Rođena je u Požarevcu 1909. kao ćerka Danice Pavlović, pijanistkinje i dalje rođake Karađorđevića i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora i pesnika. Jasno je da je njen umetnički talenat potekao od roditelja, a izvori beleže da je sa majkom imala specifičan odnos. Da li je Milena bila žrtva preambiciozne majke koja ju je forsirala, ili je Danica Pavlović prepoznala ćerkin neosporiv talenat i gurala je napred iz najbolje namere? Ipak, majka je bila presudna ličnost u kreiranju slike o svojoj ćerci, sačuvala je značajan broj njenih radova iz najranijeg perioda Mileninog slikarstva i donirala ih galeriji u Požarevcu. Sačuvane su i prepiske Mileninih pisama upućenih majci, kroz koja se provlači nostalgija za rodnim gradom.

“Draga moja mama… Najlepši zalazak sunca je u našoj bašti u Požarevcu. Ljudi misle da sam ja samo u prohujalim vremenima tražila obrazce za moje slike, a one su se pojavile iz zaleđenosti moga detinjstva za trave, oblake, ptice, leptire, za naša polja i šumarke… U mojoj mašti su se sjedinile naše priče o vilama brodaricama, koje si mi ti kazivala, sa pesmama Valerija, a polomljene rimske skulpture i sarkofazi, koje sam sa oduševljenjem i divljenjem gledala u arheološkim nalazištima kod Požarevca, vodili su me do vizija Botičelija i De Kirka.”

Milena je srpska slikarka internacionalnog renomea. Studirala je u Beogradu i Minhenu a potom boravila  širom Španije, (u Sevilji, Barseloni i Kordobi) gde je uradila seriju slika iz španske svakodnevnice, ali i u  Londonu, Parizu i Rimu, gde je i sahranjena.

Družila se sa evropskom elitom poput slikara Đorđa de Kirka, osnivača metafizičke škole u Italiji i teoretičara Andrea Bretona. Obojica su bili istaknuti nadrealisti, Breton je i autor manifesta nadrealizma, pa je moguće da su neposredno uticali na Milenin prelazni period u diskretni nadrealizam. U njenom stvaralaštvu se mogu uočiti periodi, ali nijedan nije imao nagle prelaze. Razlikuje se njeno akademsko slikarstvo pre školovanja i tragovi secesije, kao jednog od poslednjih inovativnih umetničkih pravaca, posle školovanja. Secesija sa sobom donosi industrijski dizajn, nove ornamente, boje, harmoniju i kontrast. Iako je teoretski pripadala nadrealizmu, teško je napraviti oštru granicu u njenom složenom slikarskom opusu, jer se kroz njega prožimaju i poetski i magijski realiznam i renesansni motivi.

Na sledećoj strani pročitajte nastavak:

PageBreak

Stvarala je daleko od rodnog Požarevca, najviše u Americi i Italiji, domovini svoga oca, čiju je tradiciju često prikazivala na svojim slikama.

Bila je izraziti portretista, a često je na svojim likovima projektovalai sopstveno lice, krupne crne oči i izdužen nos. Naslikala je više portreta  roditelja Danice i Bruna, potom supruga Roberta Goselina, ali i portret kubanskog pijaniste Gonzalesa koji je navodno bio ljubav njenog života.

Na slikama je prepoznatljiv njen istančan ukus i gracioznost koju je smelo izražavala na ženskim portretima rađenih pastelom. Celokupan slikarski rad je prožet romantičnom, bajkovitom i krajnje intimnom atmosferom, koji neki tumače kao njen beg od stvarnosti, naglo modernizovanog društva i dehumanizacije, koja je bila najjača tridesetih godina, zapadanjem sveta u ekonomsku krizu, začetci nacizma i fašizma i uvod svetski rat koji će je sprečiti da se vrati u domovinu

Uradila je preko petsto radova, među njima i autoportrete i reklame za istaknute modne magazine. Istančan ukus, osećaj za liniju, figure i detalje, doneli su joj angažovanje za modne biblije Vogue i Harpers Bazar, ali i magazine kao što su Di Dame, Life i Town and Country. Ilustracije za Vogue su bile rađene uljem na platnu, a neke od njih su dospele i na naslovnu stranu. Usledile sui  reklamne kampanje za tekstilne i kozmetičke kompanije poput Revlona.

Bavila se i dizajnom i kostimografijom za baletske i pozorišne predstave. Uglavnom su to bili renesansni kostimi, nasuprot minimalističkim haljinama za časopise. Kreirala je kostime za balet Sebastijan, italijanskog kompozitora Đan Karla Menotija.

Da je bila posve zanimljiva ličnost, aristokratskog držanja, svedoče i brojni članci kako iz evropskih tako i američkih i domaćih časopisa i novina. O Mileni su pisali Amadeus i Karnet iz Milana, New York Papers, Art News i Time iz Njujorka i pregršt srpskih listova kao što su  Politka, NIN, Duga i Borba. Njena izložba u Londonu je doživela veliki uspeh, a njen delikatan i fin rad sa svežim i lepim bojama  su pohvalile i tamošnje novine Daily Telegraph.

Poslednje godine života je provela u Americi gde se i udala za Roberta Goselina. Umrla je u Njujorku 1945. godine, neki kažu od posledica pada sa konja, drugi od srčanog udara, u svakom slučaju bila je krhkog zdravlja. Priča se da je imponovala svojom pojavom. Bila je gracija, lepša od svojih, pomalo setnih i bajkovitih, ženskih likova koji dominiraju u  njenom slikarstvu.

Osim ženskih portreta čest motiv su i biste, lepeze, ptice, oblaci i mesečina, motivi iz antike i svet snoviđenja. Njena umetnost je bila, kao što bi rekao naš najpoznatiji romantičar Laza Kostić i „međ javom i međ snom“, a i sama Milena se nalazila u nekom svom svetu, ograničena od okoline. Osnovna škola u Višnjičkoj banji u Beogradu  nosi njeno ime, a rodna kuća u Požarevcu je pretvorena u muzej i galeriju. Njena dela su izložena i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Izvor: Plezir Magazin

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/