Saučesnici, prigušivači, ćutači i ostali pomoćnici čudovišta: O seksualnom nasilju unutar istraživačkog centra Petnica

Još jedno veliko progovaranje o seksualnom nasilju desilo se pre nekoliko dana zahvaljujući istraživačkoj priči novinarke Jovane Gligorijević koja je izašla u nedeljniku “Vreme”, a u okviru koje je pet devojaka podelilo svedočanstva o nasilniku iz redova obrazovnog kadra istraživačkog centra Petnica. One su ispričale svoja iskustva sa predatorom koji je koristio slične paterne i oružja manipulacije, kao i prethodna čudovišta razotkrivena u poslenjih par godina: koristeći svoj autoritet, moć i ugled, ucenjivao ih je i primoravao na nedozvoljene radnje i radnje koje one nisu želele, koristeći svoje poverenje nadređenog koje su u nekim slučajevima kulminirale višesatnim fizičkim i psihičkim maltretiranjem koje je na njih ostavilo značajne posledice.

 Ovoga puta ne želim da pišem o hrabrosti ovih devojka koja je veća od bilo kog slova napisanog o njoj i snazi da se posle izvesnog vremena ponovo suoče sa zlim duhovima prošlosti i oteraju ih. Ona je nemerljiva i značajna za svaku sledeću devojčicu koja mašta da jednog dana sedi u klupi čuvene Petnice. Njihova rešenost da progovore je istorijska. Nauka jeste oblast u kojim je ženama dugi niz godina bilo potrebno dodatno motivacije i sredstava kako bi se izborile za svoje mesto, ali ugrožavanje njihove bezbednosti i zlostavljanje su obrasci koji moraju najstrože da se zabrane i sankcionišu. Glas ovih devojaka urgentno poziva na sistemsko rešenje koje će obezbediti svaku vrstu slobode učenica 24 časa svakog dana.

“Prema rečima Majića, ali i sadašnjeg direktora Nikole Božića, uprava je od 2014. imala saznanja da problem postoji, ali su prve mere preduzete tek 2017.godine”.

Ono o čemu želim da pišem jesu saučesnici koji ne shvataju da su saučesnici, koji misle da su okretanjem glave izopštili sebe iz onog što se dešavalo sa ogromnom količinom odgovornosti u rukama koju su zakopali negde duboko. Naime, u vreme hororičnih događanja izvesni čelnici institucije bili su obavešteni o tome šta se dešava među zidovima ove ustanove van same nastave. Međutim, napravili su lični izbor da to potisnu, da ne reaguju, a sve sa ciljem “očuvanja ugleda”. Oni su rešili da zarad očuvanja nepostojaće staklene aure oko jednog monstruma, progutaju sve knedle u grlu, drhtanja, besvesna stanja, povraćanja, strahove i neprespavane noći devojaka pod krovom ove institucije. Sve signale i optužbe koje su čuli, sahranili su u zidove nadajući se da će tu zauvek ostati. Kao što i sama Jovana u svom tekstu navodi, institucije pribegavaju pogrešnim metodama za rešavanje ovakvih vrsta seksualnog uznemiravanja: okretanje glave, umanjivanje razmera samog zlostavljanja ili dovođenje u pitanje validnosti izjava žrtava, što ih, ja bih rekla čini i te kako odgovorim i daje im veliki deo saučešća.

Mislim da je mnogo važno da više govorimo o ovoj vrsti odgovornosti. Nije dovoljno da ljudi koji su znali za ova gnusna dela i koji su bili alarmirani danas samo daju izjave kako je to njima šok. Šok je trebalo da im bude svaki mejl i svaka rečenica upućena kao vapaj za pomoć pre mnogo godina.

Verujem da je bezbroj slučajeva hrabrih glasova koji su skupili snage da preko jezika prelome užas koji su pretrpele, a koje umesto bezuslovne podrške nailaze na isto to čudovište koje ih je maltretiralo kako progovara iz drugih ljudi. “Ali on je direktor, ne možemo mu ništa”, “Hajde sačekaj pa ako se ponovo desi videćemo šta možemo”, “Jesi sigurna da se baš tako desilo”, “Možda je najbolje da to zadržiš za sebe” samo su neke od rečenica koje umesto spasa dobijemo kao nagradu za progovaranje, a koja nas surva još dublje u dno. U slučaju Petnice, hrabrim glasovima je rečeno da su konzervativni i da treba da preispitaju šta se stvarno desilo.

Čudovišta su brojna i ne nalaze se samo u imaginarnim ormanima detinjstva ili ispod kreveta, ona su na fakultetima, treninzima, školama glume i protiv njih se moramo boriti svi zajedno. Saučesnik je svako ko za postojanje čudovišta zna, ali ćuti, zato ne smemo da dozvolimo da nas zaposednu već da učinimo da ona nestanu, jer nijedan ugled, ucena, neprijatan razgovor, poslovna pozicija nije vredna nečije čitave slobode.

Budite spasioci, a ne nemi, zatupeli posmatrači i prikrivači ljudskog podzemlja.

Kao što su drugarice iz Ženske solidarnosti navele u svom saopštenju: "Neprihvatanje odgovornosti je nastavak vršenja nasilja".

Tekst: Iva Parađanin