Vraćao se sa treninga i javila mu se poznanica koja ga je gledala u predstavi Glad, da mu kaže da ima kasting za neki ruski film, o nekom njihovom piscu i da ga pita da li je zainteresovan za to. Rekla mu je i da treba da pošalje crno-belu fotografiju, ali da ne bude neko umetničarenje, već da ga stvarno vide. Ušao je u prvu foto radnju i rekao: „Majstore, udri jednu krupnu, jednu manje krupnu.“ 

Sada ide ona banalna rečenica koja će se uskoro ispostaviti kao tačna - ostalo je sve istorija. Milan Marić, nova pozorišna zvezda, dečko koji obećava, mladić koji odlično kuva (što bi tviteraši rekli, ne pitajte kako znam) i dubinski se smeje, tako je dobio glavnu ulogu u ruskom filmu Dovlatov čija je premijera je održana nedavno na Berlinskom festivalu, a beogradska publika imala je prilike da ga vidi na 46. Festu.

Kada god razgovaram s njim, a stavovi su nam, hvala bogu, prilično ukršteni, krenem u žučnu polemiku i tek kasnije se setim, da on ima samo 27 godina. To ne odaje ni fizičkom izgledom, ni obrvama koje se ljute, ni stavom, ni znanjem. On je od onih ljudi iz edicije „rođeni matori.“

Presabiramo utiske pred put u Berlin i mnogobrojne svetke premijere koje ga čekaju, razmatramo koja bi odela trebalo da nosi, detinjasto deli utiske oko prvog sudara sa ozbiljnim snimanjima za ruski Vogue, GQ... Milan je ostvario san koji i nije sanjao.

Kako su izgledale audicije na kojima si od svih mogućih ruskih glumaca baš ti uspeo da dobiješ ulogu Sergeja Dovlatova, verovatno najvećeg šmekera među piscima?  

Prvo su mi poslali da snimim monolog ujka Vanje, na srpskom, u nekoliko varijanti, ali da obavezno bude jedna sa suzama. I kada sam to prošao, trebalo je da idem u Petersburg da me vidi reditelj Aleksej German junior. Pet dana pred put poslali su mi pet ogromnih scena i obavestili me da je kasting na ruskom. Taj jezik nikada nisam učio, isto bi mi bilo da su rekli da je na kineskom. Odmah sam našao dve profesorke, jednu ujutru, drugu uveče i krenem da učim tih pet scena. Snimao sam na telefonu, stavim slušalice u uši i bubam u avionu do Moskve, pa od Moskve do Petersburga. Sutradan dolazim na kasting, čekaju me neki totalno hladnokrvni ljudi, nemaju nikakve emocije, odvode me u šminkernicu, stižu kostimi, šišaju me, briju, kače mi bubice, dolazi German i počinje kasting koji je trajao sedam-osam sati, sa jednom pauzom. Uveče sam imao avion za povratak i to je verovatno jedini razlog zašto je taj kasting završen. Najarcao sam se da krenem na ruskom, a German mi kaže: „Možeš na srpskom.“ U sebi se mislim: „Vidi, druže, ja ovo nisam džabe učio, moram da kažem na ruskom jer će mi mozak eksplodirati.“ Bukvalno sam pomislio ako ne izgovorim na ruskom, doživeću moždani udar i, eto, umreću u Rusiji. Pustio me je da jednom izgovorim na ruskom, posle sam na srpskom. Posle osam sati German prekine: „Ja više ne mogu.“ Više nisam mogao ni ja, nisam imao šta više da mu dam, da odglumim, osim da hodam na rukama. Tu se pozdravimo, kaže mi da će javiti za tri nedelje i da ne odlučuje samo on, već i grupa producenata.

Vratiš se kući i čekaš mejl: „Drago nam je što ste učestvovali na našem kastingu, izdvojili vaše dragoceno vreme, ali...“

Upravo, pomirio sam se da od toga nema ništa. Međutim, stiže mejl da sam dobio ulogu, da ne smem da kažem nikome ni reč i da kreću pripreme. Bio sam totalno sluđen i uzbuđen, pet puta sam pročitao mejl i onda je krenula euforija. Ali, i pripreme, imao sam manje od tri meseca da naučim ruski i da se ugojim 15 kilograma.

