Ako vam ideja da dobijete dete sa najboljim prijateljem, da se u četrdesetim vratite u školu ili da se u šezdesetim preselite u zajednički dom sa drugima zvuči radikalno, vredi se setiti koliko su zapravo nedavno nastale naše predstave o "normalnom" životu. Tokom većeg dela prošlog veka od žena se očekivalo da se udaju mlade, imaju decu i izgrade život usmeren na dom i porodicu. U svakoj generaciji upravo su oni koji pronađu nove načine života ti koji proširuju granice mogućeg za sve ostale.
Prema godišnjem istraživanju British Social Attitudes 2024, kao društvo danas smo otvoreniji prema netradicionalnim porodičnim strukturama i manje skloni podršci tradicionalnim rodnim ulogama nego ikada pre - što potvrđuje da ono što je nekada moglo delovati kao prestup ili odstupanje od norme s vremenom može postati nova svakodnevica. Napredak je oduvek dolazio od onih koji su dovodili u pitanje ustaljene obrasce; vođene osećajem da postojeći poredak više ne funkcioniše, žene sve češće pronalaze načine da promene pravac - bilo da je reč o načinu života, radu ili razumevanju porodice - i okrenu se savremenijim modelima.
Specijalno za magazin Elle govore žene koje ispisuju novi scenario za svoje karijere i zajednice, i koje pritom predvode širu kulturnu promenu.
Bivša direktorka oglašavanja koja se u četrdesetim vratila u školu
Alex Holder
Imala sam nekoliko zaista sjajnih terapeuta koji su mi mnogo pomogli, pa kada je moja prijateljica i koleginica novinarka Lotte Jeffs rekla da se školuje za psihoterapeutkinju, a mene preplavio nalet ljubomore, znala sam da treba da poslušam taj osećaj. Počela sam da istražujem edukacije iz psihoterapije i shvatila - bože, pa to je zapravo moguće.
Ideja da se u 42. godini prekvalifikujem i započnem četvorogodišnji proces bila je zastrašujuća, a pritom neću zarađivati dok ne završim obuku. Ipak, moj profesionalni put nikada nije bio vođen time da svake godine zarađujem sve više. Moj desetogodišnjak je rekao: „Ne znam da li treba da me bude sramota ili da budem ponosan na to što se moja mama vratila u školu.“ Ali neko mi je rekao: „Vreme će svakako proći“, i to je tačno - napuniću 46 šta god da se dogodi.
Sa 32 godine već sam dala otkaz na veoma visokoj poziciji, pa mislim da sam tada shvatila da to što navodno stignete tamo gde vam svi govore da treba da budete, ne znači da morate tu i da ostanete. Bila sam partner u jednoj oglašivačkoj agenciji, ali je taj posao počeo da ide protiv svega u šta sam verovala. Imala sam sreće da se okrenem pisanju. Jedan modni magazin video je moj rad u oglašavanju i znao da mogu da ponudim nešto drugačiji ugao.
Odlazak iz sveta oglašavanja svakako me je učinio hrabrijom. Moja porodica preselila se u Lisabon neposredno pre pandemije, gde smo partner i ja otvorili prvu knjižaru na engleskom jeziku u gradu. To je oduvek bio moj san. Nedavno smo je prodali - prvom kupcu kojeg sam ikada uslužila.
Vreme mi danas deluje dragocenije jer sam starija i roditelj sam. Ali u redu mi je da se odreknem nekih stvari i da se manje družim jer želim da ovo uspe. Želim karijeru u kojoj, što ste stariji, to imate više autoriteta i stručnosti, i mislim da ću to pronaći u pisanju i psihoterapiji. Neki od mojih omiljenih pisaca, poput Philippa Perryja i Irvina Yaloma, upravo su psihoterapeuti.
Ponovo se osećam živo dok sam početnik. Na kursu ima ljudi od dvadesetih do sredine pedesetih godina. Tokom vežbi terapijskih veština ne možete imati telefon niti praviti beleške - retko se dešava da ste toliko potpuno prisutni i fokusirani i ja zaista verujem u to iskustvo.
Majka koja je dobila dete sa svojim najboljim prijateljem
Nicola Slawson
Imala sam 31 godinu kada me je uhvatila panika. Bila sam sama, živela u maloj sobi u socijalnom stanu, dok su svi moji prijatelji ili dobijali decu ili se useljavali sa partnerima. Upravo sam završila master studije i bila na početku novinarske karijere, pitajući se kako ću ikada uspeti da dobijem dete.
