Žene su u istoriji bile mnogo zanimljivije figure nego što je to njihovo vreme dozvoljavalo da primetimo. Mnoge su pisale i stvarale šireći svoj osećaj za lepo i slobodno mišljenje, ostavljajući trag koji i danas možemo da pratimo. Ovaj tekst posvećen je snažnim ženama piscima i umetnicama koje nisu pristajale na ulogu muze, već su stvarale sopstveni svet - često i protiv sistema - i ostavile dela koja i danas oblikuju naš jezik, misao i slobodu.
Maya Angelou
Maya Angelou je inspirativna figura čija misao dopire do čoveka čak i pre nego što se upozna sa njenom poezijom. Ja sam se sa ovom divnom pesnikinjom upoznala putem afirmacija i motivacionog govora, ako se može tako nazvati. Njene govore, pored tačnosti, ispunjavaju entuzijazam i želja da pomogne ljudima, što u svom najboljem obliku - poeziji - nalazi put do čitaoca i slušaoca.
Maya Angelou (rođena kao Marguerite Annie Johnson) bila je afroamerička književnica, pesnikinja, plesačica i glumica. Kao umetnica ostvarila se i u filmu, serijama i plesu, pokazujući osim raskošnog talenta neverovatnu harizmu i duh. Pisala je pesme koje slave žensku lepotu, snagu i slobodu, ali i autobiografije u kojima je opisivala svoje detinjstvo, ranu mladost i odrastanje. Njeno najpoznatije delo je knjiga "Zašto ptica u kavezu peva" (1969), koja ostaje centralno delo njenog stvaralaštva. Kroz svoje knjige, eseje i poeziju, Maya Angelou istraživala je teme rasizma, identiteta i porodice, a publiku je osvajala iskrenošću i snažnim glasom.
Temama koje obrađuje u svom delu Maya prilazi hrabro i sa puno dobronamernosti. Upravo zbog toga njeni čitaoci i slušaoci pažljivo je slušaju.
Pored umetničkog rada Maya Angelou ostala je zapamćena i kao borac za ljudska prava i u doprinosu za razvoj afroameričke kulture. Za svoj rad dobila je više od pedeset počasnih nagrada, a najveće priznanje, Nacionalnu medalju za umetnost, primila je 2000. godine.
Sylvia Plath
Sylvia Plath jedan je od najsnažnijih pesničkih glasova sa kojima sam se susrela, bez obzira na pol i književnu tradiciju. Razlog za to što mi je posebno značajna jeste način na koji piše - eruditan i osećajan u isto vreme. U svakom stihu osećam njenu snagu, dok me razbokorena mašta uvlači u nove, začudne svetove.
Nažalost, činjenica koja često ide ispred poezije Sylvije Plath jeste njena borba sa depresijom i tragična smrt. Ako se zadržimo samo na tragičnosti njenog života, uskraćujemo sebi susret sa briljantnim umom i razornom silom njene poezije. Aktuelnost Sylvije Plath leži u temama koje je obrađivala: ženskom iskustvu, borbi sa mentalnom bolešću i želji za punoćom života.
Ona pripada pravcu koji je nazvan "ispovedna poezija", u koji spada i pesnikinja Anne Sexton. Pisala je poeziju kojom se proslavila, ali i prozu koja je postala deo kanona svetske književnosti. Objavila je zbirke pesama "Kolos" i "Arijel" i veoma poznati roman "Stakleno zvono". Manje je poznato da je Sylvia Plath pisala i kratke priče koje je objavila u časopisima. Srećom, njene priče dostupne su i našim čitaocima, u izdanju IK Štrik, pod nazivom "Džoni Panika" i "Biblija snova".
Virginia Woolf
Virginia Woolf je autorka za koju znamo i pre nego što smo čitali njene knjige, zbog tema kojima se bavila. Žensko pitanje i univerzalan osećaj sveta zaokupljuju nas i osvajaju kad počnemo da čitamo njene knjige, i ne daju nam da ih ostavimo.
Virginia Woolf je engleska književnica i jedna od ključnih figura feminističke književne misli. Još kao studentkinja upoznala se sa pokretom za prava žena i ostala je tome dosledna do kraja svog književnog stvaralaštva. Kasnije je postala važan deo londonskog književnog i umetničkog društva. Njena najpoznatija dela su roman "Gospođa Dalovej" (1925), "Ka svetioniku" (1927), i esej, "Sopstvena soba" (1929). Ta dela obeležila su modernu književnost bogatim lirskim doživljajem sveta i preispitivanjem smisla života.
Na prvi pogled Virginia piše o svetu koji joj je bio blizak - o životu imućnih ljudi. Ali već na drugi pogled, postaje jasno da je njena pažnja usmerena na univerzalno ljudsko iskustvo: unutrašnja previranja i traganje za smislom. Zato "Gospođa Dalovej" nije samo roman o bogatoj ženi, već o ženi koja traži više od života. Pored romana, poseban trag u istoriji književnosti i književnoj kritici ostavili su eseji i kritike Virginije Woolf. U njima je dominantna feministička književna kritika. U eseju "Sopstvena soba" pisala je o uslovima koji su potrebni jednoj ženi kako bi pisala i ostvarila svoj pun stvaralački potencijal. Govoreći o "ženskoj sudbini", Virginia se ne žali, već traži rešenje za nepovoljan položaj žene u muškom svetu.