Sada ćemo da obrnemo igricu, uprkos planetarnoj pojavi da svi brzo smršamo, gde će samo mršavi moći da žive, vode ljubav i smeju se, daj recept kako da se za tri meseca ugojimo 15 kilograma.

Prvo su tražili da se ugojim pet kilograma, pa još pet, pa još pet. Odlučio sam da se ne gojim džank fudom, nego, ako je doručak do tada bio tri jaja i malo slanine, sada je pet jaja, 200 grama slanine i velika pavlaka. Prve dve nedelje stalno sam bio na ivici da se ispovraćam. Onda sam se navikao, otvorio mi se apetit i počeo sam da treniram: teretana, plivanje, teretana, plivanje i ogromni obroci, sve proteinski. To je bio jedini način da me to što manje zdravstveno košta. Sumanuto iskustvo, kao da sam navukao neki teret, počeli su da klecaju zglobovi, da me bole leđa... Pritom sam tokom snimanja stalno dolazio u Beograd da igram predstave, imao sam 45 letova u roku od 55 dana. Voda se sakupila u organizmu, nagruvan od tih treninga, izgledao sam kao neki sumanuti bodigard rusko kavkaskog porekla. To je bio projekat kako za tri meseca napraviti zver od čoveka, ali volim te transformacije.

Kako si skinuo te kilograme?

Nisam, zar ne vidiš? Sada sam u fazonu da malo odmorim organizam, ako sam se za tri meseca nagruvao 15 kilograma, ne moram za tri meseca da ih skinem. 

Koliko je sada jaja za doručak?

Tri.

Kako si preživeo to igranje na ruskom?

Tih šest meseci, koliko sam bio u Rusiji, bila je toliko sumanuta doza adrenalina da se sada pola stvari ne sećam. To je jezik kojim ne baratam, imao sam dva i po meseca da malo zagrebem i da nešto naučim. Jesam progovorio jer sam morao, ali ipak igram ruskog pisca, nema scene u kojoj me nema i naravno desi se na snimanju da mi promeni scenu i dopiše ozbiljan deo monologa. Onda imam 15 minuta da to naučim i odigram. Ali, to su situacije kada pukne adrenalin, i tada mogu baš sve.

PageBreak

Šta si naučio o Rusima?

Da su ludi kao struja, ali autentično, iskreno ludi. Razbio sam dosta predrasuda. Poseban je taj sever Rusije, gde konstantno imaš osećaj da su ti oblaci iznad glave, vlažnost vazduha je skoro uvek veća od 90 procenata, a pred kraj snimanja ukačio sam te bele noći. Zamisli šta znači da nemaš minut mraka, i treba da pokušaš da spavaš dok konstantno bruji svetlo. Inače, mi smo skroz dva sveta. German mi je stalno govorio na snimanju, kada mi je davao indikacije: „Samo ne zaboravi da si južnjak, vi ste srčaniji, smanji malo emociju, severnjaci ne reaguju tako.“

Kako Rusi piju?

Mnogo i do kraja i sve. Doza im 0,5 ne postoji kao kod nas 0,3. Možeš da tražiš, ali gledaće te sumanuto. Dupli viski je decilitar. Zamisli, popiješ četiri ture duplog viskija, i onda oni krenu: „Idemo, idemo, idemo.“ Bukvalno sam video ljude koji idu četvoronoške. Ali, oni su divni i u tome. Iskreni su, ništa nije foliranje, isto kao i njihov odnos prema kulturi. U svakoj većoj ulici imaš pozorište ili muzej. Imaju jako dirljiv odnos prema umetnosti. Probao sam i to piće koje mislim da se zove jorša pivo i votka se mešaju iz dva bureta, i to se pije sjedinjeno. Budeš dobro, ali teško je buđenje. Posle jedne takve mešavine, odlučio sam da povedem deo ekipe, da im pokažem zgradu u kojoj je živeo Dovlatov. Popeli smo do njegovog sprata i kada smo silazili, jedna mala rupa u stepeništu bila je dovoljna da me obori. Pao sam i razbio sam se. Prva pomisao bila je: „Daj da prespavam ovde.“ Ali, otreznilo me je to što je počeo da me boli zglob: „Ako sam sad slomio nogu, sve je gotovo.“ Međutim, sva sreća - nisam, bandažirao sam zglob dva dana i sve je bilo u redu. Naravno, nikome nisam rekao ni reč.

