Tog subotnjeg jutra već je bio završio svoju smenu. Piše svakog bogovetnog dana, čak i na letovanju, dok je još pospan. Inteligencija i ironija brane mu da bude zadovoljan. Od svoje prve knjige, zgob koje je postao najmlađi dobitnik NIN nagrade, ima potrebu da koriguje rukopise i ispisuje nove verzije.

Zato je i od Anđele, dvadeset godina kasnije, napravio potpuno novi roman. Iako više nisu apokaliptične devedesete, ovo i dalje nije veselo mesto. Uprkos mračnoj realnosi, odlično se razume u emocije.To je njegovoj literaturi obezbedilo solidnu poziciju pored mnogih ženskih kreveta.

Čudno je što, ako se ne računa meksičko iskustvo make-overa, bez obzira na pustolovnu prirodu, izgleda uvek isto. Sako je nosio samo kao panker. Bez obzira na svoj životni karusel neverovatnih obrta, na šešir ni za živu glavu ne bi pristao. "Baš bi škripao. Izgledao bi kao kao da mi je neko stavio magareće uši." 

Kako se osećaš kao komercijalni autor? Doživljavaš li  to što si se konačno i tržišno dokazao kao priznanje ili ti je blam, s obzirom na to da danas knjige ne pišu samo oni koji to neće?

Uz tu celokupnu situaciju, najprodavanija knjiga prošle godine bio je roman Filipa Davida, koji ni po čemu nema komercijalan sadržaj. Govori o holokaustu, jednom od najmračnijih perioda u savremenoj istoriji. 

I da te malo ispravim: i moja prva knjiga U potpalublju dve godine nalazila se na prvom mestu top liste. U međuvremenu dogodila se strašna stratifikacija u izdavaštvu koja samo reflektuju stratifikaciju u društvu. Kad si pisac, normalno je da želiš da te ima i da si dostupan čitaocu. U tom smislu, Laguna radi na jedan profesionalan i pristojan način. To je nešto što zaista prija nakon traljavosti i brutalnosti koja je vladala u izdavaštvu.

Moja poslednja knjiga Ti i ja, Anđela zavirila je u taj famozni top deset, bila je neko vreme na devetom mestu i onda se povukla. 

Tvoja Anđela ne samo što je zaslužila nov naslov, nego i to da bude ljudski napisana. Jesi li hteo da se izviniš čitaocima priznanjem da prva knjiga nije valjala?

Oduvek sam imao potrebu da korigujem rukopise, ali ovo je  praktično bilo novo ispisivanje. 

Nije meni NIN-ova nagrada udarila u glavu. Stvar je bila mehaničke prirode. Kad ti se, kao debitantu, tako nešto desi, svi te cimaju, slikaju, pitaju te sve i svašta, milion puta moraš da ponavljaš iste misli koje si do tada nosio u sebi i vario. Pisac je devedesetih bio tretiran kao neki bard pa su svi počinjali sa:„Gospodine Arsenijeviću, šta će biti s nama?“ I očekuju da im isporučiš neke velike istine. U tom ludilu još treba da sedneš i napišeš nastavak knjige za koju si dobio NIN-ovu nagradu.

Maltene su me poterali da to uradim. Naravno da nisam bio zadovoljan onim što sam napisao. A onda sam krajem devedesetih, baš kada je počelo NATO bombardovanje, dobio poziv da odem u Meksiko. To mi je omogućilo da se iščeprkam iz ove zemlje. Već sam se zbog svega bio sam sebi zgadio. Tada sam izgledao manje-više isto kao i sada: naočari, kratka kosa, zulufi.

Ponekad mi se čini da si rođen takav?

U Meksiku sam se baš drastično promenio: pustio sam kosu, stavio sočiva i što je najvažnije, shvatio da mi, kada se pogledam u ogledalo, treba neko drugi. Tada sam sebi rekao kako i ne moram da se bavim književnošću.

Nije ti bilo nezgodno što si na koricama morao da objašnjavaš šta si hteo da kažeš?

Dozvoljavam da bilo ko doživi to na takav način. Od prve Anđele  prošlo je dvadeset i kusur godina. Koža ti malo otvrdne, a i prilično sazriš. U tom smislu vrlo sam miran sam sa sobom.  Moji unutrašnji razlozi mnogo su jači od spoljašnjih.

Gde stanuje tvoj idealni čitalac? Izgleda kako si mu ušao u trag i nisi morao da mu podmećeš nogu da padne na tvoju literaturu?

