Prošlo je dvadeset godina od prve epizode serije Sex and the city. Apsolutno više ne mogu da se setim koja je to tačno epizoda. Naravno, nisam je gledala iste godine. Te 1998, kada je serija počela da se emituje, imala sam nepunih šesnaest. Samo jedna drugarica kupovala je modne časopise i gotovo religiozno okupljale smo se da vidimo šta u njima piše. Koji model kupaćeg kostima se nosi ove godine, koji oblik naočara, gde se sve to kupuje i šta kažu poznati.

I samo moje sećanje više liči na neki film o odrastanju.

Šest devojčica leže kao da smo prosute po podu i krevetu, isprepletane i polugole. Jedna maže nokte, jedna leži sa nogama podignutim uz zid dok joj se kosa sliva niz ivicu kreveta, treća se skida da pokaže šta je celulit, tu je bokal limunade i nekoliko časopisa razbacanih po podu među školskim sveskama, jeftinim parfemima, prevrnutim šoljama kafe, video kasetama, maskarama u boji i neodređenim šarenim komadima garderobe i neupotrebljivog seksi donjeg veša.

Jedna glasno čita pitanja iz testa - da li smo više tip avanturistkinje, ili veče volimo da provodimo uz čašu vina, da li smo misteriozne zavodnice ili devojke iz komšiluka. Sve pričamo uglas, vičemo i zacenjujemo se od smeha na pomen oralnog seksa, dok mrmljamo ustima punim jeftinih slatkiša, gađajući bilo koga ko otvori vrata. Nepodnošljivi teror tinejdžerstva.

U mom odrastanju nema ničeg originalnog. Vozile smo bicikle, stavljale umetke u brusthalter, nosile prekratke suknje, zaljubljivale se u popularne dečake, slušale vokmen i pokušavale da ispravimo kosu peglom. Medijske slike, filmovi, slike iz ilustrovanih časopisa pa i reklame oblikovali su nas jače nego mame, tetke, bake i sve profesorke ovog sveta zajedno. I da, mi smo sada Milenijalsi. Prva generacija u potpunosti uronjena u medije, koja grcajući među slikama lepših ljudi, čezne za osećanjima u suvim tekstualnim porukama, kopa među megabajtima svakakvog đubreta i pokušava da pronađe da li je više Scarlett O Hara, Audrey, Marilyn, Madonna, Rihanna ili Grimes.


Postmodernu je nasledio postinternet i sve znanje, sva svest i podsvest čovečanstva od antičke gozbe i teksture zida Altamire do pretprošlog broja ženskog časopisa koji nisam stigla da kupim stoji negde u oblaku, samo par ključnih reči daleko. 

Ne znam da li ste čitali knjigu Sex and the city, ne znam ni zašto biste. Nije bolja od filma, to neću reći. Nije bolja ni od serije. U knjizi postoji mnoštvo nekih žena, žena koje se ne uklapaju u svet koji je do tada postojao. Te žene preziru život u prigradskim naseljima, teror toga „kad ćeš da se udaš“, kmekanje zamazane dece, neke od njih puše, neke piju, imaju taj seks iz naslova, nekad dobar nekad loš, većina izlazi, većina se ne snalazi.

Knjiga je dosta dobra, ali i dosta strašna, ruši taj mit da ćemo živeti srećno zauvek, a zauzvrat ne nudi ništa, samo to neko lutanje ili mi se bar tako činilo kada sam bila mala. Nisam je ponovo čitala. 

Odrasla sam u Seksigradu.

Prvu sezonu uzela sam iz video kluba. Prvo sam gledala sama kod kuće, onda sam gledala sa drugaricama. U Seksigradu, kao da je stvarno mesto - upoznale smo se sa životom kakav nas čeka. Znaš ono kad ti se ne javlja danima, onda stigne u grad i napiše dve tri reči: „Kad se vidimo?“, ili ono kad je potrebno dve, tri ili pet drugarica da analizira viđenje od pola sata, ono kad ne znaš da li je ozbiljno, ono kad ne znaš kako da kažeš da i nije baš bilo sjajno, ono kad mu je mama zahtevna, žena premlada, kada učiš da je gej ljubav isto ljubav, kada zaboraviš da se javiš, nemaš stalni posao, kada se drugarica razboli ili razvede ili porodi. Kada se desi život između dve kirije, tri kutije cipela i stotine poruka i čuvenog: On je onlajn, šta ako može da me vidi? 

Evo me dvadeset godina kasnije, pišem kolumnu i razmišljam kako sam dospela u Seksigrad vorteks. Gde sam pogrešno kliknula?

Da li je to bilo onaj put kada sam čežnjivo gledala u suknju od tila, da li je to kada sam zamišljala kako neću morati da radim ništa drugo sem da sedim kod kuće i pišem, možda sam se zaljubila u slobodu, u uzbuđenje i neizvesnost, u mnoštvo šarenih ali potpuno bespotrebnih komada garderobe, ili samo - u svet koji je pun lepih slika, a ne prazan i jasan kao excel tabela. Ne znam, ali sad šta je tu je. Sad treba pronaći izlaz iz lepljivog i slatkog petodimenzionalnog matriksa serije koja se davno završila na ekranu, a traje li traje In Real Life.

Ali, nisam to samo ja, iako stvarno samo pišem i imam beskrajno puno vremena za presvlačenje i ljubavno sanjarenje. Ne zavaravajte se, sve smo kliknule na bajku o cipelama sa crvenim dnom dna i traženju ljubavi u gradu seksa. A ko zna šta nas čeka u novoj sezoni…   

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/