Dok iz rerne miriše fuzija neodoljivih ukusa, žena u strukiranoj kariranoj haljini, koja pada tačno iznad kolena, preko koje je bela kecelja oivičena nežnom čipkom, sa visoko podignutom nameštenom frizurom, sa osmehom na licu sekla je povrće i pripremala ručak za svoju porodicu. Nakon toga su je čekali isprljani sudovi koje je kasnije prala ručno, dok je ostatak ukućana bio "zauzet" gledanjem televizije. Ta "bajkovita" slika mogla je da se vidi tokom pedesetih i šezdesetih godina. Ista slika koja je kasnije mnogim rediteljima služila, barem američkim, da nam dočaraju kako je izgledalo biti domaćica. Prema serviranom, izgledalo je gotovo idilično. Realnost je, s druge strane, bila drugačija.
Pre svega, krenimo od korica ove slike, a to je da nijedna žena nije vreme u kuhinji provodila u fino krojenim haljinama i sa sređenom frizurom. Nije čak ni bila isforsirano nasmejana, kao na mnogim slikama, jer je morala da pokrije minimum četiri goruće pozicije u kuhinji gde je bila sama svoj chef. To je period u kome je ženama bila nametnuta pozicija da je "njihovo mesto u kuhinji" (rečenica od koje se danas skoro svaka žena naježi, a koju, na žalost, i dalje imamo toliko prilika da čujemo). To je period kada su i dalje trajale ženske borbe za pravo glasa, za ravnopravne pozicije i za jednake mogućnosti. Žene su tada (a i dalje to rade) krčile svoj put do ravnopravnosti.
Danas su žene u daleko boljem položaju od omamljive ružičaste slike sa početka. Iako ni danas na skali nisu na istom mestu kao muškarci, moraju i dalje da se dokazuju čak i kada su zasluženo dobile posao, i dalje im jaz u platama ne dozvoljava da ostvare neke samo svoje sigurnosti u životu, ipak postoji realan pomak. Međutim, ono što se jasno vidi kao trend širom društvenih mreža jeste povratak tradwife - odnosno tradicionalne žene, povratak takve estetike i takvog načina života. Mnogo savremenih žena u današnjem vremenu, kada postoji privid boljeg života (na toj reči je i dalje veliki akcenat), bira život protiv koga smo se borili i dalje se borimo.
Kako su žene nekada živele u Jugoslaviji?
Ako pitate arhitekte, reći će vam da svaka prostorija mora da bude odvojena za sebe. Tako nešto vrlo često nije praksa jer kvadratura stana to ne dopušta, pa projektovanje mora da se prilagodi tome. Ali, u nekom utopijskom razmišljanju, dnevna soba, kuhinja i trpezarija morale bi, ili bi bar trebalo, da budu razdvojene. U cilju da se osnaže žene, u periodu Jugoslavije, ti zidovi su srušeni. Da žena ne bi bila baš toliko sakrivena, kuhinja je bila otvorena i spojena sa dnevnim boravkom. I tako, dok u jednoj ruci drži kutlaču i meša čorbu, žena je glavom bila okrenuta ka ostatku ukućana i prividno joj je dato "slobodno vreme". Postavljena na dva fronta istovremeno. Međutim, postojale su razne akcije koje je tadašnja socijalistička zemlja, nakon rata, uvodila kako bi ženama omogućila bolji položaj. To nam je detaljno objasnila Ana Panić, muzejska savetnica Muzeja Jugoslavije.