Neprestano nas bombarduju naslovima o tome kako plodnost naglo opada nakon 35. godine. Ta granica delovala mi je zastrašujuće blizu. Znala sam da želim decu, ali nisam imala predstavu kako će se to dogoditi. Istraživala sam mogućnost donora sperme i samostalnog roditeljstva, ali kada sam zaista napunila 35, još ništa nisam preduzela. U međuvremenu sam počela da uživam u karijeri i samačkom životu - živela sam u lepom stanu i mnogo putovala. Ipak, u pozadini je stalno tinjala blaga panika jer sam znala da želim da budem majka.
Pridružila sam se jednoj coaching grupi koja pomaže ženama da odluče da li da same dobiju dete. Zabavljanje mi je delovalo gotovo nemoguće: morala bih odmah na početku da pitam: „Da li želiš decu?“ a nisam želela da iz straha završim sa pogrešnom osobom.
Tokom tromesečnog suđenja na kojem sam bila član porote, sprijateljila sam se sa jednom ženom koja mi je ispričala da su ona i njena supruga zamolile svog prijatelja da bude donor. On je odgovorio: „Ne želim da budem donor - želim da budem otac.“ Tako su odlučili da zajedno odgajaju dete, a ona me je pitala: „Da li bi mogla da pitaš nekog svog gej prijatelja?“
Toma sam upoznala 2020. godine kroz dobrotvornu organizaciju jednog umetničkog centra, gde sam članica upravnog odbora. Na božićnoj zabavi povezali smo se oko činjenice da svi naši prijatelji imaju decu, a mi ne. Počeli smo da se družimo, a jedne večeri, posle nekoliko pića, pitala sam ga da li bi želeo da zajedno odgajamo dete. Rekao je da bi.
Kasnije smo o tome ponovo razgovarali trezni, mesecima istraživali kako bi to moglo da funkcioniše i upoznali jedno drugo sa prijateljima i porodicom. Delovalo je kao da konačno preuzimam kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Shvatila sam da je to način na koji želim da imam dete: uz podršku i sa ocem kojeg će dete poznavati. Svidela mi se ideja da izgradimo neku vrstu alternativne porodice i sve to delovalo mi je smislenije nego da jednostavno preuzmem Tinder.
Kada smo odlučili da pokušamo, imali smo sreće. Koristili smo takozvanu turkey-baster metodu i zatrudnela sam već iz prvog pokušaja. Naša ćerka rođena je u proleće 2024. godine.
Sada živimo zajedno jer to ima finansijskog smisla, ali u budućnosti imaćemo odvojene domove. Podjednako delimo brigu o detetu i zajedno donosimo sve odluke i ponosna sam što to radimo na drugačiji način.
Naši roditelji bili su samo srećni što će postati baka i deka, ali neki prijatelji imali su nedoumice. Moji su brinuli da ću na kraju ostati sama sa bebom; njegovi su strahovali da, ako stvari krenu po zlu, on možda neće moći da viđa svoje dete. Međutim, kada su zaista seli i saslušali nas, mislim da su shvatili koliko je naša odluka bila promišljena. Danas to više nije velika stvar - naša ćerka ima dve osobe koje je vole i koje brinu o njoj, i podjednako se dobro oseća sa oboje.
Keramičarka koja je zajednicu pronašla u co-livingu
Emma Sutherland
Živela sam u SAD 13 godina pre nego što sam napustila muža i vratila se u Veliku Britaniju sa dvoje od svoje troje odrasle dece. Preselili smo se nazad u Brajton, ali nešto se promenilo. Grad je postao mnogo prometniji i veoma skup. Nestala je ona njegova oštrina i počeo je da deluje kao predgrađe Londona. Nešto se promenilo i u meni. Imala sam 46 godina i dugo sam radila kao ilustratorka, ali sam se prekvalifikovala za nastavnicu umetnosti jer sam oduvek volela ideju da početnike uvodim u svet umetnosti.
Tražila sam nešto drugo, ali nisam znala tačno šta. Tada sam prvi put čula za co-housing. Kada sam na internetu pronašla Cannock Mill, na placu u Eseksu su još bile dostupne dve kuće. Došla sam da pogledam i pomislila: to je to. Pozvali su me na sledeću godišnju skupštinu stanara - bila je puna ljudi sa veštinama koje ja nisam imala: finansijskim, arhitektonskim, profesionalnim. Bilo mi je pomalo neprijatno jer su bili stariji od mene, a ja nikada nisam imala „pravi“ posao, ali osećala sam da mogu da donesem nešto drugačije.
