Velika scena beogradskog dramskog pozorišta. Za nepuna dva sata ovde će se igrati Zojkin stan, jedno od Bulgakovljevih najvažnijih dramskih dela. Andrija Kuzmanović, tumač glavnog muškog lika, glumac kom su popularnost donele uloge u serijalima Montevideo i Senke nad Balkanom, po svoj prilici ne mari za ovu poprilično knap satnicu. Donosi sebi pivo, meni sok i između nas na scenu stavlja pepeljaru. Sedamo na stepenice, pali cigaretu i uzima gitaru. Počinje energično da svira i iz sveg glasa peva na ruskom. 

Tako se borite protiv treme?

Nemam je. Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, uvek imam pozitivnu tremu i jedva čekam da se pojavim na sceni, da počnem da radim. Imam tremu neizdrža, jednostavno ne mogu da dočekam da izađem pred publiku. 

Da li je oduvek tako?

Možda sam imao tremu baš kada sam bio klinac, sa nekih šest godina. Sećam se živo jedne scene kad me je tetka odvela u njenu firmu, nikoga nisam hteo da upoznam. Sve vreme sakrivao sam joj se u suknji. I dan-danas kada se čuje sa kolegama iz tog preduzeća, niko od njih ne može da veruje da sam postao glumac. 

Kako je počelo to sa glumom i dokle je stiglo? 

Sve je počelo tako što me prvi put Dragan Petrović Pele nije primio na FDU. Hvala mu na tome, zato što sam kasnije svemu pristupio dosta ozbiljnije. I tada, drugi put, bila mi je frka, iz prostog razloga što neko drugi treba da odluči hoćeš li da se baviš glumom, a ti sa druge strane samo time želiš da se baviš. Sada smatram da čovek nikada do kraja ne sme da bude zadovoljan onim što je uradio, uvek treba težiti još višem cilju. I to je ono što govorim klincima koji počinju da se bave ovim poslom. Uvek tu ima trenutka kada osećaš da nešto znaš i da si spremniji za neki ispit, ali ne smeš nikada da budeš potpuno zadovoljan svojim izvođenjem dakako bi mogao da napreduješ. I to je jedna od čari glumačkog posla, ne smeš stvari da prepustiš autonimiji, ponavljanju, klišeu i moraš da vodiš računa o novim stvarima, ne bi li pre svega sebi bio iznova i iznova zanimljiv, a onda i publici.

Da li je ovo, nakon Senki, ona slava što udara u glavu?

Mislim da još nisam svestan svega toga. Mada, ne mislim da će popularnost uticati na mene da se promenim, jer nisam baš klinac, imam 33 godine. Da imam 18 i da sam snimio holivudski blokbaster koji mi je doneo milione, možda bi to uticalo na moju ličnost. Ovako, radim posao koji volim u mom gradu i ne postoji razlog da se išta menja, pa ni ja. Ne želim ni da odem odavde, ni da prestanem da se bavim stvarima koje rade normalni ljudi. Jer, ko sam ja? Zašto sam bolji? Samo sam imao tu sreću da bavim poslom koji volim i da to ljudi zapaze i prepoznaju. 

A devojke?

Pa, da budem iskren, skoro sam se nešto zapitao na tu temu. Nailazio sam i ranije, kada se nisam profesionalno bavio glumom, na simpatije lepšeg pola, pa i nisam nešto naročito zatečen situacijom. Ne može popularnost ništa tu mnogo da ti odnose, niti donese. Uvek možeš da posumnjaš da taj neko nije s tobom zbog onoga što ti jesi, već zbog onoga što predstavljaš u okolini, ali mislim da taj krst ne nose samo glumci ili oni koji rade u svetu šou biznisa, već svi ljudi koji su uspešni. A možda i oni manje uspešni. Kod svakog neko može da pronađe neke benefite. Čovek uvek može da brine zašto je neko tu. Ali, iskren da budem, nikada ne mislim o tome jer smatram da se na taj način gube strast i igra koje su, zapravo, ono što je interesantno između muškarca i žene. Ako previše razmišljaš, mnogo se gubi. Hajde da probam da je uverim da ono zbog čega bih ja želeo da je ona tu zapravo i jeste pravi razlog. 

Goran Sultanović nedavno je ispričao kako je svoju tadašnju simpatiju (sadašnju suprugu), mesecima pokušavao da izvede na kafu. Da li se ta džentlmenska upornost izgubila u današnjem vremenu?

Mislim da se ljudi generalno ni oko čega više ne trude toliko. Sve je negde izgubilo ideju, jer čemu? Imamo svet u džepu. Evo, bukvalno između nas dvoje u ovom trenutku stoje čak tri sveta. Sve je pojednostavljeno i sve je dostupno. Nekada si na prvi poljubac čekao dve, tri nedelje, a sada se ni ne sećaš u kom trenutku se to tačno dogodilo. Ako bi mi se neko zaista dopao ja bih oko njega trčao i šest godina. Nije da ne bih. Samo ne bih nikada voleo da nekome smetam. Vodim se onom poslovicom: „Ako smatraš da je nešto tvoje, nemoj da ga prisiljavaš da bude tu, pusti ga, ako je zaista tvoje vratiće ti se.“ Samosvest tu igra baš dosta važnu ulogu, koliko te je briga za tog nekoga, a koliko ti je stalo do sebe; ili koliko te je briga za oboje u istom tom trenutku. Mnogo puta sam bio zaljubljen, a da taj neko to nije ni znao. Ja sam taj koji je kapirao da tu ne postoji nikakva šansa, a možda je bilo, ali ko će to znati sada? 

U Senkama ste dobili veliko poverenje reditelja, da li ste se ijednog trena plašili da to nećete opravdati?

Znao sam šta radim i gde idem. Nisam se brinuo za svoj nastup u tom smislu, ali Bjelogrlić jeste mnogo zahtevan, prezahtevan, i zato mu svi projekti tako dobro i izgledaju. Čim me je pustio da igram vodeću mušku ulogu, znao je da nema potrebe da sumnja u mene i da ja to mogu. Mnogo traži od glumaca, ali zna kako da im priđe. Mislim da me tokom svih 60 dana, koliko je trajalo snimanje, nijednom nije pohvalio. Kada je nešto bilo genijalno rekao je: „Dobro je ovo“, ali „bravo“ i „svaka čast“ nisam dobio. Sada već osam godina radimo zajedno, znao je šta mogu i mislim da sam to ponovo dokazao.

Jeste li ikada pomislili da vas više niko neće zvati da radite?

Hiljadu puta. Mislim da je to normalno, ljudi smo, sumnjamo. Ipak, što više stvari uradiš u životu, to se smisao te sumnje više gubi. Mada, nije loše da se svaki put ponovo zapitaš, jer te to pokreće da radiš bolje i to je ono što ti održava temperaturu. Kada pomisliš da si obišao ceo krug, tada si se zeznuo. U tom trenutku si, zapravo, izgubio interesovanje za sebe. Uvek moraš da misliš kako nečim novim možeš da doprineseš još više.

Tekst: Maja Bunčić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/