Da li možete da se setite kada ste poslednji put otišli u foto-radnju? Kada ste poslednji put kupili foto-album ili jednostavno uramili onu fotografiju koju držite u "omiljenim" na vašem smartphonu? Sigurno biste morali da odete poprilično daleko u filmu sećanja da biste locirali tu posebnu radnju koja danas deluje kao izumrla vrsta. Akcenat je upravo na reči deluje jer su analogni fotoaparati, kupovina Kodak filmova i izrada pravih, opipljivih fotografija (u slučaju ove generacije samo onih izabranih jer je film već digitalno razvijen) postali svakodnevica.
Neka podigne ruku ko je nostalgičan
Od kada je Adidas najavio da će naredne godine lansirati retro dres Jugoslovenske fudbalske reprezentacije, možda ste zavirili u orman svojih roditelja ili bake i deke da proverite da li slučajno imate taj retro komad u svojoj kući. Ako ste ostali razočarani, najverovatnije ste se već naoštrili da naredne godine ugrabite svoj primerak. Na ovim prostorima, ali i malo dalje, nostalgija zauzima poseban oblik koji se ispoljava u vidu jugonostalgije. Ona već godinama provejava na našim društvenim mrežama i zauzima veliki prostor u našem emocionalnom biću, bez obzira na to kojoj generaciji pripadate. Iza ove rečenice mogu da stanu masovne Instagram stranice čija se estetika i filozofija baziraju upravo na simbolima nekadašnje države i iz kojih možete iščitati veliki broj pratilaca.
Nostalgija je otišla korak dalje sa Balkana. Kada pogledamo u globalu, očigledno je da se estetika ranijih era, poput osamdesetih ili devedesetih, vraća u svim oblicima i oblastima: od povratka retro modela patika do nastavaka ili rimejkova omiljenih serija. Modne kampanje, vizuelni identitet filmova i, ono veoma uočljivo, povratak žičanih slušalica zapravo je nostalgija. Reč koju ste u proteklih nekoliko meseci mogli da pročitate na mnogo mesta.
"Nostalgija je emocionalno stanje u kojem se vraćamo u prošlost koja nam deluje sigurnija, jednostavnija i toplija od sadašnjeg trenutka. U psihološkom smislu ona nije samo beg od stvarnosti, nego i oblik samoregulacije, način na koji psiha kroz uspomene vraća osećaj sigurnosti i emocionalne stabilnosti. Može se odvijati na dva načina, zdravo i nezdravo. Odnosno, kako bismo u transakcionoj analizi rekli, nostalgija može dolaziti iz različitih ego-stanja”, objašnjava Tea Bašić, komunikološkinja i autorka knjige "Daj da ti nacrtam".
Iako je ovaj pojam trenutno sveprisutan, on je posebno izražen kod generacije Z. Ono što je u ovom slučaju specifično jeste to što je osećaj čežnje usmeren prema vremenu koje zapravo nisu doživeli. Ako ćemo strogo precizno, neki pripadnici jesu rođeni u tom vremenu, kasne devedesete i početak dvehiljaditih, ali ga nisu osetili svesno jer su još bili deca.
U našoj internoj anketi, koju je činilo ukupno 80,8 odsto Gen Z populacije, na pitanje: "Da li osećate nostalgiju prema vremenu u kom zapravo nikada nisi živeo/la (npr. osamdesete, devedesete ili rane dvehiljadite)?", potvrdan odgovor dalo je čak 77 odsto ispitanika ("da" - 38,5 odsto, "ponekad" - 38,5 odsto). Što se takođe poklapa sa jednom studijom sprovedenom "preko okeana" koja je pokazala da čak 68 odsto od 2000 ispitanika oseća nostalgiju prema epohama u kojima uopšte nisu živeli.