Dolazila sam svakog meseca i polako upoznavala sve dok sam donosila odluku. Zatim sam stavila kuću na prodaju i kada je konačno prodata, sve se odigralo veoma brzo. Preselila sam se u Cannock Mill i nikada se nisam osvrnula; pridružila sam se plivačkom timu i počela da vozim bicikl - ovde imam mnogo više stvari kojima mogu da se posvetim. Ovde ima i drugih umetnika, ali me zanimaju i ljudi koji su drugačiji od mene. Pored mene živi arhitekta, tu je i pčelar, a među stanarima ima ljudi od tridesetih do osamdesetih godina.
Jednom nedeljno imamo zajednički obrok, a svakih osam dana organizujemo dan za rad u bašti. Juče je ceo dan padala kiša, ali je neko napravio supu, neko drugi kafu - bilo je vrlo druželjubivo. Ovde predajem keramiku; podučavala sam i mnogo unučadi naših stanara i divno je gledati kako odrastaju. Sa 62 godine imam najbolji atelje koji sam ikada imala. Svetao je i topao, a ljudi često svrate na razgovor.
Potrebno je postaviti granice kako bi se sačuvala privatnost, ali svi se trude da ovaj način života funkcioniše. Tako raznolika zajednica ponekad može biti izazovna, ali je i uzbudljiva. U Americi su svi moji prijatelji bili umetnici - divni ljudi - ali svet je mnogo veći od toga, i ovo mi deluje stvarnije. Život ovde jednostavno ima smisla; ranije nisam ni shvatala koliko sam bila usamljena. To je najbolja odluka koju sam ikada donela.
Bivša bankarka koja u dom donosi afro-chic estetiku
Kemi Lawson
Obučena sam kao ovlašćeni računovođa. Počela sam u kompaniji Deloitte, zatim prešla u investiciono bankarstvo, a kasnije u korporativne finansije u jednoj od kompanija takozvane Velike četvorke. Posao je bio ispunjen tabelama i brojevima, veoma intenzivan; okruženje gotovo potpuno belo i muški dominantno - potpuno suprotno onome čime se danas bavim.
Kada sam završila univerzitet, želela sam stabilnost i dobru zaradu. Niko me nije terao na to, ali kada se osvrnem, shvatam da to nikada nije bila moja strast. Postoji zanimljiva teorija o najstarijem detetu u porodicama imigranata, i ja sam želela da opravdam očekivanja svojih roditelja. Dugo sam sebe držala u tom neprekidnom ritmu.
Pokretanje mog brenda za enterijer The Cornrow nije delovalo kao potpuno novo poglavlje, već pre kao otkrovenje. Sve je to oduvek bilo deo mene - samo je trebalo pronaći pravi trenutak da zakoračim u ono što zaista jesam.
Sve je počelo kada smo se uselili u ovu kuću u severnom Londonu, koju zovem Cottage Noir. Njeno uređenje postalo je način da izrazim nigerijsko i jamajčansko nasleđe svoje porodice, ali shvatila sam da je veoma teško pronaći inspiraciju koja to odražava.
Minimalistički enterijeri često se predstavljaju kao sinonim za „dobar ukus“, ali kada se ta ideja razloži, shvatite da je prilično problematična - na neki način čak i rasistička, ili bar neprijateljski nastrojena prema estetikama globalnog juga. Upravo zbog tog izazova bila sam presrećna kada bih pronašla komade koji su zaista odražavali mene, pa sam ih počela deliti na Instagramu.
Ubrzo sam otkrila čitavu zajednicu ljudi koji su takođe zainteresovani za uređenje prostora inspirisano afričkom estetikom.
Korporativni život bio je težak. Svake nedelje imala sam onaj poznati „nedeljni blues“. Kada sam počela da radim pre dvadeset godina, gotovo niko nije govorio o preseku rase i roda - mislila sam da je dovoljno da vredno radiš da bi uspeo. Kasnije sam shvatila koliko je zapravo teže: ulazite u takva okruženja i tamo nema nikoga ko liči na vas.
Onda je došla pandemija kovida. Istovremeno sam školovala decu kod kuće, bila na korak od unapređenja i osećala se potpuno iscrpljeno. Moj muž je tada rekao: „Zašto jednostavno ne daš otkaz i ne posvetiš se The Cornrowu?“ Osetila sam kao da mi je ogroman teret pao sa ramena.
