KAKO (ZAISTA) ŽIVE ŽENE U SRPSKIM SELIMA? Odgovor donosi Jelena Ružić ispred Ženskog udruženja kolubarskog okruga

„A šta kažeš kad čuješ da mi iz grada izgovaramo: ’Da mi je da odem na selo da se odmorim kao čovek?’“, pitam Zoricu, 60-godišnju ženu iz okoline Osečine dok sedimo u dvorištu njene kuće. Zorica me pogleda, podsmešljivo razvuče osmeh i odmahne glavom. Ne zna šta bi mi rekla.

Nakon buđenja i kafe njen prvi korak je ka štali. Nahrani stoku, pomuze krave i vraća se u kuću da počne sa spremanjem doručka za ukućane dok proceđuje mleko i stavlja ga da se kuva.

Pitam je da li putuje, kada je poslednji put otišla negde sama, kaže da se ne seća... Muž je u mladosti bio ljubomoran, a i „nije njeno da kao žensko putuje sama“. Posle su se rađala deca, posla sve više, a para sve manje. Sad kad je muž umro, možda bi i mogla da putuje, ali kako da ostavi krave. Sve obaveze preuzela je na sebe jer neće da se snajka muči, dovoljno je što je i pristala da dođe da živi u selu jer je život takav da nije ni čudo što svi beže odatle. Nakon smrti muža odrekla se imovine u korist sina, da ga tako zadrži da ostane tu, a i šta će njoj, ne razume se ona u sve te papire, jedva je otišla i te izjave da da. Da je sin nije vozio, ne bi ni otišla. Mislim u sebi, da nisi otišla, Zorice, sad bi bar nešto svoje imala jer zakon predviđa da se nepojavljivanje i nedavanje izjave prećutno smatra prihvatanjem nasledstva, ali nisam rekla ništa jer jasno je da Zorica živi svoju patrijarhalnu ulogu najbolje što može i jedino kako zna. Ne bi ona „od sina uzela“.

Ustaje sa klupe da nas odvede da nam pokaže koliko joj sira i kajmaka stoji neprodato. Nakupci koji naiđu da otkupe sir i kajmak, pa posle preprodaju na pijacama spustili su cene, neće da im da za te pare, a opet se plaši da joj sve ne propadne. Dok se podiže, žali se da je bole leđa i noge. Pitam je ide li kod doktora, a ona kaže da nema kad. Izgubi ceo dan dok ode do varoši, dok sačeka da je prime, a onda joj ili daju uput za Valjevo ili daju neke tablete koje ona popije, pa ne ode na kontrolu.

„Pa, ima li bar jedan lep momenat, Zorice, ideš li na neke svadbe, proslave?“, pitam je kroz smeh pokušavajući da nas obe rešim tog čvora u stomaku koji se meni stvorio slušajući je, a njoj što konačno ima nekome da kaže sve što je muči. Ona zastade i okrenu se prema meni, sva začuđena šta je pitam.

„E, subota mi je naaaaajgori dan u životu! Tad sve ovo moram da završim ranije, pa da se spremim, opeglam, obučem, odem na slavlje, sedim tamo, a sve razmišljam - ostade mi ono mleko kod kuće, mogla sam stići da počupam plastenik, mogla sam ovo, mogla sam ono, a ovde dangubim. Posedim koliko se valja i ajd’ nazad!“

Ništa, pali kola, ’ajmo nazad. Zorica je sedma žena čiji dan beležimo na papir i razlika je samo u nijansama. Neke se smeju dok pričaju o svom danu i ponavljaju: „Ništa mi nije teško“, braneći time i sebe i sve njihove pretkinje koje su isto kao i one nosile ogroman teret porodice i društva na svojim leđima, a neke, kao Zorica, svesne su nepravedne podele karata koje su im dodeljene, ali ne vide da bi moglo bolje.

Za mene, Zorica je slika jedne žrtve, ali ne žrtve jednog čoveka, nego žrtve ovog društva, svakog od nas koji je do sad nismo videli. Jedna u nizu žrtava patrijarhata, kao što sam i sama, samo na drugačiji način. Ipak ja ne ćutim, glasno negodujem, bunim se, a Zorice su nevidljive čak i meni. Pitam se kako sam dozvolila da se to desi, u šta sam gledala?

Ženama na selu je teže, izgovaramo mi u nevladinom sektoru kao mantru na svakom sastanku koji organizujemo u centru Beograda dok pišemo neke teze na blokovima u čijem dnu se nalaze logoi donatora željnih da poprave položaj žena. Žene na selu su stub našeg društva, ponavljaju funkcioneri, posebno kad se zahukti izborna kampanja, pa kad krenu po selima da snime nasmejanu domaćicu koja ih dočekuje sa kiflicama koje su njenih ruku delo, a koja se odmah nakon te uvodne špice pomeri u kuhinju da ne smeta dok se obavljaju važni razgovori između političara i njenog muža. Jer šta ona zna, nije njeno da bude pitana, nego da bude na usluzi. Izaći će opet da ponudi sok od zove, ako snimatelj bude smatrao da je potrebno. I samo neka više snime to i neka idu jer - krava neće da čeka.