Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Ljubica Kubura: Koliko košta jedno juče?

Naša nova kolumnistkinja Ljubica Kubura o jednoj razglednici iz Šibenika, uspomenama nepoznate Dunje i o uverenju da je "juče" bilo bolje...

  Izvor: Foto: Pixabay

Bila je subota, ili možda čak i nedelja, nekog davnog proleća, godine se i ne sećam. Šetala sam Kalenić pijacom i tražila cveće i krupan pasulj za salatu. Pažnju mi je privukao jedan tanušni čovek, retke kose, koji je u ustima držao do pola ispušenu cigaretu, a u rukama krpu kojom je brisao sliku Josipa Broza. Tezga mu je bila neuredna i svašta se tu moglo zateći. Meni su pažnju ipak privukle stare razglednice koje su bile poslagane u kartonsku kutiju. Izvukla sam nasumice jednu na kojoj je bila slika dvoje zaljubljenih kako šetaju obalom mora.

Iza njih su se nazirale prilike velikih brodova, a ispod je pisalo „Pozdrav iz Šibenika“. Okrenula sam poleđinu na kojoj je bila ižvrljana adresa primaoca, datum (mislim da je bila sedamdeset i neka) i poruka: „Draga mama, ovde je mnogo lepo. Dosta šetamo i plivamo. Šaljem ti puno morskih pozdrava. Dunja“.

Počela sam da mislim o tome šta radi sada Dunja i kako bi se osećala da zna da neko pretura po njenim uspomenama iz davne sedamdeset i neke kada je prvi put otišla sa momkom na more. Iz misli me je prenuo prodavac, viknuvši: „Tu mogu da Vam dam za pedeset. Ove crno bele su 100, a neke malo starije su skuplje“. Kupila sam tu razglednicu iz Šibenika i onu skuplju iz Nemačke sa crno-belom slikom muškarca kako ljubi svoju dragu koja mu je ležala u naručiju. Na njenoj poleđini pak, nije pisalo ništa.

Oscar Wilde jednom je rekao: „Kada bih imao i sto godina, moj najbolji dan uvek bi bio sutra“. Danas mi se čini, da svi kupujemo ono „juče“ i verujemo da će „juče biti bolje“, da bi „juče promenilo sve“. Da Skarlet O Hara živi sa nama danas, sigurno bi viknula: „Mislila bih o tome juče“. Svi bismo se vratili u ona vremena kada su se pisala pisma, kada su se zvali prijatelji kružnim okretanjem brojki telefonskih aparata, kada su slike sa mora bile analogne, a fotoaparati se pakovali u kožne futrole.

Kada je umrla Milena Dravić, primetila sam da ljudi na društvenim mrežama postavljaju njene slike „obraz uz obraz“ sa Draganom Nikolićem, opraštajući se ne samo od velike glumice, već i od prave ljubavi, koja „više ne postoji“. Umrla je velika umetnica, ali umrla je i prava ljubav. Za kim ili čim bi trebalo više žaliti? Nema reanimacije, već samo prihvatanja okolnosti.

Nekada smo listali slike porodičnih albuma i gledali mamu kako stidljivo grli našeg oca na nekoj plaži ispod suncobrana, dok nas danas samo jedan klik deli od stotine žena i njihovih zanosnih oblina na nekoj plaži ispod nekog drugog suncobrana.

Zadnjica iz jednog ugla, zadnjica iz drugog ugla, mokra kosa koja dodiruje nabrekle grudi i milioni pratilaca koji „klikću srca“, jer to je danas valjda ljubav.

Ivo Andrić je nekada pisao: „Koga li sada ljubi ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi bogzna zašto- jutros mojim sećanjem“. Ko je danas ta mlada žena? I koga ona ljubi? Je li sama? Da li se u nju neko zaljubio uprkos blago nepravilnom nosu i očima bez svilenih trepavica?

Šetala sam pre neki dan Kalenić pijacom. Tanušni čovek je na istom mestu prodavao razglednice. Nije se mnogo izmenio, osim što u ustima nije imao cigaretu. Krpom je i dalje brisao sliku Josipa Broza...

Tekst: Ljubica Kubura sa bloga Ljubičine priče

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity