ZAŠTO SE ŽENE ODRIČU IMOVINE U KORIST BRAĆE I MUŽEVA? ŽUKO o surovoj tradiciji koju je iznedrio patrijarhat

„Ajde ne pišite gluposti, žena se dobrovoljno odrekne ako želi, niko je ni na šta ne tera!“, stižu nam komentari na društvenim mrežema svaki put kad objavimo nove podatke o pritisku društva na žene da se odreknu nasledstva. „To se više ne dešava, možda samo u nekim selima“, tvrde opet neki drugi, a statistiku uopšte ne zanima mišljenje ni jednih ni drugih.

A onda je preminuo mamin otac, moj dragi deda, i majka se odrekla nasledstva u korist brata jer je duboko u sebi znala kako bi nadalje izgledalo kada bi uzela deo. Mislila je da ne treba uzme deo, zašto bi uradila ono što je moja tetka uradila svom bratu, odnosno mom ocu. I ja sam naivno mislila da je takva odluka moje majke ispravna, da će moj otac biti ponosan, ali nisam znala da će u žaru svađe nakon izvesnog vremena zloupotrebiti njenu odluku i reći joj: „Ti si slepica, nemaš ništa!“.

Bila sam tu kad je to izgovorio i ništa mi nije bilo jasno. Tetka je uzela svoj deo nasledstva, moja majka se svog odrekla, a ja sam etiketirana kao neko ko će da uzme od brata, i nijedna od nas tri ne valja. Pitala sam se šta se, zapravo, očekuje od ćerke, sestre i supruge jer izgleda da nisi dobra sestra ako uzimaš deo ali i da si loša supruga ako svoj deo ne uzmeš. Dok su mene morila pitanja, moj brat nije osećao takav pritisak, on je sigurno naslednik, tu nema dileme, a ja ću se već udati, biću tuđa kuća.

Ne zato što im ta imovina ne treba, ne zato što ih sistem štiti ako u budućnosti budu žrtve nasilja ili na ivici gladi i beskućništva, i sigurno ne zato što su im plate u visini onih koje imaju muškarci, pa će već uspeti da kupe sebi nekretninu. Odriču se jer je takav običaj i od njih se očekuje da se u njega uklope ili da izgube podršku porodice ako odluče suprotno. U svetu u kom su žene diskriminisane u svim društvenim sferama, one odlučuju da sačuvaju podršku porodice, kad već ničiju drugu nemaju, po cenu svoje ekonomske sigurnosti. U tim momentima, kad sa članovima porodice idu da daju nasledničku izjavu kojom potvrđuju da ne žele da budu vlasnice bilo čega, one ne znaju da verovatno neće moći da dobiju socijalnu pomoć u slučaju da im u budućnosti zatreba. Zakon je jasan – Dala si nasleđenu imovinu, zašto bi sad dobila socijalnu pomoć kad si mogla od te imovine da se izdržavaš? Zakon ne vidi sva ona očekivanja i pritiske koji su se sručili na njena ramena čim se rodila kao devojčica, a koje ona nosi stojički godinama uklapajući se u te skrojene društvene norme.

Što se mene tiče - nisam se udala, a moj brat – rođeni naslednik je ozbiljan novac „poklonio“ zelenašima. Majka je podigla kredit koji je opteretio njenu platu da bi pomogla sinu u nevolji. Otac, domaćin i takođe naslednik, bio je odsutan i nije ga interesovao ovaj porodični problem jer decom treba da se brine majka sve do trenutka kada mu se sin obratio po ko zna koji put sa istim problemom. Krug povećanja duga, pozajmljivanja i vraćanja se nastavljao u nedogled.

Iz svega toga samo je jedno bilo jasno: Ona priča „Odrekni se, a tebi su ova vrata uvek otvorena“je netačna jer kada bi moj brat uzeo sve, mi ta vrata ne bismo imali, on je svoje nasledstvo već prokockao.

Mislite o tome.