Kako objasniti privlačnost Dakote Johnson, žene koje internet ne može da se nagleda? Tu je njena slavna porodica (roditelji Melanie Griffith i Don Johnson, očuh Antonio Banderas i baka Tippi Hedren), zatim njene uloge u velikim hitovima kao što su The Social Network, trilogija Fifty Shades i Madame Web, kao i u nezavisnim remek-delima A Bigger Splash i The Lost Daughter.
Dodajte tome spoj seksi ležernosti, suptilnog humora i razbarušene šiške koje savršeno padaju preko obrva. Ah, i prijateljstvo sa jednim od najvažnijih holivudskih glumaca, Pedrom Pascalom. Ovog meseca, prijatelji zajedno glume u najiščekivanijem letnjem filmu, Materialists, produkcije A24, rediteljke Celine Song, poznate po filmu Past Lives.
U pravoj romantičnoj komediji pojavljuje se ljubavni trougao između Rendyja, kojeg igra Pascal - imućnog momka u Njujorku vrednog 12 miliona dolara, spremnog da osvoji Lucu (Johnsonova), i njenog problematičnog bivšeg Johna (Chris Evans), koji radi kao konobar dok traži svoju priliku. Zajedno, putem Zooma, Johnsonova (iz svog kampera u Kvinsu, Njujork) i Pascal (iz hotela u Londonu) su opušteni, duhoviti i povremeno vrlo šarmantno prostodušni, u tonu dva ležerna druga koji razmenjuju tračeve uz vino.
D: OK, upravo sam ušla u svoj kamper i pod svojim sam tegom-ćebetom, tako da se osećam sigurno.
P: Pa, nema teg-ćebeta dovoljno teškog koje bi ti moglo pomoći…
D: O, Bože. Jesi li u svom specijalnom hotelu u Londonu? Ne razumem kako možeš toliko dugo da ostaneš tamo bez kuhinje.
P: Vidi, ja sam se jednostavno odrekao kuvanja u životu. Znam da je tebi teško jer ti kuvaš mnogo. OK, imam spisak pitanja ovde, koje je pripremio Elle. I imam jedno dobro. Ovo volim! Dakota, kada i gde smo se prvi put upoznali?
D: Hoćeš li svoju priču ili moju?
P: Onu istinitu.
D: Dakle, tvoju istinu, ona je prava jer si ti muškarac! Tvoja istina je da smo se prvi put sreli kad si ti bio u društvu… Da li je to bila Sarah Paulson? Da li je bilo na Met Gali?
P: To je bilo drugi put.
D: OK, prvi put je bilo na Rayi. (Oboje se smeju.)
P: Bilo je na Zlatnim globusima 2014. Nije bilo tokom ceremonije. Bio je to onaj deo posle, kada te isprate napolje i onda odeš na neku HBO žurku. Ti si znala Sarah i tako si upoznala mene, a došla si sama. Verovatno ti nisu dali "plus jedan". Pa smo se nas dvoje udružili i brinuli o tebi.
D: Neverovatno mi je da se uopšte ne sećam da sam te tada upoznala. Imam osećaj kao da mi se te večeri dogodilo nešto značajno, a ja to potiskujem.
P: Dakle, ti zapravo misliš da smo se prvi put upoznali deset godina kasnije... Da li smo imali neki prvi utisak jedno o drugom?
D: Ti prvi...
P: Pa, zavoleo sam te odmah prvi put, a onda pomislio da nisi bila baš…
D: Met Gala mi je kao Zona sumraka. Nemam pojma šta se, dođavola, tamo dešava. Ne osećam da uspostavljam stvarne veze sa bilo kim, kao da ulazim u neku vrstu vrtloga. I, usput, ovo nije prvi put da vodimo ovaj razgovor. Možda je trideset sedmi. Trideset sedmi put kada me Pedro natera da se osećam kao apsolutno g…. zato što ga se ne sećam. Moj prvi utisak o tebi bio je: „Vau, ovaj tip je baš kul. Kakav divan čovek koga definitivno nikada ranije nisam srela.“ I onda sam te vrlo brzo zavolela.
P: Ta povređenost koju sam osetio na Met Gali bila je povezana sa ljubavlju. Da li imamo neke sličnosti?
D: Da smo oboje neverovatno zgodni? (Oboje se opet smeju.)
P: Da, oboje smo mnogo pametniji nego što izgledamo.
D: Prilično smo luckasti, rekla bih.