Ima neka tajna veza…
Žičane slušalice prvenstveno su služile za telefonsku i vojnu komunikaciju. Revoluciju su doživele 2001. godine kada je kompanija Apple uz njihov iPod počela da pakuje prepoznatljive bele žičane slušalice, čime su postale neizostavni deo pop-kulture. Slušalice koje danas, 25 godina kasnije, možete primetiti na prolaznicima širom gradova svetskih metropola. Gramofon je nekada bio jedini način da čujete najnoviji album umetnika kog obožavate, uz to je išao i onaj mali napor - za pesmu koja probudi nešto iskreno u vama pa biste da je slušate na repeat, morali ste sami da podižete ručicu, nameštate iglu i tako ukrug.
Da se gramofoni zaista vraćaju na velika vrata govori podatak da je u maju ove godine, prvi put u ovom veku, godišnja prodaja muzike na vinilu premašila milijardu dolara. Ono što karakteriše svaki lik u seriji ili filmu snimljenom ranih dvehiljaditih jeste flip phone. Telefon koji su svi želeli da imaju i koji je ostao nedosanjani san svima koji ga nisu imali (jer su bili previše mali za telefon). Sve to su simboli nekog vremena koje generacija Z suštinski nije osetila, ali koji su se našli na našoj anketi kao specifičnosti za koje ih veže nostalgija.
Kada je reč o generaciji Z i nostalgiji, postoji jedna posebna veza. Ona se ogleda kroz vizuelni identitet na društvenim mrežama, kroz stil koji se izraženo vezuje za posebne ere, pa čak i lifestyle (jedna od aktuelnih žurki u ovom gradu je Offline - ostavite svoj telefon kada uđete i uzmete ga tek kad odlučite da odete). Ta veza je toliko jaka da je dobila čak i svoj specifičan naziv.
"Taj fenomen kod generacije Z toliko je izražen da je dobio i stručne nazive poput anemoje (anemoia) ili retromanije. Reč je o prvoj generaciji koja je odrasla u potpuno digitalnom svetu. Zbog stalne dostupnosti, društvenih mreža i preopterećenosti informacijama javlja se čežnja za razdobljem koje se doživljava sporijim, jednostavnijim i privatnijim. To je bilo vreme kada je tehnologija postojala, ali još nije upravljala gotovo svakim delom života.
Mladi ne gledaju ekonomske krize ili društvene probleme tog vremena, nego VHS estetiku, stare digitalne fotoaparate i Y2K modu koji danas simbolizuju bezbrižnost. Oni zapravo ne žale za prošlošću, nego za osećajem koji ta estetika predstavlja. Generacija Z ne čezne za prošlošću ne zato što je pamti, nego zato što u njoj vidi simbol svega onoga što im danas nedostaje: mira, spontanosti, privatnosti i osjećaja da život ne mora biti stalno pod lupom", objašnjava Tea Bašić.
Nije sve tako ružičasto
Periodi koje Gen Z gleda preko društvenih mreža, estetika koju upija i pokušava da iskusi kroz comeback tehnologije i estetike koji su daleko iza njihovog trenutnog vremena ne dočarava u potpunosti taj period osamdesetih ili devedesetih. To je samo jedan deo, "lepša strana novčića", onoga što su generacije pre ove živele. Nije sve uvek bilo u cirkonima, cvetićima i "cica maca" čokoladicama. Vremena za kojima ova generacija žudi imala su i svoje nedostatke.
"Kada sam video onu seriju koncerata Vesele devedesete pitao sam se kome ta decenija može biti vesela? Da li ti klinci koji idu da slušaju Tek je 12 sati i Dvesta na sat znaju da je njihova mama devedesetih godina u doba najveće inflacije u istoriji sveta taman sakupila novac za šišanje i dok je frizerka pokrenula makaze, već je sve poskupelo i fali joj tri miliona da joj skrati šiške. Niko ne spominje redove za benzin iz osamdesetih godina, vožnju par-nepar, odlazak po kafu preko granice jer je tih meseci bila ekonomska stabilizacija.
To pamte ekonomski analitičari, a mi pamtimo novi talas, žurke u Beogradu, Olivera Mandića i šou Beograd noću gde je Beograd bio London i Njujork. Ali priznajem, i ja sam nedavno prisustvovao Veselim devedesetim na povratničkom koncertu Oasisa na Vembliju i setio se kako sam ih prvi put čuo na piratskom bugarskom disku za novac za koji na Vembliju ne bih kupio ni penu od piva", dočarao nam je slikovito novinar i pisac Branko Rosić.
