Vizionari, futurolozi i zvezdoznalci – svi se slažu u jednom – svet posle 2025. godine neće biti isti. Između ostalog, Zemljani više neće imati osećaj linearnog toka vremena.
Prelazimo na takoreći filmski jezik gde se vreme meri od događaja do događaja, od senzacije do senzacije – svakodnevica postaje poput montažne sekvence gde se prazan hod briše i uz pomoć džamp kadrova ne ulazi u finalnu verziju.
Svako će imati svoj subjektivni osećaj kada se šta desilo i koliko je prošlo od određenog događaja. Baš kao što već sada imamo utisak da nam je dan prohujao sa vihorom, a da se nešto što se dogodilo pre samo mesec dana desilo „nekada baš davno, iza sedam mora i sedam gora“.
„Vreme je relativno“ – rekao je dobri pametni Einstein Albert noseći čupave fuzzy papuče – smešeći nam se sa pogledom pravo u objektiv. Na nama je da naučimo da se nosimo sa Proustovom prolaznošću i svim mogućim relativitetima.
Zato su jubileji dobre stanice za pauzu na ovom našem putovanju kroz život na magičnoj vodenoj kugli koja huji svemirom. Dvadeseti rođendan postojanja fenomena Elle na našim prostorima je odličan momenat da se zapitamo – gde smo, šta smo i ko smo. Može i ko smo(s).
Jedna od najboljih tehnika za pokretanje ličnog vremeplova svakako je boca parfema koja nas promptno vraća u trenutak iz prošlosti ili pak pogled u album na kome piše „Uspomene“.
I, tako u vremenskoj kapsuli eto mene na stepeništu zgrade u Njujorku, adresa 66 Perry Street. Mirisala sam na MaDame Jean Paula Gaultiera i nosila sam omiljene bokserske Puma patike.
U Srbiji – Elle euforija je počela. Prvi broj pojavio se na kioscima.
Na toj fotografiji – nasmejana sam, ali imam i mini-transfer blama. Jer, jedna sam od nas pedesetak koji su tog dana čekali da se slikaju pred ulaznim vratima te zgrade – naime, taj ulaz je ušao u anale POP kulture jer je tu „živela“ Carrie Bradshaw.
Grupa skejtera iz komšiluka stajala je i posmatrala nas turiste na BUS turneji „Seks i grad“ u neverici – dobacivala nam je da smo kompletni idioti i smejala nam se.
I mene je, priznajem, bio blam, ali je bilo i veoma zabavno.
I, bilo mi je to veoma važno jer bejah obožavateljka te serije koja je bila tako važna u realnom vremenu u životu nas devojaka i žena koje smo zajedno sa njom rasle, modno se osvešćivale i skinule pečat „tabu“ sa mnogih tada važnih tema.
Neće proći mnogo vremena posle tog vrhunca „hajpa“ kada serija od kultne – postaje sve veći komercijalni treš.
Već posle prvog filma – ugled joj je postao poput čarape – srozan.
Svako dalje rabljenje „franšize“ – originalnom materijalu je nanosio štetu i preselio ga u metafizički domen definisan kao guilty pleasure. Dobro čuvaš tajnu da se ponekad uvučeš u plišano ćebe i pustiš svoje omiljene epizode, na ripit.
Koliko smo se promenile za ovih dvadeset godina možda je dobar primer upravo odnos prema ovim junakinjama i može se spakovati u ediciju pod radnim naslovom: Kako je Carrie postala Scary.
Kasnije su producenti naravno te kompleksne ženske heroine pretvorili u njihove karikature. Na momente bizarne i groteskne dvodimenzionalne likove često nepostojećih motivacija zašto rade to što rade.
Ovim putem želim da zahvalim Kim Cattrall što je ostavila Samanthu u koliko toliko dostojanstvenom stanju. London je ovu junakinju spasao bruke.
Era „brutality reality“ (brutalne stvarnosti) koju živimo i u kojoj se ruše autoriteti, dekonstruišu rigidne organizacije poput Holivuda i ogoljavaju mitovi ne zaobilazi ni ovaj pop kulturni fenomen. Danas se sve otvorenije priča o toksičnosti nekih ženskih „saveza“ i kao ilustracija tog takoreći „mobinga u prijateljstvu“ navodi se odnos između glumica Sarah Jessice Parker i Kim Cattrall.
Takođe, mit o frajeru svih frajera – o narativu kako bi svaka devojka trebalo da ima svog Mr. Biga – nestao je kao rukom odnet posle šokantnih naslova koji glumca Chrisa Notha optužuju za seksualno uznemiravanje u pijanim noćima u njegovom džez klubu. Zato ga je i udarila srčka u prvoj epizodi woke varijacije serijala.
„And, just like that“ – Carrie postade udova. Udovica bogatašica sa kojom može statistička greška od svih stanovnica planetice da se identifikuje.
Rekonstrukcija „Kosmopoliten koktel ere“ danas u nekom TikTok formatu postala bi viralna. Naime, količina alkohola koju su junakinje konzumirale po epizodi nominovala bi obične smrtnice na program za detoksikaciju i odvikavanje.
A za današnju ekonomiju kada se globalno parkiramo u siromaštvo i gde novac od papira gubi na vrednosti, a cene zlata rastu – životna filozofija gospođice Bradshaw da se na štikle da 500 dolara – postaje pokazatelj visine IQ-a koji se graniči sa brojem cipela.
Verujte mi znam iz prve ruke – kao kolumnista sa fetišom cveća u kosi i na garderobi okružena skupim cipelama zvučnih imena sa početka dvehiljaditih na teži način sam spoznala koliko sam bila naivna. Tačnije – ne baš bistra.
O, koliko sam samo puta spomenula Carrie što me nije naučila da investiram u skupe tašne jer njihova cena raste. To sa cipelama vam je kao sa automobilima. Istog momenta kada ih „izvezete“ iz prodavnice – njihova cena pada, ma da ste ih samo probale, a kamoli prošetale.
Suma sumarum – loši primeri su suštinski najbolji. Gledaj i uči na tuđim iskustvima.
I da, uprkos svemu, veoma sam zahvalna što sam u svom životu prošla kroz „Seks i grad“ fazu, a pogotovo sam zahvalna što postoji magazin i platforma poput Ellea gde se o svemu ovome može otvoreno pisati i filozofirati. Poput najboljih prijateljica – razmeniti spoznaje, primiti k znanju i zaključati u dušu kao najslađu tajnu.
Srećan jubilej svim članicama Elle zajednice – čitamo se.
I, nema nam druge – moraćemo u treću.
· Reaguj