Vojislav Radovanović o umetnosti koja se rađa iz korova i novoj renesansi koja umetnike odvodi putem L.A.

Može li umetnost da nam ponudi nešto novo?

Jedan od njih je slikar Vojislav Radovanović čija platna deluju potpuno drugačije - surealno, zanimljivo i krajnje nesvakidašnje.

Vojislav koji je diplomirao slikarstvo na FLU 2005. godine u klasi profesora Dragana Jovanovića, u razgovoru za ELLE otkrio je kako za njega ne važi ona čuvena Friedricha Nietzschea da "svi umetnici imaju samo jedan dom, a on je u Parizu", zašto imamo utisak da umetnost danas ne nudi ništa novo i koliko je uopšte moguće kreirati estetske, kulturističke i druge krijetirjume bez institucija kao što je Narodni muzej...  

1. Kakav si bio kao dete? Radoznao? Da li si i ti dane provodio sa umrljanim rukama, pokušavajući da nacrtaš ili napraviš nešto poput većine talentovane dece ili si svoju sklonost ka likovnoj umetnosti prepoznao tek kasnije?

Moja priča je apsolutni kliše - od kada znam za sebe crtam… Iako sam bio veoma ekstravertno dete, ipak sam često imao veoma duge momente kada sam potpuno izlolovan i apsolutno posvećen crtanju i maštanju. Crtao sam apsolutno svuda i po svačemu, pa makar me to koštalo i dobrih disciplinskih batina. Parket mi je uvek bio jako privlačan, a sećam se da smo moja sestra i ja crtali i po neiskorišćenim pločicama za kupatilo.

2. Nedavno je koleginica intervjuisala sjajnog Vladimira Lalića koji nam je otkrio postojanje Citea u Parizu. Ti si takođe imao priliku posle Fakulteta likovne umetnosti da se usavršavaš i provedeš nekoliko meseci u ovom rezidencijalno-umetničkom centru. Koliko su za mlade umetnike bitne prilike koje nude slični centri i univerziteti i da li baš svako može da konkuriše za boravak u njima?

Cite je jako važna kulturna institucija koja nudi jedinstvenu priliku umetnicima da upoznaju Pariz, njegovu kulturu, savremenu umetnost, istoriju, radove velikih majtora koji se nalaze u prebogatim muzejskim zbirkama. Biti stanovnik Cite-a je zaista jedinstveno iskustvo, a ja sam imao veliku sreću da u Citeu budem više puta i to po nekoliko meseci. Znam da nije lako dobiti ovaj rezidens program, jer svojim portfoliom treba prvo da dokažete da ste ozbiljan umetnik i da imate šta da ponudite, a sa druge strane - konkurencija je ogromna! To iskustvo koje sam stekao u Parizu smatram neprocenjivim, ali pošto sam u francuskoj prestonici proveo sasvim dovoljno vremena, prestao sam da grad posmatram kao zadivljeni turista. Mnoge stvari su mi se demistifikovale, pre svega moj stav u vezi sa mentalitetom samih Francuza. Posle tri duža boravka u Parizu i dosta kraćih mogu sa sigurnošću da kažem da poštujem ali da svakako nisam fan niti francuskog mentaliteta, niti generalno mentaliteta Evrope. I dalje jako volim evropsku arhitekturu, urbanizam i muzeje Pariza ali sam užasno razočaran u mentalitet i ponašanje Evropljana. Pariz i dalje živi od stare slave ali odavno sam grad nije živ, mit o umetničkom centru je već odavno otrcan. Za mene Pariz će uvek ostati samo divan primer urbanzima, arhitekture i umetnosti pograbljene iz celog sveta i pohranjene u tamošnjim muzejima.

3. Inspiraciju mahom crpiš iz prirode. Da li ti je bilo lako da pronadeš svoj stil i motive koje želiš da naslikaš, dočaraš, istražiš?

Za mene je crtež apsolutna osnova svega, čak i dok slikam na platnu, moglo bi se reći da crtam… Korovi su moja glavna tema. Njihova neverovatna životna energija, sposobnost da prežive i u najgorim uslovima za mene ima magijisko značenje.

4. Trenutno živiš i radiš u Los Anđelesu. Kako je došlo do tog preseljenja i po čemu je Kalifornija drugačija od ostalih umetničkih „baza“?

