Sa slikarstvom Igora Vasiljeva prvi put sam se susrela na izložbi njegovih portreta u jednoj maloj galeriji u Kosovskoj ulici. Na zidovima su visili ljudi, koji se ne mogu porediti ni sa jednim drugim koje sam do tada videla. Istražujući kasnije njegov opus, primetila sam da slikama dominiraju zagasiti tonovi, plave boje melanholije, tako nekarakteristične za mladog čoveka, koji je ovaj svet napustio sa nepunih 26 godina. Svaki umetnik oseća svoju smrt i gotovo uvek je predskazuje svojim delom. Pre nego što je nesrećni slučaj oduzeo svetu Igora Vasiljeva, on je naslikao „Utopljenika“. I baš tako, poput pesnika Disa, ovaj vanserijski slikar pridružio se onima koji crtaju konture sopstvene smrti, ne zato što je priželjkuju, već zato što je osećaju. Obdareni, ne mogu nikada biti do kraja srećni. Ono što dobijete rođenjem, bude uvek nagrada za ono što vam je oduzeto dolaskom na svet. 

Igor Vasiljev, bio je sin ruskih emigranata Alekseja i Valje, koji su se upoznali u Beogradu, na časovima slikarstva. Negde sam čitala, da su radeći na portretu kralja Petra Drugog, dozvolili svom sinu da umrlja platno. Kao da su slutili da dolaze dani kada se kralj ne može pravdati, čak ni razlozima umetničke slobode. 

Njihov sin, Beograđanin sa Senjaka, nosio je rusku rubašku i voleo da slika, poput roditelja, ali ne i da uči. Akademiju je napustio, jer nije hteo da crta onako kako su mu profesori nalagali. Iz slikarstva, imao je neprelaznu ocenu 5.

Sve to podseća na one priče o velikim naučnicima koji su ponavljali razrede. Očigledno da se ponekad genije ne može terati da uči ono što već zna. 

Legende kažu da je Igor Vasiljev bio veseo, pun duha, ali i prilično buntovan. Uhapšen je 1947. godine sa grupom mladića, pod optužbom da su kovali zaveru da ubiju Tita. Dok je bio u zatvoru, dopuštali su mu ipak da posećuje izložbe na Malom Kalemegdanu. Tada se izgleda nisu plašili da će Broz nastradati. 

Njegova druga žena Ljupka, kaže da i dalje čuva sva pisma koja joj je pisao, opijen ljubavlju. „Bio je tako plemenit“, rekla je jednom prilikom, što možda najlepše ilustruje činjenica da je u teškim vremenima uvek govorio- „ako imam dve košulje, uvek ću jednu dati“. Svoju suprugu, naslikao je 1953. godine. Imala sam priliku da vidim uživo taj portret. Sa platna me je gledala dama, talasaste crne kose i krupnih očiju. Na ušima je imala bisere, oko vrata krst, a u rukama beli šešir.

Portret je imao vrlo jednostavno ime: „Ljupka“. Čim ga vidite, shvatite, da je „Ljupka“, zapravo čista ljubav na platnu. Svoju ženu nije video kao objekat žudnje, a gotovo sve, osim ljubavi, moglo je samo da se naslućuje. 

I tako je Igor Vasiljev otišao sa ovoga sveta jednom pukom slučajnošću, ali ono što je možda važnije, na njega nije došao sasvim slučajno.

Ovo je bila kratka priča o Igoru Vasiljevu. Možda malo kraća od njegovog života. 

Tekst: Ljubica Kubura sa bloga Ljubičine priče

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia