NIJEDNA VIŠE - NI ŽENA, NI BEBA: Brana Antović o akušerskom nasilju u porodilištima u Srbiji

Sticajem poslovnih okolnosti krajem januara obrela sam se na ručku na kojem sam upoznala jednu mladu Šveđanku koja je samo nekoliko dana ranije doputovala u Beograd kako bi započela svoju šestomesečnu praksu u Ambasadi Švedske. Povod za naše okupljanje bila je izložba posvećena borbi protiv psihičkog nasilja prema ženama, pa je razgovor prirodno često išao u smeru upravo ove teme. U jednom trenutku, žensko društvo za stolom započelo je priču o najnovijem slučaju akušerskog nasilja iz Sremske Mitrovice, koji je tada ozbiljno uznemirio javnost u Srbiji. Pokušavajući da ovoj studentkinji završne godine Političkih nauka objasnimo o čemu je reč, prepričavale smo joj aktuelna dešavanja. Pričale smo joj o medijskoj borbi koju su mame mrtvih beba započele, o protestu koji je usledio, o brojnim svedočanstvima na mrežama koje su žene koje su doživele ovaj vid nasilja delile. Ona nas je gledala pogledom koji nam je jasno govorio da toj mladoj ženi, inače vrlo svesnoj problema rodno zasnovanog nasilja, ipak nije najjasnije o čemu govorimo. „Ali kako?“, pitala nas je prelazeći šokiranim pogledom preko lica svake od nas dok smo joj govorile o vidovima verbalnog, psihičkog i fizičkog nasilja koje porodilje u Srbiji doživljavaju. Usledilo je: „Ali zašto?“ na šta smo mi slegale ramenima i odgovarale: „Može im se.“ A onda je ona sama sebi dodatno odgovorila: „Da, one su tada najranjivije i onda im je lako da demonstriraju silu“. Postajalo joj je jasnije o čemu govorimo. Gledala nas je i dalje šokirana, a na mene je taj pogled delovao poput kakvog hladnog tuša. Čitavog tog dana, a evo i danima kasnije, razmišljala sam o pogledu te iskreno užasnute mlade žene nakon što je čula tek nekoliko rečenica o strahotama koje trudnice i porodilje u Srbiji doživljavaju u najranjivijim momentima svog života. Nije to bilo pretenciozno ponašanje u maniru „ja dolazim iz razvijenog sveta u ovu malu, siromašnu državu i šokiram se nad informacijama iz pozicije nadmoćnosti“, već je jedna mlada žena iskreno i duboko bila potresena onime što je čula. A ja sam bila duboko potresena njenim emocijama. Gledala sam šok iz ugla posmatrača, a ne iz ugla onog koji isti doživljava i zato mi je sve delovalo još strašnije. Ali i jasnije.

Na drugoj strani, nismo imali niti jednu zvaničnu proceduru unutrašnje bolničke kontrole, sve dok Marica nije izašla u javnost. Tada smo dobili i hapšenje pomenutog lekara, ali i lažno obećanje bolnice u Sremskoj Mitrovici da će obezbediti besplatnu pratnju na porođajima. Ispostavilo se da je posredi bilo samo umirivanje javnosti, te da bolnica niti u jednom slučaju besplatnu pratnju nije omogućila. Istovremeno, dobijamo vrlo neempatičnu reakciju ministarke zdravlja i osudu žena koje su svoja negativna iskustva podelile na mrežama. Podsećamo, upravo na taj način je i pokrenut postupak protiv doktora Maksimovića, ali je skrenuta pažnja na neadekvatno ponašanje brojnih drugih lekara u bolnicama širom čitave Srbije. Svi zajedno bivamo optuženi za „lov na veštice“, a na protest povodom svih navedenih dešavanja dolazi tek nekoliko stotina ljudi, možda i manje. I opet sebi postavljam pitanje: „Ali kako?“

Smemo li očekivati da će svaka žena biti dovoljno snažna da u tim momentima zahteva poštovanje svojih prava ili pak da se za ista bori ukoliko primeti da su prekršena? Smemo li očekivati od svake majke čije je novorođenče upravo preminulo da javno progovori o svojoj traumi i zahteva pravdu? Jasno je da ne smemo, ali je takođe jasno da je sistem koji bi je u takvim slučajevima zaštitio izuzetno slab, a vrlo verovatno i nepostojeći, te da je u srpskim bolnicama od mrtve bebe ipak gore zameriti se kolegi (u slučaju doktora Maksimovića, niko od kolega prvobitno nije prijavio njegovo neadekvatno ponašanje, iako je u kasnijim svedočenjima u policiji isto potvrđeno). Kakve su onda njene opcije? Javnost se ponovo nudi kao jedan od ključnih odgovora. Izgleda da čekanje da se sistem promeni nosi mnogo više rizika od odluke da mi promenimo svoj stav prema onome što nas potencijalno može sačekati u porođajnoj sali. A ovde prvenstveno mislimo na odnos prema bilo kom vidu akušerskog nasilja kojem možemo biti izložene. Zaboraviti na zavet ćutanja kojem su naše pretkinje bile sklone i sve pretvoriti u javni razgovor koji dalje vodi do pritiska javnosti očigledno je jedini mehanizam koji trenutno funkcioniše. Ujedno, možemo iskoristiti sve prisutniju podršku nevladinih organizacija koje nude pravnu i psihološku pomoć žrtvama akušerskog nasilja, ali i sve većeg broja pravnih timova koji neretko nude besplatnu pravnu pomoć u ovakvim slučajevima. Međutim, ovo je sve suočavanje sa posledicama. Šta ćemo sa uzrocima?