"Masovno zapošljavanje žena, koje je država popularisala nakon rata kao deo svog zvaničnog programa, trebalo je da bude jedna od suštinskih potvrda izvojevanih prava žena. Dominiralo je gledište da se u ekonomskoj samostalnosti zapravo ’rešava sudbina njene ravnopravnosti’. Pravo žene na rad, međutim, nije proizlazilo samo iz zahteva nove ideologije za postizanjem što egalitarnije strukture društva. Kada se nakon oslobođenja javila potreba da se sve raspoložive snage uključe u obnovu i izgradnju ratom razrušene zemlje, nova vlast je u cilju postizanja državnih interesa, pred ženu postavila i nove zadatke. Ubrzana modernizacija i industrijalizacija, trebalo je da zemlju izvedu iz nerazvijenosti i sveopšte zaostalosti, a proširivanje industrije otvaranjem fabrika u novim industrijskim granama predviđeno je i prvim petogodišnjim planom. Ekonomski razvitak zemlje bio je jedan od prioritetnih ciljeva države, a brza ekonomska obnova značila je i bržu stabilizaciju političkog sistema. Primenjujući istu strategiju kojom je težila da mobiliše žene tokom rata u cilju odbrane zemlje, komunistička partija moćnim aparatom propagande afirmiše novi ideal žene.
Na stranicama dnevne štampe i ženskih časopisa počinju da se pojavljuju likovi žena koje su svojim izuzetnim zalaganjem prebacivale predviđene radne norme. Udarnica tako postaje oličenje emancipovane žene, spremne da se uhvati u koštac sa zahtevima novog društva, afirmišući ideologiju ženske uspešnosti ostvarenu kroz rad. Heroji rada - heroji fronta, kako slovi naslov jednog članka iz 1945. godine objavljen u Ženi danas, jasno ukazuje na analogiju između partizanke i udarnice - nova žena izašla iz rata oslobođena i izjednačena sa muškarcem, svoju emancipaciju trebalo je samo da potvrdi svojim predanim radom. Otvaranje menzi i restorana društvene ishrane u sklopu pojedinih preduzeća i organizacija, trebalo je da ženu-radnicu bar delimično oslobodi kućnih obaveza i učine je funkcionalnijom i dostupnijom u polju rada. U praksi ovaj vid podruštvljavanja nekih tradicionalnih uloga porodice ipak nije dao zadovoljavajuće rezultate, pre svega zbog relativno visokih cena u restoranima, jednolične hrane, a nekada i vrlo loših higijenskih uslova."
Nara Smith i nova era tradwife estetike
Nara Smith je ime koje se prvo spominje kada je reč o Tradwife estetici. Njene elegantne haljine, minimalistička estetika i sadržaj koji plasira na društvene mreže u kome mesi i peče hleb (da, u spomenutoj odevnoj kombinaciji) doneli su joj titulu "originalne Tradwife savremenog trenutka". Iako se predstavlja, narodno rečeno, kao domaćica, ona zapravo ima ceo jedan biznis iza sebe. Sadržaj koji objavljuje doneo joj je status influenserke, što automatski poništava pojam tradwife. Međutim, Nara Smith nije usamljena u tome. Bezbroj je primera mladih devojaka, od devetnaest, dvadeset godina, koje primenjuju isti princip. Promovišu život isključivo posvećen kući i porodici.
Jedan članak na platformi Yale Daily News govori da nova generacija mladih žena, pripadnica Generacije Z, zapravo povratak ovog fenomena tradwife vidi kao "racionalan beg od iscrpljujućeg kapitalizma, skupog obrazovanja i nesigurnog tržišta rada." Suočene sa stalnom političkom i ekonomskom nestabilnošću, one u potpunom posvećivanju domu i mikrosredini traže privid kontrole i preko potreban osećaj sigurnosti. Ali, postoji jedna velika i jasna razlika između žena koje su nekad živele život domaćica i onih koje to rade danas - a to je pravo na izbor.
U galeriji otkrijte serije koje morate da pogledate ako vam se dopala serija "The Testaments".
