KAKO ČINITI DOBRO ZA SEBE I ONDA KAD POSTANEMO MAJKE? Ivana Džamić Mladenović o novim, ohrabrujućim počecima

Maj je jedan od mojih omiljenih meseci. A zasigurno jedan od onih koji me je transformisao na mnogo načina. Pre tačno godinu dana postala sam mama prvi put i moram da priznam da je to za mene bilo jedno od najznačajnijih putovanja na koje sam se odvažila da krenem. To je, pored jednog malog života, iznedrilo i jednu novu mene, onu koju do tog momenta nisam poznavala, a koja je bila nestrpljiva da se zvanično upoznamo. Na putu ličnog rasta i razvoja sam već dugo godina, koliko zbog svoje struke, toliko i iz lične želje da bolje razumem svoje potrebe, uverenja i strahove, i da sve to integrišem u jednu funkcionalnu celinu. Međutim, ovo je bilo buđenje za koje nisam ni znala koliko mi je potrebno.

Duša, telo i um.

Kada smo neispavane, iscrpljene i emocionalno potrošene, ova simbioza postaje manje važna, a fokus se prebacuje na to da jednostavno preživimo. I to je ponekad i više nego dovoljno. Neki dani biće oni u kojima ćete se osećati kao na vrhu sveta, a neki kao da vam se čitav svet ruši. Nijedan od tih dana ne definiše vašu vrednost kao ljudskog bića a pogotovo kao majke. Umesto instinktivne potrebe da sebe osudite kada nešto ne ide kako treba (naš mozak ima tendenciju da stvara neispravne premise i zaključke), uhvatite ga nespremnog sledeći put i sebi jasno i glasno recite: „Ovaj dan/momenat/situacija ne definiše moju vrednost.“

S obzirom na to da mi je majčinstvo samo dodatno stavilo do znanja koliko je važno ulagati u sva ova tri elementa, tako sam i ponovo potvrdila neverovatan značaj afirmacija i efekta koje one proizvode na naš mozak i dobrostanje. Ako je verovati da je ponavljanje - majka znanja, onda je ponavljanje rečenica (afirmacija) koje čine da opet imate kontrolu nad svojim misaonim procesima prilika da opet budete osnažena mama. Afirmacije su jedan od načina održive brige o sebi. Majčinstvo zaista iziskuje ogromne emocionalne i vremenske resurse. Ovo može da bude vaših pet minuta koje ćete iskoristiti da osvežite svoje energetske resurse i jednog od partnera u ovoj svetoj zajednici - vaš um. Veliki sam pobornik toga da ono što radimo za našu dušu i telo vremenom postaje naša supermoć koju aktiviramo u svim onim situacijama kada se uključe crvene lampice. U majčinstvu takvih situacija ima pozamašan broj, i zato je važno da hranimo dušu onim aktivnostima koje nas čine radosnim, a koje nužno nemaju veze sa našom ulogom majke.

Bez obzira da li je reč o hobiju ili nečemu što vas pokreće, ukoliko zbog nedostatka vremena niste u stanju da mu se u ovom momentu vratite, bar ga držite u svojoj pažnji i podsećajte sebe svakodnevno na dobre osećaje koje vam je to donosilo. U jednom trenutku stvoriće se okolnosti i resursi da opet radite ono što je dobro za vašu dušu, samo je važno da ne gubite nit sa onim što vas istinski pokreće, a to se postiže upravo kontinuiranim vežbanjem fokusa. Čitanje štiva koje vam prija takođe je jedan od načina da se osećate dobro. I iz prve ruke mogu da kažem da često i jedna stranica koju stignem da pročitam, a koja me osnažuje, vredi za nekoliko knjiga koje sam ranije, pre nego što sam postala mama, imala prilike temeljno da čitam.

Telo, kao poslednji, ali ne i manje važan element, prolazi kroz velike i turbulentne promene. Kada sam napisala da mi je majčinstvo otvorilo put ka istinskom samoprihvatanju, to sam zaista i mislila. Prihvatila sam svoje novo telo i zahvalila mu se za sve što mi pruža. Ne potcenjujte moć zahvalnosti u ovom procesu jer, kada izražavamo zahvalnost, naš mozak ispušta dve vrlo važne supstance koje su odgovorne za naše emocije i koje čine da se osećamo dobro. To su serotonin i dopamin, dva neurotransmitera koja utiču povoljno na naše raspoloženje i zovemo ih hormonima sreće. Ne možemo uvek da budemo srećne mame, ali ono što možemo jeste da pokrenemo procese u telu koji nas osnažuju i daju energiju da budemo rezilijentne mame.

Želim nam da ponosno nosimo naše nesavršenosti jer baš one su naša najveća snaga. Želim nam da se češće podsećamo da je i više nego okej ako nekim danima stižemo samo da dišemo dok pokušavamo da balansiramo potrebe drugih i nas samih. Želim nam da ne preispitujemo koliko vredimo jer će svet oko nas to već činiti. Želim nam da zagrlimo devojčice u sebi i da im kažemo koliko smo ponosne za sve što smo zajedno izgradile. Taj put nije bio lak i neke stanice su nam možda više testirale volju da nastavimo dalje, ali ipak smo ovde. Došle smo dovde da shvatimo da je i ovo samo još jedan novi početak. Onaj koji ohrabruje i uvek daje priliku da svaki dan krenemo iznova. I kao žene i kao majke.

Zato novo poglavlje počinjem stihovima jedne pesme Dragana Lakovića:

„Na kraju svih krajeva, uvek je jedan novi početak. Krajevi se potroše, počeci uvek traju.“