Pištolj je opalio i pala je. Na mestu mrtva. Mislim da sam nakon toga obrisala jednu suzu sa lica. Ostatak tuge, progutala sam kao parče kolača od čokolade. Koliko puta su je tako ubijali, pitala sam se? I da li joj je nekada bilo dosadno da iznova umire?

Svako veče u osam sati, nakon kratke molbe da ugasimo naše mobilne telefone, izlazila je na scenu i potiskivala sebe, da bi stvorila nju. Pa kopala po sebi da bi našla malo nje. I sve to, zarad čarolije koja nama traje dva sata, a njoj… Njoj traje zauvek.

Šta bi Dostojevski, šta bi Strindberg, šta bi Šafer, značili ovom svetu da ona nije dala život njihovim rečima koje se gužvaju na papiru, koje zapljuskuje prašina zaborava, koje nečujno leže u dosadnim celinama koje zovu paragrafi?

Ona je prva ustala i uzviknula: “Jer, i najveće pustinje imaju svoje proleće, pa ma kako kratko i neprimetno bilo“.

I ona je bila poput neke pustinje kada joj oduzmeš pravo na igru. Pravo da pleše po gustim predelima uobrazilje. I to ne samo moje, već i tvoje, ali i Vaše gospodine koji sedite na sedištu broj 26, Parter, levo. I vaše gospođo u plavoj haljini, što kašljucate tokom cele predstave. Očara vas, zarazi vas  i ode nakon vašeg aplauza. Ali ne ode u raj, već nazad sebi. A ima li šta strašnije, nego kad se vrati sebi nakon što spozna kako je lepo biti neko drugi!

(Ljubica Kubura: Koliko košta jedno juče?) 

Probaj da se nasmeješ kada ti nije do smeha, probaj da zaplačeš kada bi najradije trčao od radosti po kupeu nekog napuštenog voza, probaj da kažeš „volim te“ čoveku, sa kojim popiješ jednu kratku kafu u bifeu u koji ponekad navratiš.

I učini da sve to ne bude laž. Učini da ništa od toga ne bude obmana. Učini da to bude čarolija. Čarolija zaborava. Zaborava, da si je video na pijaci kako kupuje kilogram zelenih jabuka dok su joj na očima bile crne naočare.

Zaborava, da sa sobom u ruksaku nosi nekoliko tužnih priča za koje si od nekoga čuo. Zaborava, da je rođaka tvoje rođake, imala drugaricu, čija ju je prijateljica jednom upoznala i videla da Ona „voli da popije malo više“. Izmesti se iz onoga što misliš da znaš o njoj i pusti je da te ubedi da je baš ona ta Nastasja Filipovna koju je voleo knez Miškin. Da je baš ona ta zbog koje si kupio kartu za pozorište koje nisi dugo posećivao. 

(Ljubica Kubura: Kratka priča o Igoru Vasiljevu) 

I onda se pitaju zašto glumci umiru prvi?

A ne shvataju da su oni samo umrli poslednji put. 

Tekst: Ljubica Kubura sa bloga Ljubičine priče

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia