Zašto smo opsednute savršenim telom za plažu? Hristina Cvetinčanin Knežević za ELLE piše o renesansi y2k nesigurnosti

Nakon sankcija i bombardovanja, moj prvi susret sa morem bio je u ranom tinejdžerskom periodu. U četvrtom ili petom razredu, sa drugaricom i njenom mamom bila sam u Boki, i to letovanje pamtiću ne samo po tome što je prvo koga se zaista i sećam, već zato što sam tada, ne samo u slanu vodu, prvi put uronila u dvanaest slojeva nesigurnosti vezanih za svoje telo. Tada sam prvi put odbila i parče torte, i to baš Reforme od dvanaest kora.

„Nisi gladna, samo popij vode“

Prema istraživanjima iz prve polovine dvehiljaditih, skoro polovina devojčica uzrasta od 9 do 11 godina je nekada bila na dijeti, a polovina tinejdžerki mršavljenju je pristupalo više nego agresivno - preskakale su obroke, postile su, povraćale ili uzimale laksative. A te tinejdžerke smo mi.

Većina milenijalki, a u njih ubrajam i sebe, odrastala je više nego svesna svog tela. Na stranicama domaćih i inostranih tabloida birale smo najbolje i najgore telo za plažu, a paparaci su bili više nego nemilosrdni. Ali, nije samo žuta štampa bila nemilosrdna, i drugi mediji nisu bili na našoj strani. Gutale smo američkog top modela, kao i prvog srpskog top modela, i nismo videle problem u tome što se izuzetno mršavim tinejdžerkama govori da su debele, a one među nama koje su se okušale u modelingu imale su priliku da to čuju i uživo, uz naredbe da ne jedemo ništa posle sedam uveče, da pijemo jabukovo sirće ujutru na prazan stomak, i da izbacimo so, alevu papriku i začine iz ishrane, jer „navlače vodu i celulit“.

Odrasle smo u grotlu heroinskog šika, farmerki sa niskim strukom i porukama poput: „Nisi gladna, samo popij vode“, „Žvaći duže da ubediš mozak da si sita“, ili nas je motivisala Kate Moss svojom izjavom: „Nothing tastes as good as skinny feels“, a da toga većina nas nije u potpunosti bila ni svesna. Nismo bile svesne kako je to uticalo na naša tela tada, niti kako to utiče na našu psihu sada jer smo zaboravile da smo na odmorima u srednjoj školi razmenjivale dijete i žalile se kako nam se čorba od kupusa smučila, a večeri provodile na pro-ana forumima, kupeći fore i fazone kako da jedemo što manje, a i dalje ostanemo na nogama. Poremećaji u ishrani tada nisu bili viđeni kao problem, već kao rešenje problema.

Da li je nesigurnost briga o sebi ili biznis?

Kako se y2k estetika polako vraća na velika vrata, razgovor o korenima naših nesigurnosti postaje neizbežan jer, dok smo mi odrastale, zajedno sa našim nesigurnostima rasla je i industrija lepote i brige o telu. I za razliku od naših tela na koje je pandemija i te kako negativno uticala, njen rast je samo vinula u zvezde - globalna industrija lepote ove godine prihodovaće 670.8 biliona dolara, što predstavlja rast od skoro 10 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Ovom rastu znatno je doprineo uspon digitalnih tehnologija. Dok će se retko koja od nas osećati lošije zbog novog mleka za telo ili novog SPF-a, većina nas je svakodnevno izložena porukama fitfluensera i fitfluenserki koji, pored promocije kozmetike, takođe promovišu i svoje detoks programe, fasting protokole, jelovnike, i nove metode vežbanja čiji je cilj da se opet, u svojim (kasnim) tridesetima, osetimo isto onako kako smo se osećale u pubertetu. Nezadovoljne sobom i svojim telima.