Jesi li znao ko je Dovlatov?

Nisam imao pojma, mislio sam da je on jedan od njihovih mnogih pisaca koji nam nije značajan. A zapravo je reč o mojoj neobaveštenosti jer je preveden i kod nas. Kada sam to sve pročitao, jako mi se svideo, ima cinizam, bezobrazluk, duhovitost koju volim. A iza toga se krije specifična emocija koje te radi dok čitaš. Postao sam njegov fan.

Kako se nosiš sa ovdašnjom slavom?

Čijom?

Tvojom.

Nisam načisto šta znači ovde biti popularan i slavan. Ali, stvarno, ne razmišljam o tome. Imao sam hrabrosti kada sam počinjao da se bavim ovim poslom da neke stvari ne prihvatim i da napravim sebi put kojim želim da idem. Često sam se pitao da li je to u redu, izvodim li nešto što odbijam uloge u okruženju gde baš i nema mnogo posla, znači li to da me nikada više neće pozvati. I siguran sam da me neki više neće zvati jer sam jednom rekao „ne“. Tako sam sagradio neke temelje, ne želim ništa na brzinu, pa ni tu slavu i popularnost, šta god to značilo. Izgleda, da još nisam izašao iz puberteta.

Da li je bilo momenata, posle tih odbijanja uloga, da pomisliš: „Više me niko nikada neće zvati ni za šta!“

Mnogo puta mi se to desilo, onda ne spavam po celu noć, preznojim se sto puta, razmišljam... Nisam glumac sa ozbiljnom reputacijom, pa kao, normalno je da odbijem nešto što mi se ne sviđa. Tek sam počeo da se krećem nekom malom stazom kroz travu, nisam stigao ni do grmlja. Ali, to je rizik sa kojim za sada poslujem. Možda ću gorko da se kajem, ali slušam srce. Bio bih idiot kada ne bih preispitivao svoje stavove i kada ne bih priznao da sam negde pogrešio. Nije strah toliki problem koliko način na koji se boriš sa strahom, to nas definiše.

I onda si jedne večeri odlučio da pobediš svoje strahove tako što ćeš da hodaš po zaleđenoj reci u Petersburgu? 

Bio je to simboličan pokazatelj mog tadašnjeg stanja. Zaista nisam verovao da mi se to dešava: velika produkcija, veliki reditelj, glavna uloga, na nekom drugom jeziku u nekom drugom gradu. Sklonjen od prijatelja, porodice, svakog trenutka očekivao sam da se pojavi neko i da kaže: „Hvala ti na ovom trudu, mladiću, ali upravo stiže glumac koji će da odigra ovu ulogu.“ Pre nego što je krenulo snimanje ubijao sam noći tako što sam učio ruski i gojio se, to su ogromni pritisci. Jedni su oni koje sam sam sebi proizvodio, a drugi su zaista realni. Bilo je pitanje da li ću posle deset dana, tada sa 25 godina i prvom ozbiljnom glavnom ulogom, pući i reći: „Hvala, ali ja ne mogu da snimam na ruskom.“ A nema nikog ko će doći da mi kaže: „Sve će biti u redu.“ Sa svim tim mislima šetao sam po Petersburgu noću, na minus 27, dok je vlažnost vazduha bila 95 procenata. Znao sam da oni imaju taj fazon da voze kola po zaleđenoj Nevi, ali nisam znao koji su to delovi. Bio sam blizu Neve, video sam taj led i bukvalno sam zakoračio, išao sam, išao, išao skoro do pola reke. U prvim trenucima nije mi bila frka, bila mi je potrebna neka doza adrenalina. Sumanuto zvuči, ali mi je u tom trenutku trebalo to, da mi neko opali šamar. Bio sam dvadeset metara udaljen od obale i pomislio sam: „Sada ako propadnem, izaći ću u Finskoj.“ Tada se upalila lampica, krenuo sam da trčim do obale i kada sam je se dočepao, sebi sam rekao: „Sve je u redu, sad mogu i da snimam.“

Tekst: Aleksandar Đuričić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/