"Ovaj fenomen zanimljiv je kao deo šireg procesa društvene promene. Kada se društvo snažno odvaja od jednog modela, kao što je šezdesetih to bilo odvajanje od ideje da su žene samo domaćice, prva faza izgleda kao odbacivanje svega što taj model simbolizuje. Tek kasnije dolazi do mogućnosti i kapaciteta za integraciju, da danas možemo da imamo i ono što nam je promena donela, ali i da integrišemo ono što smo možda nepravedno vezali za stari sistem.
Emancipacija žena je podrazumevala, možda i zahtevala, odvajanje od ideje da žena mora biti prvenstveno supruga i majka i da joj društvena i ekonomska samostalnost nisu potrebne. Tako je briga o domaćinstvu, uloga majke i ono što bismo tradicionalno mogli nazvati ženskim interesima mogla dobiti negativan prizvuk. Moguće je da danas gledamo početak tog procesa integracije onih elemenata tradicionalnog života koji sami po sebi nisu problematični, kao što su briga o domu, sporiji ritam, posvećenost porodici i uživanje u svakodnevici. Razumljivo je da smo sve u paketu odbacili kada smo se borili za prava žena, ali sada izgleda kao da se stvara prostor da se iz tog paketa ponovo uzmu stvari koje same po sebi imaju vrednost. Prema tome, današnja Tradwife se razlikuje od one iz prošlog veka, po mogućnosti izbora, ona može da uzme iz starog modela ono što joj prija, ali bez vraćanja onome što ju je ograničavalo, kao što je na primer gubitak prava glasa kao žene", objasnila nam je Mirjana Lukić.
Jungovo objašnjenje Tradwife
U jednom članku na Psychology Today, Helen Marlo objasnila je povratak tradwife estetike kroz Jungova saznanja, ističući da odluka o ovakvom načinu života ne mora nužno biti posledica psiholoških kompleksa, već može biti svestan izbor zasnovan na ličnim vrednostima i okolnostima. Ipak, prema njenom tumačenju, takav izbor može biti i povezan sa "kompleksom oca", odnosno iskustvima koja oblikuju naš odnos prema muškom autoritetu, sigurnosti i porodičnim ulogama. Tradwife pokret istovremeno aktivira snažne arhetipske predstave o majci, domu, ognjištu, brizi i nežnosti. Na društvenim mrežama one se najčešće pojavljuju kroz idealizovane prizore pečenja hleba, baštovanstva i porodičnog života, zbog čega granica između stvarnosti i romantične slike lako nestaje. Upravo zato, Marlo upozorava da tradwife estetika može postati idealizovana društvena uloga sa kojom se žena u potpunosti poistoveti.
Privlačnost ovog trenda, međutim, ne treba posmatrati samo kroz psihologiju pojedinca, već i kroz društveni trenutak u kojem se pojavljuje. U kulturi koja veliča produktivnost, karijeru i stalnu zauzetost, slika sporog života kod kuće može delovati kao svojevrsna fantazija o odmoru od svakodnevnog pritiska. S čime se slaže i naša sagovornica.
"Jedan deo privlačnosti ovog trenda zapravo je prezasićenost tzv. hustle kulturom koju je popularizovala generacija milenijalaca. Godinama smo živeli u uverenju da je dobar život onaj u kojem stalno radimo, postižemo, napredujemo, gradimo karijeru, imamo dodatne obaveze, zauzeti smo 24/7. U jednom momentu sasvim logično je zapitati se: Čekaj, da li život mora baš ovoliko da liči na projekat? Živim li život ili idem od cilja do cilja? Danas mlađe žene, sa vremenske distance, smeju da se zapitaju ono što je pre 20-ak godina na globalnom nivou bilo nedopustivo: Da li je baš sve u tradicionalnom načinu života toliko loše? Naravno da nije bila dobra ekonomska zavisnost, odsustvo izbora ili očekivanje da žena mora da podredi svoj život porodici. Ali, sporiji ritam, više vremena, porodični rituali i zajedničko vreme sami po sebi nisu nešto od čega se treba emancipovati", objasnila nam je Mirjana Lukić.