Los Anđeles je poslednja renesansa koja se upravo dešava. Ono sto se dešavalo u Firenci u ranom 15. Veku, Parizu u drugoj polovini 19. veka ili sredinom prošlog veka u Njujorku, sada se dešava ovde u Los Anđelesu, najzapadnijem centru koji je neverovatno dinamična sredina. Ponekad pomislim da užasno česte seizmičke aktivnosti u Kaliforniji doprinose na energetskom nivou neverovatnoj dinamičnosti svega u Los Anđelesu. U celom okrugu L.A. živi oko 12 miliona ljudi. Ubeđen sam da se više od pola njih bavi nekom vrstom umetnosti… Ovde su svi došli da bi ostvarili svoj američki san i svi su neverovatno talentovani i vredni. Konkurencija je na svim poljima nezamislivo jaka, energija se oseća u svakom momentu na svakom mestu. Ovo je pravi metropolis iz budućnosti, apsolutno globalno društvo, ljudi sa svih kontinenata, iz svih kultura. Oni čine ovaj grad prebogatim. Osećaj koji imate kada ste okruženi ovakvom energijom je neopisiv, jedino mogu da kažem da se osećam izuzetno počastvovano što je toliko kreativnih i talentovanih ljudi oko mene. Oni me čine boljim u svakom smislu.

5. Jedna od tvojih najupečatljivjih serija slika, vezana je za korov. U nekoliko intervjua do sada pričao si o korovu kao o metafori, simbolu sveta u kome živimo, u kome mnoge stvari pa i korov se percipiraju u osnovi kao nešto razorno, uznemiravajuće, iako se upravo iz korova rađaju cvetovi, i sama priroda se budi. Na čemu trenutno radiš i koliko je kalifornijsko okruženje promenilo tvoj odnos prema slikarstvu?

Ostao sam na tragu svog prethodnog rada, mada mogu da kažem da se moj rad drastično promenio od kada sam došao u Ameriku. Prvo što se desilo jeste korenita promena u metodici rada. Skoro sve svoje crteže iz Beograda sam u kreativnom zanosu veoma pažljivo iscepao, ostavljajući forme biljaka neoštećenim, a zatim te sicepane delove ponovo aranžirao u nove, drastično veće kompozicije koje sada imaju jednu potpuno novu energiju. Mogu da kažem da sam sebe iznova pronašao ovde. Tako je nastala potpuno nova serija od četrdesetak crteža i slika koje će uskoro biti prikazane ovde u L.A. a potom i u Beogradu.

6. Šta je po tebi uloga umetnika danas? Mogu li umetnici da menjaju svet ili su samo tu da budu hroničari svog vremena?

Ne verujem više u to da bilo ko može da promeni ceo svet, ali doboko verujem da umetnost može da promeni pojedinca. Volim da verujem da moja umetnost ima tu moć. Itekako sam svestan utopije opisane u pesme Johna Lenona - Imagine (Zamisli). Iako je mnogo ljudi peva i oseća, i dalje veliki deo njih je ne razume. Umetnost je ipak intelektualna forma. Jako bih voleo da vidim svet iz te pesme, svet bez država, bez bilo kog razloga da ubijete ili poginete, bez religije… Divne reči, zar ne? Zamislite stvarno svet u kome su sve religije pohranjene u muzejima pod strogim nadzorom kustosa koji im može dati jedini adekvatni kontekst… Ali, kao što vidte, ljudi i dalje ubijaju u ime Alaha ili Boga ili Đavola, sasvim je svejedno, na kraju niko od njih i ne vidi da se sve to dešava zbog prljavog profita… To ne vide jer nisu obrazovani, jer su priprosti i ne razmišljaju. Takve ljude ništa neće promeniti, a na planeti, ima nas sve više i više...

7. U jednom od najuspešnijih filmova iz protekle godine, švedskom ostvarenju The square, reditelj prikazuje farsu savremene umetnosti kroz uznemiravajuće art perfomanse i besmislene postavke. Film ujedno postavlja ključno pitanje da li predmet postaje umetničko delo čim se stavi u muzej, ili nam je ipak potrebno neko regulatorno telo koje će zabraniti nekome da običnu belu sobu, praznu bez bilo čega proglasi za svoju postavku. Da li je tvoj utisak da je umetnost “zastranila“ i da većina muzeja savremene umetnosti „igra“ na kartu provokacije i bizarnosti? 