O ljubavi i filmu
P: Dobro, šta je tebe navelo da radiš ovaj film, Materialists?
D: Htela sam da radim naš film zato što sam zaista želela da radim sa Celine. Obožavala sam Past Lives. Još više sam želela da je upoznam. Volela sam način na koji govori o filmovima, ljudima i osećanjima. A upoznala sam je zapravo zbog tebe, zar ne?
P: Mislim, znam da sam joj pričao o tebi pre nego što ste vas dve počele razgovore o ovom filmu, jer sam bio prijatelj sa njom. Ali nisam imao nikakav interes u tome jer tada nisam bio deo projekta.
D: Takođe mi se veoma dopalo što je Celine u stvarnom životu ranije bila provodadžija. Cela ideja filma mi je vrlo zanimljiva jer mi je potpuno strana. Nikada na taj način nisam izlazila sa nekim na dejt. Imala sam momke, ali nikada nisam koristila aplikacije za upoznavanje. Jednostavno, ne poznajem taj svet. Zato mi je bilo veoma zanimljivo i intrigantno. To je najlepša strana ljudskosti, ali i najružnija. Voleti nekoga najstrašnija je i najlepša stvar koju možeš da doživiš.
P: Šta je za tebe ta najružnija strana?
D: Čak i sam naslov našeg filma - da ljudi mogu doći do tačke u kojoj poriču stvarne potrebe svoje duše ili svog srca, zbog onoga što misle da žele ili da im treba, na neki materijalistički način - to mi je tužno. Ali takođe, za neke ljude, to je i super. Ko sam, dođavola, ja da sudim?
P: Pretpostavljam da si u pravu - ko smo mi da sudimo? Postoji toliko načina da se razume ljubav. Ali mislim da bi ono što nama nešto znači bilo povezano sa tim šta su prava intimnost i ranjivost. I zato, kad god se sve svede na neku igru statusa, to je jako
bolno.
D: Tako je, devojko!
P: Tako je, sestro! Dakle, gde si odrasla u LA-u?
Porodično i profesionalno odrastanje
D: Zapravo nisam odrasla u Los Anđelesu. Putovala sam sa roditeljima i privatnim učiteljem do svoje desete godine. Išla sam u razne škole po celom svetu, a živeli smo i u Španiji. U jednom trenutku išla sam u katoličku školu sa internatom za devojčice. To je bilo… zanimljivo iskustvo.
D: Bila sam loša u osnovnim školskim stvarima, volela sam engleski, dobra sam bila u španskom, a nikako u matematici. Radila sam vizuelne umetnosti i učestvovala u pseudodramskom programu, ali sam zapustila školu i počela padati predmete.
P: Jesi li završila školu?
D: Jesam, ali ne i koledž. Prijavila sam se na Juilliard. I nisam upala.
P: Zaista? (Pedro pokazuje srednji prst kameri.)
D: Taj j….. proces je bio užasan i zastrašujuć. Kad te prime na audiciju, to je dvodnevni chorus line proces. Trebalo je da me pozovu na drugu audiciju, ali nisu. I bilo je okej, stvarno nisam želela da idem na koledž. Juilliard mi je delovao tako skučen - ideja da budem u učionici sa istom grupom ljudi i da učim kako da funkcionišem kao čovek u tom okruženju nakon što sam odrasla među toliko različitih ljudi i kroz putovanja upijala različite kulture... Prosto mi je delovalo pogrešno da se zaključam na jedno mesto.
P: Verovatno su shvatili da taj program nije za tebe i napravili prostor za nekoga kome više odgovara.
D: Ne, mislim da su bili u fazonu: nemaš nikakve šanse. Ali hvala ti, cenim to.
P: I šta je onda usledilo? Nisi upala na Juilliard i to je značilo povratak u LA i na audicije?
D: Nisam upala i tata mi je ukinuo finansije jer nisam upisala koledž. Pa sam počela da idem na audicije. Mislim da sam imala 19 godina kad sam radila The Social Network, a posle toga sitni poslovi i slično...
P: Da li je godina nakon srednje škole bila strašna?
D: Nekoliko godina bilo je teško zarađivati novac. Bilo je trenutaka kada bih otišla u prodavnicu, a na računu ne bih imala ništa, ili nisam mogla da platim kiriju pa sam morala da tražim pomoć od roditelja - veoma sam zahvalna što sam imala roditelje koji su mogli da mi pomognu i što su to i činili. Ali, svakako nije bilo zabavno. Proces audicija, kao što znaš, j….. je najgori.