Taj neko bitan kome ja rano ujutru upućujem svoje misli jeste ženska osoba, između trideset i pedeset godina, udata, najčešće radi u kreativnim industrijama, ima naglašenu potrebu da se preispituje pa joj je književnost idealna platforma. To se najbolje vidi na Sajmu: muževi ostaju da puše napolju, dok žene kupuju knjige.

Ne mislim da sam ja bilo koga svesno zavodio, već imam prilično izraženo nešto od ženskog senzibiliteta. Nisam brutalan kao ostali muškarci. Domaći pisci uglavnom su nadrkani, mačo konzervativci koji će se sa puno dostojanstva pohvaliti kako ne koriste internet. Ne moraju da koriste ni bojler, što se mene tiče, ali to ih ne čini boljim.

Jedan si od retkih koji ume da piše o ljubavi...

Tu isto vlada neka vrsta prezira. Osećaj romantike i fine erotike nije svojstven ne samo našoj književnosti, nego ni filmu i umetnosti uopšte. Kao da se sve između muškarca i žene dešava iz osvete, pa se svodi na nasilje i uzajamnu mržnju. Stalno su u igri neka neraščišćena posla od strane muškaraca.   

Moji glavni likovi su uglavnom žene. Prethodna knjiga Let je na neki način preslikala matricu iz istorijskog ljubića, jer se mlada devojka zaljubljuje u pilota.

U tome si otišao toliko daleko da si rizikovao da na polici nečija ruka sama krene ka toj knjizi verujući kako je reč o neobjavljenom rukopisu Milice Jakovljević?

Tu temu našao sam u porodičnom albumu. To je životna priča mojih babe i dede po majci. Baš kao što je i Mir-Jam nalazila svoje likove i uzore u ondašnjoj realnosti. Taj slatki okvir  herc romana tridesetih godina, džeza, početaka zvučnog filma, učinio mi se veoma dobar i književno iskoristiv. U isto vreme, to ušuškano društvo polako se kreće ka provaliji jer nailaze godine koje pokazuju da se ništa neće završiti veselo.

Uporno ponavljaš kako politika nije tvoja šolja čaja i praviš se da ne čuješ šta ludaci koji nas okružuju svakodnevno izgovaraju. Tako se braniš ili protestuješ?

Čovek mora da ima odgovornost prema realnosti u kojoj živi. 

Potpuno mi je besmisleno kad neko onim arogantnim tonom kaže kako je apolitičan. Kod politike nikada nije bilo da li ona tebe interesuje, već je obrnuto. Ona je ta koja ti radi o glavi. U tom smislu, ne osećam kako imam pravo da budem apolitičan, ali me ne interesuju detalji. Boli me uvo šta je neko lupio u Skupštini. Zašto bih se bavio tim idiotima!? Informisanost o njihovim glupostima koje svakodnevno proizvode smatram potpuno nepotrebnom. To je ionako samo šum koji te udaljava od prave slike.

Možda je stvarno tačno da je politika više od života samo tamo gde od njega nije ništa ostalo?

Pre neki dan razgovarao sam sa gostima iz regiona i neko od njih rekao je da ne zna šta je kokoška, a šta jaje: propala ekonomija ili nacionalizam!? Kada ljudi ne mogu da zadovolje ono što se smatra  elementarnim potrebama, stvara se opravdani bes, nezadovoljstvo počinje da se taloži, kuva, raste pritisak kao u ekspres loncu. Traže se krivci, spoljašnji neprijatelji i građani postaju nadrkani i neprijatni. Za to treba imati razumevanja. Nijedno društvo ne razlikuje se preterano od drugog.

To se najbolje videlo čim je počela da se menja atmosfera u evropskim zemljama. Do samo pre desetak godina delovalo je kao da su ti ljudi potpuno savladali civilizacijske lestvice i popeli se na viši nivo. Ali, ako u tu idiličnu sliku ubaciš samo kap ekonomske nesigurnosti, svi oni postaju očajni, iako tamo još niko ne gladuje. To je nama pokazalo da nismo samo mi, na Balkanu, posebno ludi, nego se svi u određenim društvenim okolnostima ponašaju na isti način. Često citiram Gorana Bregovića koji je pred one naše ratove lepo rekao: „Daj Amerikancima dinar, a Jugoslovenima dolar, pa ćeš videti kako će se preko noći jedni s drugima sukobiti.“

Jesi li ti dovoljno ambiciozan da bih hteo da budeš još i srećan?

