Imam dovoljno godina da se sasvim jasno sećam ere u kojoj je Jelena Dokić igrala tenis na najvećim turnirima sveta pod zastavom tadašnje SR Jugoslavije. Bila je to era pre Novaka, Jelene i Ane i značajniji uspesi u tenisu još su bili samo snovi koje nismo smeli ni da sanjamo. Gledali smo je, navijali i radovali se svakoj njenoj pobedi nemajući predstavu kakav horor se odigravao iza zatvorenih vrata svlačionice. Jelenu je od najranijih dana njene karijere ozbiljno fizički i psihički zlostavljao otac, čovek koji je u nastupajućim decenijama u više navrata bio osuđivan za nasilničko ponašanje. U svojoj knjizi Nesalomiva, ali i u brojnim intervjuima, Jelena je pisala i pričala o užasnim batinama koje je trpela posle svakog lošeg rezultata i slabijih treninga ili jednostavno usled lošeg raspoloženja svog oca. Višegodišnje zlostavljanje ostaviće ozbiljne posledice na Jelenino zdravlje zbog čega će se godinama boriti sa posttraumatskim sindromom, depresijom, suicidnim mislima, ali i problemima sa štitnom žlezdom. U junu prošle godine, Jelena je na svom Instagram profilu otvoreno pisala o danu u kojem umalo nije skočila sa 26. sprata. Događaj se odigrao samo mesec i po dana ranije.
Ogoljeno i krajnje iskreno pisala je o svojoj borbi za goli život i o tome koliko joj je stručna pomoć u tom trenutku bila značajna.
Ništa od svega navedenog nije bilo važno u momentu kada je javnost ugledala Jelenu na ovogodišnjem Australian Openu dok je vodila simpatičan intervju sa Novakom, nakon još jedne njegove pobede. Šalili su se, prisećali momenata kada su se prvi put sreli, i jedno drugom iskazivali poštovanje i divljenje. Ali, ni to nije bilo važno. Za javnost, kako svetsku, tako i domaću, od svega je bila najvažnija Jelenina kilaža.
Neću da citiram komentare koji su Jeleni upućivani jer im ni ovde, niti bilo gde drugde, nije mesto. Ipak, Jelena je svakodnevno morala da se budi sa njima. Takvu svoju svakodnevicu opisala je u The Sydney Morning Heraldu, u tekstu posvećenom zlostavljanju koje je sada trpela od ogromnog dela teniske publike. Publike koja nije štedela ni vreme ni reči kako bi joj stavila do znanja šta misli o njenom fizičkom izgledu. Jelena je sama posvedočila da je veliki broj poruka stizao od gledalaca iz Srbije i da je među njima bilo mnogo onih koje su napisale žene.
„Najčešći komentar je : ‘Šta joj se dogodilo, zašto je toliko debela?’ Reći ću vam šta se desilo - nalazim način da preživim i da se borim…“, napisala je u svom tekstu.
Dok sam pratila dešavanja u vezi sa ovom temom, nisam mogla da se otmem utisku kako je publici, i to ne samo srpskoj, već i šire, mršava Jelena koja proživljava najgore dane svog zlostavljanja, bila mnogo bolja i prihvatljivija od žene koja izgleda srećno (pogledajte joj samo objave na Instagramu, ona naprosto sija!) i koja se bori za sebe i svoju bolju budućnosti, ali nije u top formi. Od žene koja je primer da se najgori stadijum depresije i višedecenijsko zlostavljanje mogu pobediti, te da se i nakon najmračnijih izazova može krenuti napred. Ništa to nije važno, jer hej, nije više tako zgodna.
Dakle, sve životne borbe i pobede padaju u vodu ako niste dovoljno mršavi, je lʻ tako? Izgleda da jeste.
Razmišljala sam, zatim, kako nikada ništa slično nismo čuli ni za jednog od muškaraca sportista koji su nakon prestanka bavljenja profesionalnim sportom dobili na kilaži. Razmislite dobro. Možete li se setiti jednog takvog komentara ili napisa na portalima? A sada, pokušajte da se setite samo nekih sportista čija je fizička forma i sprema oslabila nakon „penzionisanja“. Da, ima ih dosta, kako među stranim, tako i među domaćim, ali komentara na njihov račun nema. Oni su istih pošteđeni. U tekstu koji ste čitali u prethodnom broju pisala sam o medijskom portretisanju žena koje je samo odraz inače sveopšte objektivizacije ženskog pola. Slučaj Jelene Dokić samo je jedna u nizu tužnih potvrda te teze.
Žene su, bez obzira na godine, zanimanje i uspehe, svedene isključivo na svoj fizički izgled. Ukoliko nisu ispunile moderne standarde atraktivnosti, optužene su da su „zapuštene“ i „zarozane“. Ukoliko, pak, ispunjavaju te standarde, onda su „napirlitane“, ne shvataju se ozbiljno i sumnja se u njihov put ka uspehu. Kako god da izgledaju, za nešto će biti okrivljene.
Da li bismo imali neke druge komentare na račun Jelene Dokić čak i da je ostala na istoj kilaži kao pre dvadeset godina? Oh, da, verujte da bismo imali. Samo je pitanje iz kog domena. Tipujem da bi velike patriote pohrlile da je osude što živi i radi u Australiji, a ne u Srbiji. Sasvim je sigurno da bi se javili i branioci postupaka njenog oca. A bilo bi, kao što već i sada jeste, najgorih šala i komentara na račun njenog mentalnog zdravlja.
Ma koliko da jesam žena interneta i da smatram da su nam društvene mreže donele glas čija je vrednost neprocenjiva - što nam i Jelena svojim javnim razgovorom o važnosti psihološke pomoći poručuje - nemoguće je ne uzeti u obzir enormno negativan uticaj interet trolova. Iz dana u dan uveravamo se da nema granica koju neće preći, a da su im žene omiljena meta. Rešenje se ne nazire, a negativni efekti bivaju sve intenzivniji.
Retko kad sam pesimistična u vezi sa bilo kojom temom, ali u slučaju ove, ne vidim mnogo razloga za optimizam. Zašto? Jednostavno ne vidim način da se umiri užasna ljudska potreba za povređivanjem drugih ne bi li se lično bolje osećali. U ovom, i mnogo sličnih slučajeva, ta potreba povezana je sa sveprisutnom mizoginijom i internalizovanom mizoginijom, odnosno mržnjom koju žene osećaju prema ženama. Taj spoj kao rezultat ima neverovatan nivo toksičnosti koji će svaka od nas doživeti, samo je pitanje kada, bez obzira na uspeh ili baš zbog uspeha koji imamo iza sebe. Zato se iz sve snage nadam da ćemo jednom, zaista, kako je i Jelena navela u naslovu svog teksta, postići set, gem i meč protiv internet trolova. U suprotnom, ovaj svet nema čemu da se nada.