Glass Escalator: Zašto muškarci lakše napreduju u „ženskim“ zanimanjima?
Dok žene pokušavaju da probiju nevidljive barijere, muškarci se često bez napora voze pokretnim stepenicama ka vrhu.
U poslovnom svetu, gde karijerne težnje i ciljevi oblikuju naš svakodnevni život, dve metafore vrlo jasno objašnjavaju rodnu neravnopravnost: „stakleni plafon“ i „staklene pokretne stepenice“. Ovi termini ne samo da opisuju prepreke sa kojima se susreću žene, već ilustruju sve one nevidljive povlastice koje često prate muškarce u tradicionalno „ženskim“ zanimanjima. Kako izgledaju dve strane istog novčića, objašnjava nam Danica Đorđević iz udruženja Feminizam je za svakoga.
Zarobljene ispod „staklenog plafona“
Zamislite da ste u visokoj zgradi koja ima zadivljujući pogled na vrhu, ali ste zaglavljene u prizemlju. Pogledate gore i vidite „nevidljivu“ barijeru koja vas sprečava da se popnete naviše. Ovo je metaforični „stakleni plafon“ - nevidljiva, ali neprobojna barijera koja sprečava žene (ali i ostale marginalizovane grupe) da se popnu do najviših nivoa korporativne lestvice, bez obzira na kvalifikacije ili dostignuća. Kao da imate hiljadu ključeva, ali baš nijedan ne otvara ta vrata. Bezuspešno pokušavate da otključate svoj put ka vrhu, ali uvek nešto nedostaje.
Termin „stakleni plafon“ popularizovan je krajem 20. veka i odnosi se na sistemske prepreke koje otežavaju napredak u karijeri za žene. Uprkos posedovanju potrebnih veština, iskustva i kvalifikacija, žene često nailaze na prepreke u karijeri na određenoj tački, i to obično kada se nađu neposredno ispod najvišeg nivoa. Ovaj metaforički plafon je „staklen“ jer nije odmah vidljiv onima koje pogađa, niti onima koji ga stvaraju, čineći ga vrlo suptilnim, ali sveprisutnim problemom.
„VIP tretman“ za muškarce u ženskim profesijama
Ali, evo preokreta: dok žene udaraju glavom o stakleni plafon, muškarci u tradicionalno „ženskim zanimanjima“ voze se „staklenim pokretnim stepenicama“ pravo do vrha. Deluje kao da im je uz radno mesto dodeljena i VIP propusnica za preskakanje svih redova. Ova pojava, nazvana „staklene pokretne stepenice“, objašnjava fenomen kada muškarci u profesijama kao što su medicinska nega, obrazovanje ili socijalni rad - sferama kojima obično dominiraju žene - često brže i sa manje otpora dolaze do rukovodećih pozicija nego njihove koleginice.
U takvom radnom okruženju, muškarci glatko klize uz zlatne pokretne stepenice, pijuckajući espresso i čestitajući jedni drugima dok se bez napora penju ka vrhu. U međuvremenu, žene uprkos svojim talentima i posvećenosti, ostaju zaglavljene pritiskajući nevidljive dugmiće lifta koji nikad ne radi.
Ovaj koncept je uvela sociološkinja Christine L. Williams 1992. godine, opisujući kako muškarci u ovim poljima doživljavaju brzi i često suptilni uspon na više pozicije.
Kako je došlo do ovog fenomena?
Nekoliko faktora doprinosi efektu „staklenih pokretnih stepenica“. Jedan od značajnih razloga jeste stereotip da su muškarci inherentno bolji lideri. Ovaj stereotip duboko je ukorenjen u društvenim rodnim ulogama koje prikazuju muškarce kao odlučne, asertivne i autoritativne. To su osobine koje se tradicionalno povezuju sa liderstvom. Zato kada muškarci uđu u profesije gde ove osobine nisu norma, često se doživljavaju kao da donose vredan i značajan, iako stereotipan, skup veština.
Da li biti muškarac znači biti lider? Ima li tu mesta za liderke?
Uverenje da su muškarci bolji lideri nije samo bezopasan stereotip. Ovaj narativ aktivno oblikuje dinamiku na radnom mestu i procese donošenja odluka. Na primer, tokom zapošljavanja ili napredovanja, muški kandidat može biti favorizovan u odnosu na jednako ili više kvalifikovanu ženu zbog pretpostavke da će biti autoritativniji ili sposobniji u ulozi lidera.
Možemo se smejati Michaelu Scottu iz serije The Office kao nesposobnom menadžeru, ali on je i dalje na čelu, zar ne?
Ovi stereotipi često su toliko duboko ukorenjeni da možda nismo ni svesni/e njihovog uticaja. Od ranog detinjstva dečaci i devojčice se različito socijalizuju, s tim što se dečaci podstiču da budu asertivni, a devojčice da budu brižne i negovateljice. Ove rane lekcije oblikuju očekivanja i ponašanja u karijeri, vodeći ka radnom mestu gde se muškarci češće vide kao lideri.
Menadžer/ka može iskreno verovati da donosi objektivnu odluku zasnovanu na zaslugama i dostignućima, dok je podsvesno pod uticajem rodnih predstava. Ova nesvesna pristrasnost može dovesti do toga da muškarci dobijaju više prilika da se pokažu, dok žene moraju više puta da dokazuju svoju kompetentnost.
Rodne uloge su nevidljivo gorivo „staklenim pokretnim stepenicama“
Rodne uloge su kao scenario u predstavi za koju se nismo ni prijavile, ali osećamo potrebu da učestvujemo. Ove ukorenjene uloge prate nas i kada odrastemo i oblikuju našu karijeru na razne načine. Studije pokazuju da se, čak i kada ispoljavaju liderske osobine, žene često doživljavaju kao manje simpatične ili previše agresivne.
Na primer, Miranda Priestly iz filma Đavo nosi Pradu zastrašujuća je glavna urednica koja probija stakleni plafon, ali po kojoj ceni? Prikazana je kao hladna, nedostupna i često demonizovana zbog osobina koje se kod muškaraca lidera cene i veličaju.
Dve strane istog novčića?
„Stakleni plafon“ i „staklene pokretne stepenice“ jesu dve strane istog novčića jer predstavljaju rodnu neravnopravnost na radnom mestu, samo iz različitih uglova: dok žene pokušavaju da probiju nevidljive barijere, muškarci se često bez napora voze pokretnim stepenicama ka vrhu.
Možda je vreme da kreiramo pravednija radna mesta, gde dolazak na višu poziciju i uspeh određuju zasluge i dostignuća, a ne pol. Tek kada promenimo pravila igre, videćemo više muškaraca u „ženskim“ zanimanjima i više žena sa onim odgovarajućim ključem koji otvara staklena vrata ka vrhu.
