Ne volim da putujem.

Ta rečenica odzvanja mi u glavi svaki put kad moram da se pakujem. Stalno negde idem, ali putovanja nikad neću smatrati normalnim. Uvek je stresno, uvek je napeto, uvek predugo traje i nadasve uvek putujem nedostojanstveno. Uvek putujem u belom, što beljem.

Obožavam gotovo metafizički osećaj belog rublja, bele majice, i sam pogled na belo dok je sve oko mene šareno, prepuno nepoznatih ljudi, različitih tekstura, razgovora sa susednim putnicima, uplakanih beba, porodičnih svađa, uspaničenih ili polupijanih fobičara.

Želim apstraktno iskustvo putovanja, teleport, bez stresa, kao san. 

Omrzla sam putovanja još od dedinog starog renoa 4 u kom sam povraćala ceo put do privatnog kampa na ušću reke u more.

Taj kamp sam inače volela, živeli su muž i žena sa dve ćerke, nije bilo drveća samo trska. Kap je prelila jedna kornjača koja se podvukla pod moju sobu u šatoru i osetila sam je iznad hiljadu dušeka kao princeza na zrnu - kornjače koja se mrda.

Onda sam ja živela u kući kod tih ljudi, a baba i deda u našem žuto-zelenom šatoru sa dve sobe i kujnicom.

(Marija Ratković: Život odjednom postane duži kada shvatiš da nećeš imati decu)

Zanimljivo, volela sam tu kuću, a nisam inače volela privatne smeštaje sa zajedničkim, a ni one s posebnim kupatilom, takozvane apartmane, ni dečja odmarališta, ni hotele B kategorije. Iskreno ne volim ni one luks, sećam se da sam jednu celu zimu provela u opatijskom hotelu jer je napolju besnela bura, a ja sam 3759 puta pustila autić niz mermernu rampu za kolica. Ne sećam se srebrnog posuđa, ni kristalnih čaša, ni sobe, ni pogleda, sećam se samo mermernog poda svog zimskog zatvora i čempresa koji se njišu dok ih bura zapljuskuje.

Mislim da sam putovala i previše za nekog ko mrzi da putuje.

Kada sam prvi put putovala sasvim sama, otišla sam na Venecijansko bijenale. Bila sam u nekom hotelu sa tri zvezdice, koji nema ni pločice u kupatilu i najviše je nalik na motele iz američkih filmova u kojima se obavezno desi ubistvo.

Na krevetu nije bilo jorgana, ni posteljine, nego neki prekrivač i čaršav. Sve je delovalo tako hladno, tako ničije, čak i palme su bile tako tri zvezdice za tri dana i dosta. Gledala sam Venecijanske palate, unutrašnja dvorišta i staro drveće poput neke pepeljuge mala i jadna pred sjajnim svetlima Mletačke republike, razmišljala sam samo o tome gde u tim sobama ima jorgana, a gde nema. Tad sam počela da razmišljam o ničijim mestima, nemestima, mestima za prolaznike, turiste, običnim ili jadnim, možda čak lepim sjajnim ili mermernim mestima, ali mestima koja niko ne slika, kao što su čekaonice, kiosci, ćoškovi ili putne stanice i aerodromi. Mesta odlaska i dolaska, privremenog boravka. 

(Marija Ratković: Zašto plačemo iza tamnih naočara?)

Jednom sam mesec i po dana putovala vozom.

To je pakao, velika torba na leđima, stalno neke kese, neki sendviči, urinarna infekcija, spavanje u čudnom položaju, nespavanje, svaki grad na kratko, neko jurenje, neko stizanje, gledanje u mape, overa karte, jedan jezik, drugi jezik, treći jezik, sporazumevanje i na kraju košmarni snovi iz kojih se probudim i ne znam gde sam, ne znam koji je dan, ne znam krevet, kuću, ljude, nema sećanja, nema ničega, svi gradovi se pretvore u jedan niz stanica, prevoza i klupa. Pamtim klupe, trotoare i drveće. Nepogrešivo bih znala da kažem koje drvo je iz Beča, koje iz Berlina, Bordoa, Amsterdama, Bijarica, Pariza, Amesforta, Liona, Lisabona, Sintre, Alkafozesa, Madrida, Kaškaiša, Milana, Barselone, Trsta, Slavonskog Broda. Slikala sam drveće, puno drveća. 

Jednom sam se razbolela od tuge i sa jednim rancem i s pozajmljenim parama za kartu, otišla sam da živim u Budimpeštu. Putovanja se i ne sećam. Sećam se samo života. Bila sam u nekom rezidencijalu kod samog dvorca sa budimske strane. I u prvo vreme u potpunosti sam ignorisala grad, novogodišnja svetla i kuvana jela. Dane sam provodila u sobi i kupatilu i sauni i bazenu. U dvorištu je bila okićena jelka. Uveče sam gledala tužne turske filmove, slušala francuski tehno i pila mađarski šampanjac. Zvuči kao suludi kliše, ali prijateljstvo i malo luksuza ozbiljno poprave stvari. Malo-pomalo počela sam da izlazim, pa vidim prvu prodavačicu, pronađem mesto za kafu, jedan omiljeni butik, omiljenu ulicu, jedan park, jedan hotel sa lepim tortama. Kao pas, obeležila sam taj grad i više mi nije trebala mapa, naučila sam da kažem hvala na mađarskom. 

Na Karibima sam već znala.

Ostajem tu i odmah tražim sve što mi treba - prodavačicu, kaficu, butikčić, ulicu, mesto na plaži, los parques, el hotel, dos perros, hola mi amor, gracias, mucho mucho. Obožavam Punta Canu, tamo je more tamo su prijatelji tamo su palme, deca i kučići koje znam, moj prvi film se čak zove Punta Cana.

Kada dođem u Punta Canu, znam miris koji me dočeka, noću miriše jasmin, nežna nota kokosa i flambojan, mirišu zvezde, grebucka pesak i sve je toplo i vlažno kao unutrašnjost badema. Badem je ogromno drvo, raširenih ruku, sa teškim plodovima poput manga. Dosta dobro pamtim drveće. Ne volim da putujem, volim da ostanem. 

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/