Dom i nomadski život
P: Gde sada osećaš da ti je dom?
D: Mislim da mi je sada dom Malibu. Volim ga, i volim što nisi tako daleko. Ali mislim da, u nekoj mojoj najdubljoj istini, osećam da ne živim nigde. Gde god da se zateknem, tamo napravim svoje gnezdo. Ako sam u hotelu šest nedelja, ako sam u hotelu četiri dana, ako sam u iznajmljenom stanu, pomislim: „E pa, sada živim ovde ‒ ovo je moj dom.“
P: Ranije smo se dotakli pitanja o tome koje sličnosti delimo i to je jedna od glavnih. OK, imaš i novi književni klub?
D: Počeli smo književni klub zato što i moja kompanija (TeaTime Pictures) i ja nalazimo ogromnu inspiraciju u knjigama. Sada smo u poziciji da otkrivamo nove glasove i ideje, kao i da dobijemo pristup ranim rukopisima koje možemo otkupiti za potencijalni razvoj u film.
P: Čitaš li nešto trenutno?
D: U poslednje vreme sam, na neki čudan način, baš ušla u Jungovu psihologiju.
P: On je najbolji.
D: Ima smisla, posebno za glumca ili pripovedača, da se bavi mitovima i bajkama. Jungova tumačenja određenih mitova i bajki jesu ono što me trenutno baš privlači. I to je superštreberski. Danas smo zapravo snimali u jednoj knjižari i našla sam neku zbirku poezije koja mi je delovala zanimljivo, a onda sam planirala da čitam All Fours Mirande July. Jesi li to pročitao?
P: Nisam još, ali su mi je poklonili i baš želim da je pročitam. Čitanje mi je omiljena stvar. I neću da lažem - zapostavio sam tu svoju omiljenu stvar baš ozbiljno poslednjih, recimo, deset godina. Ali sad sam se opet vratio u neki ritam i baš uživam u knjizi Marka Harrisa Mike Nichols: A Life. Čitanje doživljavam kao odraz unutrašnjeg stanja - bilo da je izazovno, bilo da je mračno ili nešto treće.
P: Dobro, ko je veći fan Fleetwood Maca od nas dvoje?
D: Iskreno, rekla bih ti. Mislim da ih oboje volimo, ali ti ipak više.
P: Da. Ja živim za njih. Oni su mi skoro kao religija. Išli smo zajedno da gledamo Stevie Nicks u Londonu. To je bilo tako zabavno. I baš spontano. Sve se poklopilo - ja sam završio snimanje na vreme, ti si bila tu… I imao sam osećaj kao da se družimo ceo život u Londonu. Nije bilo ničeg nepoznatog, iako nam je u mnogo čemu to bilo prvi put.
D: Mislim da smo, s obzirom na to čime se bavimo, oboje navikli na nomadski život - i meni donosi mnogo mira to kada možemo da budemo nomadi zajedno. To je baš radost. U poslednjih nekoliko godina baš smo „kliknuli“ i postali jedno drugom siguran i podržavajući prostor.
Film, umetnost i nada
P: Baš jesmo! Imaš dva minuta za još jedno pitanje? Malo je dublje… Ja sam uvek pronalazio nadu kroz priče koje mi pomažu da razumem svet i povežem se s njim. Pitam se da li će se ljudima svideti film u kojem igramo - da li će im pružiti makar malo nade?
D: Bilo bi divno kada bi Materialists probudio neku nadu u ljudima, posebno kada je reč o ljubavi. Ali na kraju, mislim da svako ljudsko biće u ovom životu ima mogućnost da postavi pitanja i preispita sebe, da se okrene unutra i zapita: „Šta je moja prava želja? Šta je moja istina? Ko sam ja?“ Nije lako to uraditi i razumem zašto je put bez ogledanja u sopstveno lice često mnogo prijatniji. Razmrsiti sebe može biti neprijatno i prilično ružno. Ali, sviđa mi se to što film i umetnost možda mogu tiho da šapnu neko pitanje ili ideju ljudskom srcu.
P: To je bilo prelepo.
D: OK, moram da se vratim na set. Vidimo se za nekoliko nedelja, je l’ tako? Iskreno, mislim da oboma treba odmor. Trebalo bi da to i uradimo!
U nastavku pogledajte i video.