U galeriji otkrijte najbolje feminističke serije koje morate da odgledate.
Virginia Woolf bila je autor kojeg su cenili i za života i čiji je glas bio prepoznat kao važan. Sa razlogom se ubraja među najznačajnije književne glasove dvadesetog veka - i to ne samo među ženske glasove. Mene lično ona inspiriše kao hrabra žena koja je pisala o onome što je važno, bez straha od osude okoline. Upravo zbog te hrabrosti, a i zbog književnog kvaliteta, Virginia Woolf ostaje autorka kojoj se divimo i uvek iznova vraćamo.
Isidora Sekulić
Isidora Sekulić je književnica koja najpre izaziva duboko poštovanje, a zatim divljenje. Znamo je kao autorku pripovedaka i romana, ali bila je mnogo više od toga. Bila je akademik, a ostala je zapamćena kao vrstan pisac i tumač književnih dela. U vreme kada je ova književnica stvarala, žene nisu imale književni uticaj niti su poštovane kao književnice. Uprkos rodnim preprekama, Sekulićeva je stekla svoje mesto u srpskoj književnosti.
Razlog zbog kog se čitalac iznova vraća delu Isidore Sekulić leži u njenoj borbi za lepotu pisane reči, ali i hrabrosti i iskrenosti njenog izraza. Pisala je priče, roman "Đakon Bogorodičine crkve" (1919), kao i putopis "Pisma iz Norveške" (1914). Uz pisanje, Isidora Sekulić značajna je i kao prevodilac.
Zbirka priča "Saputnici" (1913) učinila je da postane vidljiva na književnoj sceni svog vremena. Zbirka je ondašnjem vremenu bila začudna, ne samo temom, već i načinom pripovedanja. Teme koje je književnica obrađivala su smele, dok je govor otvoren i iskren. Novina koju je donela jeste pripovedanje u prvom licu, koje je početkom dvadesetog veka bilo gotovo nezamislivo.
Isidora Sekulić radila je stvari koje bi bile veoma teške ženama i danas, a možemo zamisliti kako je bilo tada. Uz brojne prepreke i nedaće, uspela je da svojim glasom utaba put ženama koje su došle posle nje. Ne ostaje nam ništa drugo osim da čitamo dela ove neverovatne žene i pisca - i da u njima iznova prepoznajemo hrabrost, raskoš i plemenitost. Meni lično, Isidora Sekulić ostaje značajna kao žena koja se nije bojala da pokaže koliko je umna i pametna. Pokazala je da snaga i umeće ne moraju da se pokazuju društveno podobno, nego sebi dosledno.
Milena Pavlović Barilli
Milena Pavlović Barilli je impresivna ženska figura s početka dvadesetog veka. U istoriji je ostala upamćena kao slikarka, ali i kao izvrsna pesnikinja. Redovno je izlagala u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" i jedna je od retkih Srpkinja čija se slika našla na naslovnici magazina Vogue.
Pored slikarstva, Milena Pavlović Barilli bavila se poezijom. Najviše pesama napisala je u periodu kada se prezasitila slikanjem. Pisala je pesme na italijanskom, španskom, francuskom i srpskom jeziku. Iako je poeziju objavljivala u časopisima, nije našla svoj put do domaće publike. Zajednička osobina slika i pesama jeste to što su stvorene u okviru pravca nadrealizma - fantazijske slike kojima dominiraju motivi snoviđenja i eteričnog iskustva. Zbog toga se može reći da je dominantna karakteristika i pesama i slika Milene Pavlović Barilli osećanje nostalgije, usamljenosti i bajkovitosti: "Svukla sam cipele/ jer su bile od plamena." (Šuma je umicala). U Mileninim pesmama vidi se da se bavi slikarstvom - njene pesničke slike su plastične, mogu lako da se zamisle: „Samo tamni plač šume/ Trese svoju srebrnu kosu“ (Na kutku belog oblaka).
Slike Milene Pavlović Barilli su jedinstvene jer ih odlikuju snažni i nežni ženski likovi. Milenine žene su obično sa blagim, gotovo setnim izrazom lica. One nisu muze ni objekti pažnje, već su subjekti i aktivne učesnice u slici na kojoj se nalaze. Neretko imaju nešto u rukama, muzički instrument (Devojka sa pismom i lautom, 1936), oružje (Autoportret sa štitom i orlom, 1942), sede za štafelajem i slikaju (Autoportret, 1937).
Posmatrajući slike i čitajući pesme ove izvrsne umetnice možemo samo da budemo zahvalni što potiče baš iz naše zemlje. Milena Pavlović Barilli ima svoj upečatljiv glas bilo kojim medijem da se bavila - a mi smo srećni što možemo da ga čujemo.
Posmatrajući figure ovih snažnih umetnica o kojima smo pričali, sigurno je da je uvek bilo žena koje treba da se čuju. Nažalost, one često nisu dobijale mesto koje zaslužuju, ali mi možemo da ispravimo tu nepravdu tako što ćemo pričati o njima i čitati dela koja su one tako velikodušno stvarale.