IDA PRESTER, VLADICA ČULIĆ I DITA VON BILL ŠALJU PORUKE LJUBAVI: Obeležavamo Dan borbe protiv homofobije i transfobije

Znate li onaj osećaj kada se probudite i shvatite da ste živeli u sopstvenom bubble-u? Nakon rezultata još jednih predsedničkih izbora, nakon još jednog femicida, ili vesti da je fizički napadnuta još jedna gej ili transrodna osoba? Diskriminacije različite rase, nacionalnosti, veroispovesti. Ubistva dece, uskraćenih prava, psihičkog zlostavljanja. ''Gde ja živim? Je l' ovo moja zemlja? Jesu ovo moji ljudi? Ko je glasao za ovo? Ko je vaspitavao ovo?''

Ida Prester

Upravo čitam kako Baby Lasagna komentira ovu temu: ''Isus kaže: 'Ljubi sve, svakoga, svog neprijatelja', i onda izađe mali Nemo i naši ljudi ga nazivaju spodobom." Mislim da je Marko ovom rečenicom upravo sve rekao. Hvalimo se da smo veliki kršćani i topli, velikodušni narodi, pa onda padnemo na prvom testu dobrote i zrelosti. Žiri je birao tako kako je birao, Nemo nema veze s tim. On je došao i otpjevao svoju pjesmu najbolje što zna. Naravno da smo svi razočarani i već pripremali outfite za Eurosong u Zagrebu 2025. Ali koji put se dogodi ovakav scenarij. Nije za to kriv ni Nemo, ni LGBT scena. Cijela Eurosong gej publika je daleko najviše glasova dala našem Marku, i u emisijama i u televotingu, usprkos Nemovoj suknjici i orijentaciji. U žirijima zemalja ne sjede binarne i trans osobe, vec ‘stručnjaci’. Po običaju, narod je totalno fulao krivce. Nisu nam neprijatelji pjevači u roze suknjicama. Oni žive svoj život i nikog ne diraju. Neprijatelji su najčešće u odijelima i blindiranim autima. Radi njih smo frustrirani i poniženi. A ovo je samo show. Prihvatimo poraz sportski, baš kako ga je nas Baby Lasagna prihvatio. I slušajmo njegove poruke - ljubimo i podržavajmo jedni druge.

Dita Von Bill

Činjenica da svake godine na Dan borbe protiv homofobije i transfobije možemo da se prisetimo nekog stravičnog događaja nasilja ili još jedne mrtve osobe je poražavajuća i tužna. U nekim trenucima se osetim kao da su naši životi postali samo neke brojke u okviru statistike. Imam utisak da globalizacija i socijalne mreže, koliko god doprinele time što nas lakše konektuju sa kvir kulturom, ipak stvaraju iluziju da smo sve bliži nekoj nedostižnoj slobodi, ali je i danas još uvek retoričko pitanje: da li smo bezbedni?

Neko sam ko ne oseća potrebu za etiketama, želim da prosto budem – osoba. Da sve moje razlike ne moraju nositi određen naziv, ime, obeležje... da mogu da plutam kroz ovo vreme kao osoba koju ćeš želeti da upoznaš ili nećeš, gde ništa više neće biti važno. S druge strane, razumem želju ljudi da se istražuju i definišu, i tužno mi je što to ne razumeju, osuđuju i najčešće ne poštuju ljudi koji bi radije prstom uprli u sve nas pre nego u svoje čelo.

Nažalost, što si bliže svojoj autentičnosti, to si dalje od svoje bezbednosti. Ja živim sa nadom da će bezbednost LGBTQ+ zajednice biti nešto što se podrazumeva. I ako dođe taj dan, kada neću moliti za ljudsku empatiju da neko ne vrši nasilje i pusti me samo da živim svoj autentičan život, svoj glas ću koristiti da apelujem na to koliko je važno da radimo na tome da ta bezbednost potraje. Jer se iz džepa najlakše izgubi ono na šta smo zaboravili da smo ga tamo ostavili.

Vladica Čulić

Živimo u vremenu gde se konstantno insistira na inkluzivnosti, toleranciji, slobodi postojanja. A opet nikada više uvreda i osuda. Nikada više mobinga sa svih strana, i uživo, i kroz društvene mreže. Glasovi borbe su putem društvenih mreža dobili na snazi. Ali na snazi su dobili i oni koji mrze, oni koji ne tolerišu i koji misle da su neki životi vredniji od drugih.

Svakodnevni mikroaktivizam je nešto u šta ja duboko verujem. Verujem da svako od nas ima moć da bar jednom dnevno osvesti i edukuje svoje okruženje. Verujem da svako od nas ima tu odgovornost i da vrlo lako zapravo svojim postupcima može da ohrabri i razoruža društvo koje je još uvek dosta stegnuto i uplašeno, pa samim tim i agresivno.

Borba je neprestana, uvek će je biti. I uvek će biti vredno boriti se. Jer male promene rađaju velike. Uvek.