Na samom početku 1982. godine debeli minus nije stezao samo beogradske pločnike - takozvane mere stabilizacije koje je vlada tadašnje Jugoslavije uvela stezale su kaiševe čak i masivnim kulturnim institucijama, pa je pitanje bilo čak i da li će biti održan kultni međunarodni filmski festival - Fest. Od šezdesetak filmova, koliko je svake godine bilo na programu, svoje učešće potvrdilo je samo devet! Panika nije vladala samo u kabastom organizacionom odboru, među selektorima i funkcionerima ove manifestacije u koje su bile uprte oči svetske filmske javnosti, već i među svima za koje je Fest predstavljao najsvetliji prozor socijalističke države u bolji svet. Međutim, samo najupućeniji znali su zašto jedan analogni poziv preko okeana, sa čije je druge strane telefon u kozmetičkom salonu u Los Anđelesu, nije potez očajnika, već slamka spasa.

„Halo“ koje je spaslo Fest te godine pripadalo je Mirjani van Blaricom, jednoj od najpopularnijih beogradskih devojaka koja je 1968. sa Čubure pošla za svojim snom i završila u Kaliforniji. Za samo nekoliko dana, 18 filmova iz najnovije američke produkcije emitovano je pred komisijom Festa. Za njima je  svakodnevno počelo da pristiže još, sva dok u program nije uvršćeno 57 ostvarenja. Stvar je spasena, a Beograd je, zahvaljujući Mirjani, opet imao svojih sedam dana slave. Ona, ipak, nije tražila „hvala“. Nju je ionako sve vreme zanimalo samo to da život bude dobro zezanje. 

Mirjanino spasavanje Festa 1982. godine nije bilo ni prvo ni poslednje, a ni slučajno. Već kad je rođena kao Mirjana Živković u Beogradu, imala je debele veze sa filmom. Možda baš zato nikad nije glumila ludilo, iako su je tadašnji beogradski mangupi zvali Mira Šiz. Njen otac bio je istorijska ličnost za posvećene krugove. Ivan Živković, mehaničar i filmski entuzijasta, jedan je od autora prvog srpskog filma, ljubavne akcione drame Nevinost bez zaštite, snimljenog u okupiranoj prestonici 1943. godine.

Glavnu ulogu u ovoj čudnoj produkciji, gde su se džakovi krompira menjali za filmske trake, a scenario bio napisan na smeđoj papirnoj piljarskoj kesi, igrao je mitski Dragoljub Aleksić, srpski supermen, bravar i akrobata čija je glavna tačka bila držanje zubima za dvokrilac koji nadleće Savu. Iako su se Mirini otac i majka umalo razveli tokom snimanja, jer je gospođa Mica Živković smatrala da su glumice isključivo žene lakog morala, Nevinost bez zaštite ušla je u antologiju kao prvi jugoslovenski film. Za nedelju dana pogledalo ga je 80.000 ljudi, a autorski tim kratko vreme proveo je čak i u zatvoru zloglasnog Gestapoa zbog prikazivanja srpskih mišića i jugoslovenske zastave. Ipak, pušteni su.

Mirjana ni po čemu nije bila obična devojčica. Zimi je na klizanje išla sa hokejašima, leti gacala bosa po blatu, a umesto mačke, igrala se sa kozom. Kad je prvi put gledala tatin film, zaspala je i pala sa stolice od dosade. 

- Moj otac je posle rata imao svoju livnicu. Pošto sam se stalno smucala oko tih usijanih peći, naučio me je da pravim razne legure. Preko telefona izdiktirao bi mi koliko čega da stavim. Tada sam navlačila rukavice od azbesta, spuštala vreli bakar ogromnom kašikom i gledala kako ključa. Cela Čubura je zbog mene mogla da odleti u vazduh - prisećala se kasnije Mirjana.

Leta je provodila na Adi Ciganliji i u Dubrovniku, družeći se s ribarima, ali omiljeno mesto ipak joj je bio Kino-klub. Kod kuće nije mogla da zaobiđe ogromno društvo glumaca, pesnika i boema, predvođenih Stojanom Dečermićem, koji bi redovno u obližnjoj kafani zaboravio sat i kaput, pa je Mira išla po njih. Mnogo godina kasnije, kad je Fest u Beograd doveo svetske zvezde s kojima je Mirjana, tada već van Blaricom, bila na ti, na istom tom mestu njena mama „Misa“, kako su je zvali holivudski glumci, Robertu De Niru kuvala je vruću rakiju. Praktično, sve je ostalo isto. 

Šezdesetih godina prošlog veka među najlepšim i najhrabrijim Beograđankama pojavio se svojevrstan fenomen: Prema Zapadu zatvorena Jugoslavija bila im je tesna. Osećale su se kao gusenice koje samo jedna prekookeanska karta deli od toga da se pretvore u leptirove, isuviše skupocene za socijalizam. Američki filmovi, biografije seks-bombi i zaslepljujuće bleštava moda na stranicama stranih časopisa zvali su ih „preko“. Snovi nastali od ovog uvoznog materijala često su podrazumevali udaju za zgodnog i prebogatog muža, ili filmsku ulogu koja će im otvoriti vrata svetske slave, ali Mira nije bila taj tip. Bila je toliko otkačena da nikad nije želela da postane slavna i tako upropasti svoj život. Zato je još više nedostajala Beogradu kad je, sa sedamnaest godina, otišla u Pariz i zaposlila se kao kurir na francuskoj televiziji.

- Htela sam samo da budem svoja i da imam puno para. Nije mi se sviđalo ni da budem glumica. Jednom sam sa Bebom Lončar, koja je stvarno bila slatka i šarmantna, otišla na neko probno snimanje. Digli su nas u cik zore i čitav sat šminkali. Posle su tražili da jednu istu scenu ponavljam dvadeset pet puta sa totalno pijanim glumcem koji nije znao gde se nalazi - pričala je kasnije Mirjana. 

