Ljubavi,
Za mene je odmaranje zvuk poznatog.
Netflix me pita: „Još uvek si tu?“
Naravno da jesam.
Gde bih bila? Na pičingu?
Molim te.
Umorna sam od pričanja priča.
Hoću da gledam tuđe.
I to one koje znam napamet.
Uključila sam TV sa namerom.
Profesionalnom i istraživačkom namerom.
Da gledam nešto novo.
Recimo The Bear - da vidim ritam montaže.
Ili Succession - da analiziram dijaloge.
Ali prsti su automatski otišli do Friendsa.
Kao kad ti telo samo krene ka kući.
Sezona pet. Epizoda šesnaest. PIVOT.
Neka doktorantkinja na UCLA verovatno piše disertaciju na temu:
„Zašto žene u tridesetim godinama konzumiraju isti sadržaj ukrug.“
Zato što nam je dosta novog.
I ne samo to.
Zato što upravljamo karijerom.
Negujemo odnose.
Balansiramo očekivanja porodice.
Sve dok nas društvo ubeđuje da „imamo sve“.
E zato taj rewatching nije regresija, već svesna strategija.
Mi ne biramo predvidljivost iz straha od novog, već iz razumevanja sopstvenih kapaciteta.
To je kuratorstvo energije, ne odsustvo ambicije.
Zato osamdeset peti put gledam Rossa i Rachel kako se pijani venčavaju u Vegasu.
I iznova se smejem.
Kao da imam neki poremećaj koji ignorišem, ali bar znam njegov soundtrack.
U našu odbranu, postoji naučno objašnjenje za ovo.
University of Texas, 2017:
Rewatching je „forma samoregulacije tokom perioda kognitivnog iscrpljivanja“.
Odnosno: Umorna si od odlučivanja pa biraš ono što ne traži mentalni napor.
I to je, devojke moje, sasvim legitimno.
Friends su moj duhovni kompas. Ne Sartr.
Sori, ali ne želim da analiziram strukturu narativa svakoga dana.
Nova serija traži fokus.
Pamćenje imena.
Praćenje storilajna.
Emocionalnu investiciju.
Samo da je slušaš dok smara o cipelama i Mr. Bigu.
Ljudi koji ponovo gledaju iste serije imaju nižu anksioznost i viši osećaj kontrole nad životom.
Ljubavi,
Izgleda da je daljinski jedina stvar koju zaista kontrolišemo.
Nego, šta ti misliš, da li su Rachel i Ross bili na pauzi?