Možda to delom zavisi od toga na šta ti radi sujeta. Sve je taština, samo je pitanje od kog je sadržaja napravljena. Neko je tašt spram bogatstva i slave, neko spram toga da čini dobro na ovom svetu. Ja volim da radim, da proizvodim stvari. Ali, ne u smislu da zbog toga ginem ili da, recimo, cepam drva.

Bez obzira na tvoj gabarit, ne mogu da te zamislim u toj pozi...

Za mene je beskrajno uživanje kada napravimo sjajan književni festival, kada ljudi na to dobro reaguju i zbog toga su zadovoljni. Naročito u ovom društvu, u kome lako možeš da zapadneš u opštu neurozu jer si ubeđen kako je sve otišlo dođavola, da zbog ELLE-a ne upotrebim precizniji termin.

PageBreak

Zbog čega bi danas izašao na ulicu, osim da prošetaš psa, što je postalo ne samo dozvoljeno nego i poželjno na  novim demonstracijama?

Kad se samo setim koliko smo godina i zima proveli na tim ulicama! Možda sam tu pored pobune našao i strast koju drugi imaju prema kolektivnim sportovima, a ja se na njih ne ložim. Na protestima sam najbolje osetio tu erotiku mase, pogotovo što nam je bilo strašno stalo da dođemo u što većem broju. To nas je i sahranilo. Onda su tu, sa nama,  bili svi: od ultračetnika, preko LGBT populacije do Žena u crnom. Na kraju je sve ono zbog čega smo šetali bilo iznevereno. Pri tom ne govorim o naprednjacima, nego o demokratama i LDP-u.

Tada smo poslednji put verovali da će se sve završiti na najbolji mogući način...

Odjednom ćemo postali Danska ili Švedska. Paradoksalno, ali meni je i ta neprestana kuknjava strana. Kao sve ide nadole. Pa, šta!? U Nigeriji je pre dvadeset godina životni vek bio 60, a sada je 35 godina. Prema tome, gde to piše da je progres neminovnost, a da je sve drugo trenutna greška koja će se ispraviti pa će opet da nam krene? To je jedina svest koju bi čovek ovde trebalo da stekne.

Ono što je simptomatično jeste to da nema ni političke snage u zemlji da stane iza tih protesta jer se sada politička utakmica odvija na drugi način. Voleo bih da se razumemo dobro, možemo da mislimo o Vučiću da je užasan, ali, majke mi, često se zapitam da li je stvarno toliko drastična razlika u odnosu na vreme pre njega? U doba demokrata nisam mogao da objavim tekst o genocidu u Srebrenici.

Inače, ja nešto trenutno ne šetam, iako protesti Ne da(vi)mo Beograd  imaju svu moju podršku. Ali, kao što reče Biljana Srbljanović, ne idem na demonstracije na koje nije opasno ići. Jer, čim padne kiša, demonstranata bude upola manje. A gde su tek batine, vodeni topovi, suzavac, pa i hapšenje, na koje moraš biti spreman, inače nemoj to ni da radiš.

U ime YU generacije, treba se vratiti na Potpalublje. Tada je jedan turistički vodič u borbi za NIN-ovu nagradu pobedio Milovana Đilasa i Dragoslava Mihajlovića!?

Bio sam na recepciji nekog hotela u Atini i tek pridošle turiste raspoređivao po sobama. Dok sam im delio ključeve, prišao mi je čovek sa primerkom NIN-a  i zgranuto me pitao:„Jeste li to vi?“ Sve je delovalo totalno sumanuto. Do te mere, da sam mislio kako se NIN-ova nagrada deli onako, a ne za roman godine. 

Čaršija je poverovala da ti je knjigu napisala Svetlana Velmar Janković!?

Taj roman dešava se u vrlo specifičnoj urbanoj strukturi mladih ljudi osamdesetih, okupljenih oko SKC-a. Sve je cool, svi su inteligentni, supermoderni, sviraju u bendovima, obavezno duvaju,  a malo se i drogiraju. Onda kreće ludilo sa horsom, AIDS-om, hepatitisom i umiranjima. I sada odjednom neki baš veliki debil pomisli da bi Svetlana Velmar Janković meni koji sam niko i ništa napisala knjigu i to o onome što je njoj totalno daleko i strano. 

Šta se, u stvari, desilo? Majka mog druga bila je dobra prijateljica sa njom i odnela joj je rukopis. Čuo sam da je bila ganuta kad ga je pročitala. Čak je rekla kako je napisano iz srca, iako postoje mnoge stvari koje ona ne razume. Na kraju napisala je prvi prikaz knjige, recenziju za izdavačku kuću Rad. Kad je došla na dodelu NIN-ove nagrade da mi čestita, suze su joj bile u očima. 