Svesna sam da je finansijska privilegija moći da se oprostiš od karijere građene decenijama i upustiš u nešto potpuno neizvesno. Brend smo pokrenuli 2020. godine, na vrhuncu pokreta Black Lives Matter. Bio je to težak period za crnačku zajednicu, dok je čitav svet preispitivao svoj odnos prema rasi. Ljudi su tada počeli da postavljaju pitanje gde su crnački biznisi koje možemo da podržimo.
Taj početni talas podrške kasnije je oslabio, ali smo u međuvremenu izgradili zajednicu koja nas i dalje održava. Prvi proizvod koji smo uvrstili u ponudu bila je Aisha Sculpture, kraljevski poprsje crne žene. Rasprodata je gotovo odmah i slata kupcima širom sveta.
Trenutno završavam knjigu The Black Home za "Kraljevski institut britanskih arhitekata", koja slavi pedeset ikoničnih domova afričke dijaspore. Moja želja je da afro-chic enterijeri postanu jednako rasprostranjeni i prihvaćeni kao skandinavski stil.
Prijateljice koje su zajedno kupile stan
Makeda Matheson i Stephanie Clair
Stephanie Clair: Obe smo živele u Londonu u zajedničkom stanu sa još jednom prijateljicom. Makeda je radila u produkcijskoj kući za dokumentarne filmove, a ja u foto-agenciji gde sam se obučavala za agentkinju. Moja sestra kupila je kuću u Velsu i to je pokrenulo ideju. Shvatila sam da postoji mogućnost da i nas dve kupimo nešto zajedno.
Makeda Matheson: Kada je Steph to predložila, pomislila sam - zašto ne bih dozvolila da se moja plata koristi za dobijanje njenog kredita? Nisam ni razmišljala o tome da ću zapravo biti suvlasnica. Mislila sam samo: naravno, to ima smisla, ionako sama nikada neću moći da dobijem hipoteku. Da smo pokušavale svaka za sebe, ne bismo mogle da kupimo ni najmanji stan. Zajedno smo, praktično, činile jednu „celu osobu“.
Upoznale smo se kada je Steph imala 19, a ja 20 godina. Već smo znale da smo veoma kompatibilne - i kao najbolje prijateljice i kao ljudi koji mogu da žive zajedno. Upravo sam napunila 27 i počela sam da se umaram od života u zajedničkom stanu. Želela sam da odrastem i napravim sledeći korak, ali cene u Londonu toliko su visoke da je to gotovo nemoguće. Plata koju sam tada imala bila je veoma mala, pa nisam ni pomišljala da ću ikada moći da kupim stan. Čak je i iznajmljivanje nečeg drugog bilo preskupo.
SC: Imala sam nešto novca za učešće, ali bile su nam potrebne obe plate. Bio mi je potreban kompatibilan „partner“ za kredit. Društvena norma je da nekretninu kupujete sa partnerom, ali ja sam se u tom trenutku upravo rastajala sa bivšim. A zašto biste nekome verovali više nego dobrom prijatelju?
MM: Zapravo je često stabilnije to uraditi sa prijateljem. Obe smo tome pristupile kao poslu: tradicionalni način ulaska na tržište nekretnina za nas nije bio moguć, pa smo jednostavno rešavale problem dok nismo pronašle način. Jedino što smo znale bilo je da su nam potrebne dve spavaće sobe. Obilazile smo različite kvartove i na kraju pronašle dvosoban stan u zgradi iz 1920-ih u Lejtonu, za 195.000 funti.
SC: Nijedna od nas ne dolazi iz imućne porodice pa je sve to zaista bilo veliko odricanje. Renoviranje je bilo stresno. Nismo imale pojma šta radimo, ali nas je to primoralo da komuniciramo i tražimo pomoć jedna od druge. Sve smo delile pola-pola: novac, vreme, rad. Ako bi nešto pošlo po zlu, to je bio problem nas obe i zajedno smo ga rešavale.
MM: U tom stanu živele smo zajedno četiri godine. To je produbilo naše prijateljstvo jer smo naučile da vodimo i neprijatne razgovore i otvoreno govorimo o novcu. Kada se Steph iselila da bi živela sa svojim sadašnjim mužem, ja sam još godinu dana ostala u stanu sa podstanarkom, a stan smo prodale u proleće 2020. Zahvaljujući tome mogla sam da kupim sopstveni stan, pa sam na njenom venčanju održala govor i rekla: „Logično je da ja započnem govore - kao Stephina prva supruga…“ Tako je i delovalo jer smo naše živote ispreplele i Steph će uvek biti deo moje priče.
U galeriji otkrijte najbolje feminističke serije.
Tekst: Shannon Mahanty