Aktuelna vlast je odlučila da uzroke „reši“ najavom novog vida finansijske podrške za porodilje i najavom obnove porodilišta, kao da će koja hiljada dinara više uspeti da sanira psihičke i fizičke traume koje trudnice i porodilje neretko nose iz srpskih bolnica. Kao da taj vid podrške ikako može da promeni ponašanje lekara o čijem nesavesnom lečenju se deli na stotine i stotine svedočanstava. Kao da okrečeni zidovi mogu da promene činjenicu da skoro svaka veća bolnica u Srbiji ima ginekologa čiji je nezvanični nadimak Kasapin ili Mesar? Ipak, od vlasti koja je navikla da vlada kroz potkupljivanje i ucene onih kod kojih potkupljivanje ne uspe, ipak ne možemo mnogo očekivati. Ali, treba biti fer i reći da problem akušerskog nasilja nema veze niti sa aktuelnom vlašću, niti sa onima pre njih. O ovakvom vidu tretmana u domaćim bolnicama pisalo se još osamdesetih godina u „Politici“. Sama ministarka Grujičić je u jednom od svojih medijskih pojavljivanja izgovorila rečenicu da je do pre nekoliko godina mnogo porodilja u Srbiji umiralo jer nismo imali dovoljno obučenih ginekologa i akušera (?!). Kada krenete da čitate svedočanstva žena koja se na ovu temu dele godinama, a zahvaljujući mogućnosti da to učinite putem društvenih mreža i anonimno, shvatićete da praksa verbalnog, psihičkog i fizičkog zlostavljanja datira već decenijama. Isto je važilo i u vremenima kada se porođaj nije obavljao u bolnici, već kod kuće. Žene se nisu porađale u njivama i štalama jer su bile snažne i hrabre, već jer su tamo terane s obzirom na to da su ostali ukućani porođaj smatrali prljavom pojavom i nisu želeli da imaju ikakve veze sa njim.

Dakle, ovaj vid odnosa prema porodiljama je dugogodišnja, ustaljena praksa, a ona pojedina pozitivna iskustva sa porođaja su izuzetak. Ili pak posledica debelih koverti. I sve je to samo odraz celokupnog odnosa srpskog društva prema ženi. Zato je tako teško dati jasan odgovor na pitanje kako da rešimo ovaj problem. I zato je šok osobe koja dolazi iz nekih drugih delova Evrope tako iskren i snažan kada čuje na koji način se u ovom delu istog kontinenta i dalje tretiraju porodilje. I zato sam se ja pred tim šokiranim pogledom toliko postidela i uznemirila. U njemu sam istinski videla obrise problema sa kojim se suočavamo i sa kojim su se suočavale generacije i generacije žena pre nas i sa kojim će se, sve su šanse, suočavati i devojčice koje će ostati posle nas. Sem ako nešto ozbiljno ne promenimo. 

I evo nas ponovo kod pitanja: „Ali kako?“.Kako znamo i umemo. Ja ovakvim tekstovima, vi čitajući ih, svi zajedno ne ćuteći. I najvažnije - prijavljujući! Dežurnom lekaru, načelniku odeljenja, direktoru ustanove, Lekarskoj komori Srbije, Zaštitniku prava pacijenata, Zaštitniku građana, Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo, Ministarstvu zdravlja. Svima. Dok god ih ne nateramo da reaguju. A moraće. Jer ćemo postati toliko glasne da više neće moći da nas ignorišu. I izlaskom na ulicu. Izađite svaki put kada vas žrtve akušerskog nasilja na to pozovu. Izađite jer ne znam ima li važnijeg razloga da dignete svoj glas od neizgovorenog glasa jedne mrtve bebe. A da je samo jedna, nego ih je mnogo, mnogo više. Zato hajde da zajedno govorimo u njihovo ime. Hajde da nikada ne ućutimo. Hajde da vrištimo, budemo histerične, razmažene, kakvima nas inače i smatraju. I da im čvrsto poručimo: nijedna više. Ni žena, a ni beba.