Rođen si u pristojnoj oficirskoj kući,  ali si oduvek bio avanturista i duha i tela ...

Nasuprot predrasudama o vojnim licima, moj otac je bio vrlo blag, čak me i podsticao da se razvijam onako kako želim. Mislim kako su i  majka i on uživali u tim mojim slobodama jer su oboje imali teško detinjstvo. Rano su ostali bez roditelja i to ih je kanalisalo u odabiru budućnosti. Nisu imali uslova da puste krila. Otac možda i ne bi postao vojno lice, ali taj poziv obezbeđivao mu je siguran posao, stan i hranu. Majka je bila prevodilac sa francuskog iako je želela da studira arapski. 

Vrlo rano shvatio sam kako me u životu škola ne zanima. Odmah posle vojske rekao sam roditeljima kako ne nameravam da studiram, nego da odem kod devojke u London. Pomogli su mi sa nešto para, a i ja sam prodao svoju električnu gitaru kako bih kupio kartu. 

Što je najlepše, ne vidim neku ogromnu razliku u kvalitetu života koji vodim sada u odnosu na to vreme. Jedino što više ne moram da radim neka sranja od poslova, da perem sudove ili pakujem sapune, ali mimo toga sve je isto. Živim u iznajmljenom stanu i svakog meseca se presabiram.

Tvoja strategija preživljavanja ima olakšavajuću okolnost: sva imovina ti je pokretna?

S tim što knjige, koje čine njen najveći deo, postaju  teže i brojnije pa je svaka sledeća selidba sve gora.

S druge strane, uradio si sve kako treba: rano si se oženio i dobio dvoje dece. Kako se to uklapalo u tvoju pustolovnu prirodu?

Interesovalo me je da vidim čega sve ima na svetu, ali ne na onaj ukočen način nekog, recimo, australijskog studenta. Pratio sam svoje impulse, ali sam se zbog njih često u hodu pitao jesam li normalan. Tako sam uleteo i u brak.  Filipa smo dobili posle godinu dana, a Nađu nakon pet. Vrlo brzo smo se rastali i tada sam shvatio kako se nisam razveo samo od konkretne osobe, nego i od cele ideje braka. Nama je ta monoteistička kultura koja vlada poslednjih nekoliko hiljada godina nametnuta.

U ranijim civilizacijama živelo se po drugačijim i slobodnijim uzusima. U tom smislu sam ja ateista, neopagan, pre nego poštovalac pogleda na svet gde postoji jedan Bog, jedna žena, jedan posao, jedna stvarnost i istina. Ako se Aristofanovo objašnjenje jednog starog mita prevede na savremeni jezik, doći  će se do činjenice kako su naše šanse da pronađemo onu drugu polovinu veoma male. Kockarski rečeno, jedan prema četiri milijarde. Fatalizmom samo kvarimo stvari.

Ne samo da mi samoća prija, nego imam i previše posla u svojoj glavi. Što se tiče avantura tela, ne, nisam bio baš neki Kaligula.

Koliko ima toga što vredi zaboraviti? Da li je to teži posao od pamćenja?

Ne treba meni nikakav Freud da mi čeprka po intimi i izbacuje je na površinu. Sam to vrlo uspešno potiskujem. Jednostavno, prija mi da o nekim stvarima ćutim. One same odu u neki kovčežić u mojoj glavi, tako da nema potrebe za shrinkom. Pogotovo mi književnost nije platforma za izbacivanje intimnosti. Pripadam onim piscima koji su najbolji džeparoši.

Ko je dobrodošao u tvoj mozak, a ko mu najviše smeta?

Zbunila si me. Naizgled jednostavno pitanje, ali vrlo zeznuto. Ne volim kliširane izraze, ali energetski vampiri ili oni smarači na sitno me uznemiravaju. Mnogo bolje reagujem na krupne lomove, nego na male ubode svakodnevice. Tad mi proradi živac. Izbezumljuje me i ono  banalno ponavljanje istih radnji, kad ima mnogo kvalitetnijih sadržaja.

Domaćice to najbolje znaju. Meni je bilo potrebno vreme da naučim kako je dobro razdvojiti ruke od mozga i baviti se nečim drugim u glavi dok peglaš.

Razgovarala: Duška Jovanić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/ellesrbija/