lenčarimo. Praznici su nam stimulacija da se doteramo, stimulacija da se radujemo, pravo da se zabavimo, trivijalnostima pozabavimo. Tu su i da najzad pošaljemo poruku legitimnog sadržaja „Srećna ti Nova“ i još već tu nešto šarmantno, nadajući se tiho da to sad pokreće neke dalje razmene. Tih dana je ok da nismo strogi prema sebi, da jedemo šta želimo i nemamo onaj sivi opori ritam svakodnevice, onaj smog-dan. Otputujemo pa grabimo čarolije drugih prostora i mirisa i pakujemo to negde u sebe da otvorimo kad nam opet tamo u martu malo radosti zatreba da zamiriše. Praznicima smo ljubavniji, praznicima smo nežniji. Tu smo jedni za druge.
A šta ako bi malo praznične čarolije, te okićene tendencije, prelili u svoj svaki dan nove godine? Dobro, hajde bar poneki... Može li to biti?
Zamisli, mazneš slobodan dan samo da bi odspavala jer celo tvoje biće to želi i to mu treba. Zamisli, spremiš posebnu večeru i girlande pokačiš i posle malo plešete po kući a povod je – život!
Šta ako svečano napišeš tačno kako se osećaš i šta bi želela i tu poruku takvu sirovu pošalješ, pa šta bude, u tamo neki nebitan utorak u sred aprila? Zamisli kad bi malo svečanosti prvojanuarskog jutra sačuvala pa oslobodila tamo nekad u sred srede, u sred radnog dana i izbezumljenog spremanja za posao i školu... Doteraš se sebi, u ogledalu se odrazu diviš, pa odeš da đuskaš i pevaš i ponoć dočekaš u četvrtak veče, u sred leta. Zamisli doneseš novogodišnju odluku tamo nekad u septembru da se zbog posla nećeš nervirati toliko da lek za smirenje moraš piti, da ćeš više posmatrati manje upijati. Jer nisi neurohirurg, možda stvarno ničiji život ne zavisi od tog tvog posla, sem tvoj. Možda obećaš sebi da ćeš se svojom dušom više baviti, više je slušati nežnije negovati. Setiti se šta je radovalo tebe, malu devojčicu i tu kopati, tu tražiti one čiste radosti nepatvorene smislene. U novembru priznati da ljubav nije na Instagramu u gledanju gleda li storije. Mnogo više hrabrosti za ljubav treba od lajk na lajk – mora koža na kožu, i dah na dah. Nije lako, al' je jako.
Poželi dobrodošlicu trivijalnostima u svom životu! Lakim temema i lakim zabavama. Naravno da ostaje prostora za egzistencijalna pitanja, ali daj malo lakoći i bezbrižnosti da ih prokrve, pregorećemo drugačije. Čuvaj slobodu, ne daj na vrednosti, brani što voliš – i zabavljaj se! Sve drugo je manje važno.
Mirnu ti, dosadnjikavu godinu želim sestro, lenčareću, bezbrižnu, a iskričavu.
Čupkaj radosti usput gde god je vidiš, kao grožđe jedro komšijsko. Zapleši uz uličnog svirača kad te pesma saplete, baci mu koju paricu. Ne daj brigama da ometaju taj raskošni poljubac. Ništa u taj trenutak ne puštaj, samo osećaj tu sočnu razmenu, i to pravo svetlucanje koje novogodišnje lampice samo imitiraju. Kad skoči pritisak na poslu kaži – pa dobro, i izađi u šetnju. Možda se tog dana nemoj ni vraćati. Možda se više uopšte nemoj vraćati.
Zaustavi mozak dok vergla ukrug, dok vrti mean machine šta sve mora po kući da se uradi, po životu da se uradi i lagano ti tenziju u vratu stvara. Napravi korak izvan vrtloga i stvori ambijent koje te raduje i umiruje – otvori prozor, pusti muziku, sipaj sebi nešto što voliš, dodaj malo magije, čekaj trenutak, pa lagano. Lezi, zažmuri. Ako dugo voziš, to je vreme za kontempliranje i telefonske razgovore sa prijateljima, ne za saobraćajno živciranje. Umesto još jedne jakne na sniženju neetičkog modnog brenda, možda mazni spa hotel – na jednu noć. Isto košta više vredi! Mazni masažu jednu sebi barem. Brvnarica sa kaminom u šumi sto puta više radosti skriva nego novi gedžet. Zdrava otvorena ljubav više ispunjenja nego ijedan situationship, ali znaš to i sama. Kad ne znaš više šta bi – idi u prirodu, ta uvek ima odgovore. Idi na terapiju – i ta ima odgovore. Lovi izlaske sunca kad god možeš. Mapiraj mesta u gradu gde je zalazak najlepši, prati ih kad god možeš. Ugasi telefon. Pozdravi dan, svaki dan.
I još...
Promena je jedina izvesnost. Vežbaj, sve će biti mnogo lakše.Slavi svoj rođendan, tvoj se život tada rodio. Ljubav ne boli. Ako boli, nije ljubav.
P. S. Neka ti cela godina tako svetlom svetli, istinski. Kao ona najveća zvezda ove godine: Supernova sa Slavije. Supernova može da zaseni svojim sjajem celu svoju galaksiju. Novi je život stvorila, snagu nam dala, put nam osvetlila. Celu Srbiju svojim sjajem zasenila. To je moj omiljeni ovogodišnji novogodišnji ukras - veliko istinsko svetlo Supernove zvezda sa Slavije!