Imao sam sreću da sarađujem sa više institucija kulture kao što su muzeji i galerije savremene umetnosti (pre svega onih koji su finansirani od strane države). Iako umetnost ponekad ume da izgleda hermetična, nerazumna ili ponekad površna i prazna, ona je uvek intelektualna kategorija. Istina je da to intelektualno ume da bude ponekad totalno retardirano. Zato ja veoma često mnogo više uživam u egzaktnim umetnostima kao što su arhitektura, dizajn ili moda.  Umetnički svet je veliki biznis, ali muzeji i galerije su poslednja karika u lancu. Na početku najveći biznis su škole i fakulteti koji više ne postavljaju pitanje da li njihovi studenti imaju bilo kakav talenat ili bar imalo mozga nego brinu samo o što većem i boljem upisu… Ima toliko školovanih umetnika pa je red da ima i mnogo umetnosti. Na kraju to zvuči totalno smešno, zar ne? Dakle zbrku nisu napravili samo pojednici, velikani savremene i konceptualne umetnosti i njihovi saveznici, nedostižni kustosi. Zbrka dolazi i zbog drugih, manje pametnih i manje talentovanih koji bi da postignu istu slavu.

8. Umetnici su kod nas odavno marginalizovani i obeshrabreni. Čak i oni koji su postigli svetsku slavu. Ljuba Popović pred kraj svog života bio je veoma ogorčen. U jednom od svojih poslednjih intervjua izjavio je kako su Hitler i nacisti više poštovali umetnost, nego što je danas slučaj. Da li se ti slažeš sa Ljubom i zašto ovde nema ljudi i institucija koji bi prepoznali kreativnu industriju kao potencijal, nešto u šta treba ulagati?

Naravno da je Hitler voleo umetnost, prepoznao je veliku moć koju ona ima, ili tačnije, koju je imala… Od religiske umetnosti, preko Francuske revolucije do socrealizma, umetnost je uvek imala veliku ulogu u stvaranju mita o velikoj kulturi, lažnoj istoriji ili herojskoj zajednici, osećaju pripadnosti… U skorijoj istoriji svedoci smo toga da takva umetnost više nije potrebna političkom aparatu ni jedne zemlje…

9. U Beogradu nedavno je otvoren Muzej savremene umetnosti posle punih deset godina, dok se na završetak radova Narodnog muzeja još čeka. Koliko je uopšte moguće kreirati estetske, kulturističke i druge kriterijume, bez takvih institucija?

Duboko verujem da je nestanak ovih institucija na toliki vremenski period dobrineo debeloj amnezeiji kojoj smo nekako oduvek i bili skloni. Za to vreme dok nam muzeji nisu radili desile su se velike stvari u toj tegobnoj tranziciji kroz koju Srbija i dalje prolazi. Hitler je sa namerom prvo bombardovao biblioteke i institucije kulture pa tek onda vojne objekte… A kako se delimično razumem u marketing, moram da kažem da je jedna od najefektnijih strategija takozvani SPIN. Kreirajte nebitan skandal i za to vreme dok se svi svađaju zbog jedne stvari, vi završite u tišini deset drugih. Meni to tako izgleda.

10. Da li postoji slika pred kojom si zanemeo? Neka koju bi prvu odabrao kada bi imao opciju da poseduješ samo jedno delo…

Ja uvek zanemem pred dobrom slikom, ali sam umetnik i imam potpuno druge fetiše pa bih sliku poklonio muzeju, a sebi bih kupio slikarski materijal.

11. Jednom si izjavio kako su za tebe najveći slikari Direr, Valaskez, Dali, Rihter. Šta jednog slikara čini velikim?

Nekada su ga činila njegova dela, danas ga čini jedino njegov/njen stav.

12.  Za nekog ko prvi put putuje u Pariz, a interesuje ga umetnost, koje muzeje i galerije bi mu preporučio?

Centar Pompidu, Pikasov i Rodenov muzej, Palata Tokio...

13. Ti si jedan od onih koji dokazuje da se od umetnosti može živeti. Šta misliš da je u tvom slučaju presudilo za uspeh? Specifičan stil? Dobra komunikacija sa publikom ili...?

Verovatno je presudila sklonost ka skromnom životu. Naravno osim same umetnost jako je važno da ste izuzetno organizovani i disciplinovani, da radite više i bolje nego što se od vas očekuje… Prosto da radite i kada vam se ne radi.  Sa druge strane, svi koji smo odabrali da se bavimo poslom koji volimo, nemamo nikakvo pravo da se žalimo na to da li nam ide dobro ili loše. Imamo tu privilegiju da se bavimo onim što volimo. To je je jedino bitno.

14. Da li možemo uskoro da  te očekujemo opet u Beogradu sa nekom izložbom?  

Naravno! Veoma uskoro predstaviću novi rad na izložbi koja će biti upriličena povodom Noći muzeja. Jedino mogu da otkrijem da je reč o izložbi posvećenoj muškom aktu, a da ću ja izložiti ni manje, ni više nego autoportret.  Tako da se uskoro vidimo u Beogradu.

Razgovarala: Ana Dodig

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/