Dragi roditelji, hvala što ste uspeli da snimite kako se radujete, danas ste rasekli kolač, probušili balon, ušli u zagrljaj jednom od dva plišana kostima, upalili baklje boje koja će najaviti da ćete dobiti bebu - plavu za naslednika ili roze za naslednicu. Plava i roze, od te iste boje zavisi reakcija roditelja, a i sudbina deteta.
Dve su slike, dve su boje, dva su sveta koja će živeti svoje sudbine u zavisnosti od toga da li su sin ili ćerka, i u zavisnosti od reakcije roditelja na pojedinačnu boju.
Recite nam vi koji ste se razočarali u roze boju, u jedan plod vaše loze i krvi: kome ONA pripada? Da li pripada budućem suprugu, a ne onima čije je grane plod? Šta simboliše roze boja za vas? Zašto sve ovo zvuči kao da je ćerka manje bitna u svojoj primarnoj porodici u odnosu na sina, zar je njen jedini zadatak da u sledećoj porodici rodi „naslednika“. Da li shvatate da isključivanjem ćerke, odbacujete svoj plod i nesvesno berete plodove patrijarhata. Nešto organsko, zamenili ste sa GMO (slična je računica…).
Dokle ćemo gledati klipove gender reveala roditelja koji na roze boju reaguju vidno razočarano? I kakva je to uspomena i poruka tom detetu pre nego da se rodilo? Zašto je tata sa kiselim osmehom prihvatio presek maffina u kom se videla roze boja? Dokle ćemo imati majke koje će reći da bi više volele da imaju dečaka jer će manje da se muči u životu od devojčice.
Šta nam to govori o životu devojčice, i sudbinama devojčica širom sveta, šta je toliko teško u tome - biti devojčica?
Zašto još uvek postoje očekivanja koja će roditelje usrećiti u odnosu na pol deteta, zar nije zdravije za naše društvo da se zadržimo na davnoj floskuli koja bi bila zvanični green flag, odnosno pozitivna poruka koja glasi: „Nek’ je živo i zdravo!“ (u najboljem mogućem kontekstu).
Međutim, opet se susrećemo sa statistikom u regiji i kod nas da dolazi i do prekida trudnoće ukoliko se sazna da je devojčica, ili se nastavlja niz rađanja dok se ne rodi dečak.
Donedavno, u porodicama od osmoro dece, gde je prvih sedam bilo ženskog pola, a poslednje, osmo bi bio dečak, dugo očekivani, jedan ali vredan, jedan koji bi umanjio vrednost sedam prethodnih. O tome su pričale naše bake, bake koje su se udavale, da nisu na teret svojima, baka kao što je naša baka od 92 godine. Hajde da čujemo kako nas savetuje o braku, o „prednostima“ udaje:
„Kada si u braku, ne možeš kako ti ’oćeš, moraš da poštuješ svekra, svekrvu, babu, muža, posle decu i tako. Od mog oca kupili su imovinu jer je sve išlo bratu. Tokom života tukli su me svekar, svekrva i muž. Ako hoćeš da opstaneš, moraš da trpiš da bi imala kuću. Ja sa svoje 92 godine i dalje nisam slobodna. Nemam ništa svoje, „dali“ su me u kuću. Al’ šta ću, ovde imam sve.“
Ovo je baka koja je bila devojčica, ko zna koja po redu, pre brata. Ovo je nečija ćerka, majka i baka, koja je trpela da bi imala kuću. Ovo su devojčice koje nemaju ništa, a mislile su da imaju sve.
I sada, kada razmislite, kada su nam nametnuli roze boju, ulogu tuđe kuće - jer nas udaju, ulogu kućne pomoćnice, kuvarice, čistačice, zašto su nas izuzeli iz uloge naslednice?
Ova pitanja postavili smo i mi u osmišljavanju kampanje „Koliki je moj deo“. Pored kultnog filma „Maratonci“ koji nas je inspirisao za slogan, bilo je potrebno izabrati i paletu boja koja bi najbolje predstavila temu ravnopravnog nasleđivanja, našu kampanju i istakla naš Instagram profil. Dominantno roze i plava, nisu bili naš slučajni izbor, već prate fabulu diskriminacije patrijarhalnog društva na dodatno ironičan način, uz najčešće lične priče devojčica, ćerki, majki, baka… žena koje su podelile potresne i interesantne priče koje za pouku ističu značaj ravnopravnog nasleđivanja, borbu za svoja prava i shvatanje posledica nakon odricanja od nasledstva.
Zakonski okvir koji sada više ne diskriminiše naslednike prema polu ranije je to nedvosmisleno predstavljao: s kolena na koleno, samo su muški naslednici bili priznati kao jedini legitimni uživaoci u pravu na nasledstvo svojih muških članova. Međutim, sada kada je zakonski okvir postao ravnopravniji u domenu nasleđivanja, zar ne bi trebalo da i naš gender reveal bude trend koji će da raduje i inspiriše, a ne da diskriminiše.
Želimo green flag utopijski gender reveal: Nek’ je živo i zdravo, pol nam nije presudan/važan.
Naša namera kao žena vrlo je jasna, mi uživamo u svom pravu, nećemo se odreći svog dela, znamo za bolje. Mi želimo da svaka žena dočeka svoje 92 godine i na pitanje svojih unučića odgovori da je doživela da se izborila za sebe i svoja prava, za svoje naslednike i naslednice i da svedoči društvu u kom gender reveal nije više farsa u dve boje, već proslava dvoje ljudi i njihovih porodica, u otkriću da očekuju prinovu i da će dobiti živo i zdravo dete, koje će bez obzira na pol, zdravo odgajati, bez očekivanja i stereotipa.
Decu bi trebalo da nesebično volimo i da im pružimo ravnopravne uslove za srećan, dostojanstven i topao život i dom.
Ovo je jedini gender reveal kom se radujemo na svom putu osvešćivanja društvene zajednice o ravnopravnosti polova i ravnopravnom nasleđivanju.