Helen Marlo isto tako u svom članku ističe da tradwife pokret može da predstavlja jednu vrstu protivteže kulturi koja je potisnula potrebu za domom, porodicom, bliskošću i jednostavnošću.
Koketiranje s prošlošću
Iako povratak tradwife načina života može predstavljati jednu vrstu odgovora na užurbani život sadašnjice, on je s druge strane vrlo paradoksalan. Dok influenserke putem društvenih kanala promovišu vraćanje ovom zastarelom modelu, one zapravo ne žive tu realnost. One prodaju priču o posvećenosti porodici i kući, ali zapravo grade lične brendove, zarađuju na osnovu sadržaja koji pružaju pratiocima i finansijski su nezavisne.
"Meni taj spoj djeluje kao pokušaj da se iz nekadašnjeg modela zadrže elementi koji su za mnoge bili visoko u sistemu vrednosti kao što su porodica i spori ritam i da se kombinuju sa mogućnostima koje žene danas imaju. Na prvi pogled sve deluje kao paradoks, ali kada se u priču uključi ideja integracije, onda slika postaje jasnija: žene jednostavno pokušavaju spojiti najbolje iz oba sveta. Smatram da kreatorke ovakvog sadržaja imaju određenu odgovornost da budu jasne i transparentne oko svoje pozicije i da ne romantizuju npr. finansijsku zavisnost. Važna razlika je ta što žene danas donose te izbore iz pozicije autonomije, slobodno biraju, i imaju mogućnost zadržavanja benefita savremenog života", kaže psihološkinja Lukić.
U piku idealizovanja ovog modela, na tržištu se pojavio roman koji je svima privukao pažnju. Reč je o knjizi pod nazivom "Yesteryear" autorke Caro Claire Burke, koja je po objavljivanju postala masovni književni i kulturni fenomen zahvaljujući privlačnoj premisi u kojoj uspešna tradwife influenserka iznenada biva prebačena u surovu realnost 1855. godine. Na satiričan način autorka uspeva da prikaže lažnu sliku savršenog stava koja se plasira na društvenim mrežama i stavlja u fokus ženski identitet. Knjiga je izazvala burne reakcije i podelila je kritičare - s jedne strane su pohvale za umeće Burkeove da prikaže kompleksnost savremene žene, s druge strane kritičari joj zameraju da nema dovoljno saosećanja. Uprkos njenoj književnoj vrednosti, ona je uspela da pokrene debatu o paradoksu modernog života. Ana Panić, muzejska savetnica Muzeja Jugoslavije, takođe je istakla zabrinutost i jednu vrstu neosvešćenosti koliko povratak na staro zapravo može biti loš.
"Današnji tradwives fenomen uslovljen je političkim i ekonomskim faktorima, krizom usled zatvaranja zbog pandemije korona virusa i pokušajima retradicionalizacije društva, pre svega u Americi nakon promene vlasti. Njegova popularnost među zumerima i dobrovoljni pristanak na povratak na duboko patrijarhalni model je, po mom mišljenju, ograničen na društvene mreže i proizvod je nemanja svesti o tome kako bi zaista izgledalo živeti u društvu nejednakih mogućnosti u kome postoji diskriminacija u školovanju, zapošljavanju i pravu na imovinu. Serija The Handmaid's Tale, iako distopična, na vrlo slikovit način pokazuje da je moguće jednom odlukom u jednom danu lako transformisati masovne institucije, tzv. totalne institucije, u neku vrstu logora i zatočeništva. Naše pretkinje, žene koje su ravnopravno sa muškarcima učestvovale u ratu i izgradnji zemlje, žene koje su celih dvadeset sedam godina pre žena Švajcarske dobile pravo glasa jesu žene koje su nam probile led učestvujući u javnom i političkom životu posleratne Jugoslavije i to ne smemo zaboraviti niti to pravo smemo dobrovoljno predati povinujući se trendovima."