U svet poznatih uveo ju je nemački reditelj Fritz Lang, koji je bio dobar prijatelj s njenim ocem. Oslobođena glumačke sujete, snalažljiva i zaljubljena u život, bila je osoba s kojom je svako voleo da se druži. Praveći intervjue sa velikim zvezdama za jugoslovenske časopise, Mirjana je vrlo brzo stvarala ozbiljna prijateljstva. I nije prestajala da sanja. Dok je statirala s Bebom Lončar u filmu Tri srca, dunulo joj je da se u Londonu upiše u Max Factor školu za masku i šminku. 

- Prepodne sam išla tamo, popodne na časove kod Gertrude Hartley, majke Vivien Leigh, a za vreme pauze za ručak u jednoj robnoj kući reklamirala sam gaćice i brusthaltere Mary Quant. Nisam bila dovoljno visoka da budem model, ali sam zbog građe i dobrih nogu mogla da nosim veš. Za taj jedan sat manekenisanja zarađivala sam nedeljnu platu prosečne engleske sekretarice - otkrila je Mirjana. 

Prvog ozbiljnog momka našla je na Novom Zelandu. 

- Njegovi su bili veoma bogati. Imali su veliku fabriku, bavili su se modom, ali je meni postalo dosadno jer su non-stop visili na konjskim trkama, kladili se i živeli potpuno bezvezno. U Los Anđeles sam stigla pukim slučajem: Otišla sam da obiđem neke prijatelje i ostala ceo život. Vrlo brzo sam se zaljubila i udala, ali sam muža dve godine krila od svih - priča Mirjana.

Terry van Blaricom odrastao je u Santa Feu, mitskom mestu iz kaubojskih filmova. Jedno vreme studirao je književnost i muvao se oko filma, ali se skrasio kao inženjer, jer mu je otac bio jedan od glavnih stručnjaka u General Motorsu.

- Ispostavilo se da je Terry odličan pronalazač. Posle je radio i na slanju raketa i satelita u orbitu. Bavio se kosmosom dok sam ja obavljala zemaljske poslove. Upoznali smo se u diskoteci koju je svojevremeno otvorila Nataly Wood. Kad smo odlučili da se venčamo, odleteli smo Terryjevim avionom u Las Vegas. Bila je nedelja, ispred matičara se otegao veliki red. Iznervirala sam se jer nisam htela da čekam da bih se udala. Okrenula sam se i pošla natrag u hotel, a Terry je potrčao za mnom. Vratili smo se sutradan i venčali - objasnila je Mirjana.

Holivudska karijera Mirjane van Blaricom zapravo je počela kod frizera. 

- Ušla sam u salon Johna Petersa pod izgovorom da želim novu frizuru. Dok je on petljao nešto s mojom kosom, na licu mesta snimila sam situaciju. U to vreme sam za neku bednu platu radila za Disney studio. Imala sam ušteđenih deset hiljada dolara, baka mog muža poslala mi je još tri i otvorila sam luksuznu parfimeriju na svoje ime na elitnom mestu. Posao mi je sjajno krenuo, tako da sam se sve više približavala  Beverly Hillsu. Preko leta smo, kao što je tamo običaj, iznajmljivali kuću na plaži koju smo nameravali da kupimo, ali su je jedne noći odneli talasi. Bio je to zbilja pravi holivudski život. Sećam se prvog koncerta Eltona Johna, koji sam zapamtila po tome što je on više svirao nogama nego rukama i što su svi pušili marihuanu. Po Beogradu se posle pričalo kako sam ja u Los Anđelesu bila frizerka, valjda su time hteli da me uvrede. Kamo lepe sreće. Mnogo bih bolje prošla. Jer, onaj isti John Peters, najslavniji holivudski frizer, postao je kasnije jedan od najmoćnijih filmskih producenata. 

Uz svoju detinju zainteresovanost za svaki trenutak u životu, brzu pamet i odsustvo sujete i snova za široku upotrebu, Mirjana van Blaricom napravila je vremenom spomenar svetskih zvezda na kom bi joj pozavidele čak i velike svetske zavodnice: na prvu dodelu Zlatnog globusa stigla je u pratnji Johna Waynea, umalo se nije dohvatila sa Garryjem Cooperom, nespretno ju je zavodio Henry Miller, oduševljavao John Huston, družila se sa Robertom Redfordom, Seanom Conneryjem, Warrenom Beatyjem i Harrisonom Fordom, sarađivala sa Clintom Eastwoodom, jedna od prvih otkrila Brada Pitta, po Beogradu ju je blamirao Jack Nicholson, dok se Roberd De Niro kraj nje ponašao kao pravi Srbin. 

Podižući svojim poznanstvima reputaciju Festa do svetskih razmera, Mirjana je 1996. godine odlučila da uspostavi i svoju američku nagradu. Tako je nastao Golden satellite, koji je kasnije, 2003, promenio ime u Satellite awards. Ova priznanja, među kojima je i nagrada Nikola Tesla za vizionarska dostignuća u oblasti filma, dodeljuje IPA - International Press Academy, sastavljena od novinara iz celog sveta.

Ipak, demistifikujući donekle život koji su na ovim prostorima skoro svi sanjali, Mirjana nikad nije postala deo uslužne holivudske svite filmskih polubogova. Kad se danas pozove isti onaj broj telefona koji je crvenim slovima bio upisan u imenike svih organizatora Festa, a sada pripada International Press Awardsu, na njega se i dalje javlja soba koja sa tolikom nonšalancijom nosi mit o sebi da je to prosto nepodnošljivo.

Tekst: Igor Karanov

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/