Sada smo odrasle i našle se u ovom trenutku. Danas radimo i zarađujemo, ali i trošimo. I kako je veliki deo naše generacije prošao kroz ekonomske sankcije u ranom detinjstvu, većina nas radnu etiku drži na visokom nivou, te su i iznosi koje trošimo visoki. Ne žalimo da damo novac na sebe jer smo gledale naše majke koje su se mnogo toga odricale da bismo mi imale nove patike prvog septembra, i to pravdamo konceptom brige o sebi. Iako je briga o sebi preduslov da budemo dobro i da se osećamo dobro u vezi sebe i svojih tela, odrastanje u konstantnom seciranja ženskih tela u kategorijama debelosti i mršavosti omogućava da se ona jako lako pretvori u mazohizam kada u pomoć priskoče fitfluenseri i fitfluenserke. Rezultat? Nesigurne smo, mrzimo svoja tela i verujemo da novac može da reši naše probleme.

Ali, da li su to zaista naši problemi? I šta tu uopšte treba, može i mora da se reši?

Opasnosti koje vrebaju iz našeg džepa

Za razliku od najgorih tela za plažu iz tabloida tokom perioda adolescencije, danas opasnost vreba iz našeg džepa.

Na mrežama je sve savršeno, pa i ženska tela na kojima se zrnca peska prelamaju uz zalaskom sunca okupane talase. A nama samo tako malo treba, i to malo tražimo na rafovima drogerija, pa i apoteka, zloupotrebljavajući lekove za dijabetes, ali i od onih koji i koje nam obećavaju da ćemo, uz njihovu pomoć, postati rakete do leta. I ovde nije samo reč o filterima i face app digitalnim intervencijama na lice i telo, iako je to jedan od razgovora koje ćemo morati da povedemo. Prvo same sa sobom, a onda i sa svojim ćerkama.

Ovde je reč o nečemu mnogo pokvarenijem, a to je vrlo amoralan i neetički marketing proizvoda, čiji je cilj da izmene način na koje naše telo izgleda čak i kada je nemoguće da se naše telo na taj način izmeni - da nas opeglaju, utegnu, skinu kilograme, izbrišu celulit i podignu grudi jer, to je jedini ispravan način postojanja na plaži. A kako to učiniti? Tako što će podvlačiti, naglašavati i isticati naše nesigurnosti, a usput i praviti nove, budući da iz sezone u sezonu imamo nešto novo čime se opsedamo, od „spojlera“ na bokovima, preko tight gapa, pa sve do tzv. bat wingsa, odnosno, podlaktica.

DND režim, i na plaži i u tridesetima

Međutim, istina je da je jedino što će se utegnuti i smršati naš novčanik, kao i naši živci, ako imamo sreće. Ako nemamo, opsesivnim vežbanjem i sumanutim režimima ishrane na 1.200 kalorija, što je količina energije potrebna za dvogodišnje dete, a ne za odraslu ženu, uništićemo i svoje hormone i svoje zdravlje.

Većina mojih prijateljica, a i ja sama ponekad, pored problema sa štitnom žlezdom i dalje ima problem da shvati da nam te nasmešene žene i prezgodni muškarci koji vrebaju sa feedova, nisu uvek naši prijatelji. Još bitnije, teško nam je da shvatimo da njihova tela, savršena kakva jesu, nisu uvek stvarna, ili bar nisu stvarna 24/7. A najbitnije, da su tela, kao i ljudska bića, različita, i da je, kada govorimo o njima, jedino važno kako se tela osećaju, da li bole i krckaju, dok mi polako krckamo četvrtu deceniju.

Taj bol i taj krc nisu samo fizički, već i psihički jer nas je naša adolescencija, taj formativni period u grotlu nadziranja i kažnjavanja žena i njihovih tela samo zato što postoje, i psihički salomila i izmenila način na koji vidimo i vrednujemo sebe.

Od zategnute guze bez celulita na plaži mnogo je važnije da na to letovanje, koje čekamo cele godine, odemo bez laptopa, i da bez griže savesti uključimo DND režim, što je zapravo ono što treba, može, ali i mora da se shvati. Sada je 2024. godina i čak su i Viktorijini anđeli prihvatili konfekcijske brojeve veće od XS, a Dove i Fenty ne retuširaju svoje modele.

Šta mi i dalje čekamo?