Šta analogno vreme ima, a digitalno nema?
Pojava nostalgije često se definiše kao vid eskapizma, bega iz realnosti i potencijalno trenutnih problema koji nas preplavljuju. Drugi razlog koji se navodi, jeste preopterećenost digitalnim svetom. Kao treći, najizraženiji odgovor na pitanje zašto smo ludi za nostalgijom jeste estetika - retro stvari i komadi jednostavno izgledaju cool. Daju potpunu autentičnost u odnosu na današnji minimalizam i svedene palete boja, ali i masovnu proizvodnju i kupovinu. Kada obučete maminu haljinu od pre 15 godina, a ne onu sa Zarinog sniženja, teško da ćete sresti još nekog u sličnoj, kamoli istoj kombinaciji.
"Reč je o potrebi za nečim opipljivim. Većinu dana provodimo pred ekranima, a veliki deo naših uspomena, razgovora i fotografija postoji samo u digitalnom obliku. Zato analogni predmeti vraćaju osećaj stvarnosti - fotografiju možemo držati u rukama, ploču staviti na gramofon, a celo iskustvo postaje konkretnije i prisutnije. Zato povratak analognom nije odbacivanje tehnologije, nego pokušaj uspostavljanja ravnoteže", objašnjava Tea Bašić.
Svako vreme ima svoje prednosti i mane. Ono što je suštinski drugačije kada uporedimo nekadašnji period i sadašnji trenutak, prema čoveku koji je zaista živeo "taj" Beogradosamdesetih, za Branka Rosića jeste način na koji informacija, fotografija ili bilo koji drugi medij putuje - od trenutka nastanka do samog plasiranja širom društva, javnosti, sveta.
"Analogna era imala je mitove, a današnje digitalno doba dešifruje mitove ili ih uklanja. U tonama tekstova i megabajtima online sadržaja nestaje mitomanija i sve traje instant. Mi smo kao pank bend Urbana gerila osamdesetih rasprodali zagrebački klub, a da niko tamo nije čuo nijednu našu pesmu pre nego što je kupio kartu jer je mit o nama možda putovao sporije od internet konekcije, ali je stigao u Zagreb. Danas je sve lakše, možete do podne snimiti pesmu i spot, a do ponoći ga imati okačenog na mrežama. Ali je problem kako privući pažnju.
Osamdesetih u analogno doba teže je bilo doći do medija, ali kada u tome uspeš, onda te odmah gleda 10 miliona ljudi jer je bilo dva TV kanala. Danas imaš mreže, kablovsku TV i sve je lakše da uradiš, ali treba da se probiješ kroz 10 miliona stranica da bi došao do hiljadu ljudi. Svako vreme je i teško i lepo, nekada je bilo dovoljno da Sex Pistolsi opsuju u TV programu pa da ceo svet sazna za njih, danas to nije dovoljno, već moraš da zaprosiš devojku na anteni najveće zgrade u Njujorku da bi te videlo isto toliko miliona ljudi.“
Nostalgija je neizostavni deo naših života. Bez obzira na generaciju kojoj pripadate, svako ima jedno sećanje, miris, materijal, komad nameštaja… bilo šta što vas veže za određeni period i budi jednu sanjivu i ružičasto zamagljenu sliku te osobe, tog koncerta, te žurke, tog letovanja… bilo čega što je samo vama bilo lepo.
Ono što generacija Z u jeku digitalne ere unosi kroz analogni filter jeste jedan način balansiranja sa konstantnim protokom informacija, bindžovanjem serija i strahom da se slučajno nešto ne propusti. Pored autentičnosti za kojom svi tragamo, to je jedan mehanizam da se odupremo konstantnoj potrebi da neprestano budemo dostupni. Način da jednostavno ugasimo onaj zeleni kružić na chat ikonici.
Udahnite duboko i konačno izradite tu sliku koju volite.
