Informacije koje imamo iz medija su sledeće - devojčica od 11 godina trpela je višemesečno maltretiranje od svojih vršnjaka. Roditelji navode da su se više puta obratili školi, koja im je rekla da su u pitanju “dečja posla”. Situacija je kulminirala kada trojica dečaka odvode devojčicu sa časa fizičkog, fizički je maltretiraju, skidaju joj odeću i sve to snimaju. Lekar je na devojčici konstatovao 28 različitih povreda. Devojčica ovo nije prijavila nikome istog dana, iz straha zbog pretnji koje su joj upućene. Na kraju, direktorka škole dolazi do snimka i pokazuje ga majci devojčice. Roditelji podnose krivičnu prijavu i devojčica prestaje da ide u školu. Dečaci koji su optuženi za nasilje nastavljaju da idu u školu.
Ovaj slučaj otvara različita pitanja:
Da li će i ko odgovarati za nereagovanje na prijave nasilja od strane roditelja? Zašto je dečacima koji su izvršili nasilje omogućeno da neometano nastave školovanje, dok je žrtva ta koja ne odlazi u školu? Da li nedostatak krivične odgovornosti za dečake podrazumeva izostanak i svake druge vrste odgovornosti? Da li za njihova dela postoje ikakve posledice?
Nažalost, ova situacija nije izolovan slučaj, niti je direktorka ove škole jedina koja je nasilje okarakterisala kao “dečja posla”. Različite vrste rodno zasnovanog nasilja, a posebno različite vrste seksualnog uznemiravanja, ovim i sličnim porukama normalizuju se i predstavljaju sastavnim delom života i odrastanja. Uče nas da je to nasilje protiv kog se ne vredi buniti i boriti jer je to prosto tako. Uvek bilo i uvek će biti.
Početak je uvek sličan, i događa se u onom trenutku kada devojčica prvi put odrasloj osobi prijavi ponašanje koje joj ne prija, i očekuje podršku. A odrasla osoba odgovori: “Ma on tebe samo zadirkuje”, “To radi zato što mu se dopadaš”, “Nemoj ga provocirati pa on neće”, “To je zapravo kompliment”.
I tako korak po korak, godinu za godinom, bivamo uveravane da je problem u nama, da treba da se osećamo drugačije, mislimo drugačije, doživljavamo stvari drugačije. Uveravaju nas da su te stvari normalne i prirodne. “Dečaci su prosto takvi”. I tako mi, svesno ili nesvesno, polako zaključujemo da, pošto je sve to sasvim normalno, sigurno nešto sa nama nije u redu. Onda mi nismo normalne.
Pa tako ćutimo kada nas drug iz razreda uhvati za zadnjicu, kad nas pipkaju u izlascima, dobacuju u mračnoj ulici dok idemo kući, šalju poruke koje ne želimo, dele naše slike sa drugarima, u telegram grupama, kažu da možemo dobiti bolju poziciju, ali ćemo detalje dogovoriti na večeri, trljaju se o nas u prolazu, prevozu, kancelariji, zaključavaju u toalet i guraju ruke između nogu. Ćutimo jer se samo šale, jer mi preterujemo, jer nam zapravo samo laskaju, jer je sve to normalno.
Ili, ponekad, odlučimo da progovorimo. Da vičemo, da pišemo po društvenim mrežama, da molimo da nam neko pomogne i da sve to prestane. I onda trpimo nasilje i dalje: “A šta je čekala do sad?”, “Ma ko zna da li je to baš tako kako ona kaže”, “On je uvek delovao kao fin čovek”, “Ženama sad odjednom sve smeta”, “Ne sme im se više ni udvarati”.
Ili: “Ma to su samo dečja posla”.
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti