Istraživanja su pokazala da be se, ukoliko bi se jednom komadu garderobe produžio život tako što bi se nosio još dve godine, na taj način smanjilo zagađenje za 24 odsto.

Čak 70 odsto odeće koju poseduje prosečni stanovnik Zemlje uopšte se i ne nosi. Studije su pokazale da pojedinci razmišljaju u okviru svog vidnog polja, tačnije oblače ono što uoče čim otvore garderober. Profesor Scott Galloway sa Njujorškog univerziteta predviđada će fast fashion biti „uništen“ u narednih 10 godina.

Jedan od njegovih argumenata jeste činjenica da su ovakvi brendovi, kako bi smanjili troškove, dosta uticali na pogoršanje kvaliteta odeće koja se već posle nekoliko nošenja pohaba i biva neupotrebljiva, pa su stoga mladi ljudi spremniji da kupe neki vintage komad koji traje već 20 godina, nego neku novu krpicu.

Tržište thrift shopova i polovne odeće u Americi vredi 24 milijarde dolara, dok je fast fashion procenjen na skoro 35, što ukazuje na to da se ova dva antipoda polako približavaju jedan drugome. Znamo da Macklemore i Princess Nokia pevaju o njima, ali kada su tačno ovi butici doživeli procvat i kada je ljude prestalo da bude sramota da nose nešto što je neko pre njih već oblačio?

Legenda kaže da u svakoj second hand radnji postoji Sveti gral. Ne, to nije čaša iz koje je pio Isus na Tajnoj večeri, već onaj drugi - modni. To je komad koji bi, kada bi znali da ga imaju, vlasnici radnje mogli da prodaju po mnogo, mnogo višoj ceni. Lično nikada nisam naleteo ni na šta slično, ali čuo sam neverovatne priče ljudi koji su uspeli da se domognu nekih.

Od The Row haljine za 1.000, Fendi pantalona za 500, pa sve do Ralph Lauren košulja za 200 dinara. I svaki put kada bih saznao da je neko uspeo u toj skoro nemogućoj misiji, odvojio bih popodne za obilazak ovih radnji, međutim još mi se nije posrećilo.

Moj sistem vrlo je jednostavan. Uđem, skeniram, nema ničega, iznerviram se, okrenem i odem. Od profesionalaca koji uvek ulove neki komad čujem da je to pogrešno. „Treba pažljivo pročešljati radnju i pogledati svaki komad, nikad ne znaš šta se tu krije“, kaže mi drugarica koja je za proslavu pet godina mature uspela da zgrabi malu crnu haljinu brenda &Other Stories za samo 500 dinara.

Autorka knjige Od Goodwilla do grandža: Istorija second hand oblačenja i alternativne ekonomije Jennifer Le Zotte kaže da je ponovno korišće- nje stare odeće postojalo oduvek. Sve do XIX veka ljudi su koristili iznošenu tkaninu kako bi napravili krpe za čišćenje ili čak navlake za jastuke.

„Uvek je postojala određena stigma oko oblačenja tuđih stvari. Onaj ko je to radio smatrao se siromašnim, ali nikada nije zabeleženo da ih nije mogao preprodavati“, navodi autorka. Prvi koji su započeli trend preprodavanja starih stvari bili su jevrejski migranti koji su uvideli mogućnost da zarade od nečega što im više nije potrebno.

U Srbiji ovaj fenomen počinje devedesetih, kada kreće otvaranje prvih second hand prodavnica, a roba koja se u njima mogla naći dolazila je uglavnom iz Nemačke i Austrije. U poslednjih 10 godina u našoj zemlji ovaj koncept se promenio. Kako svest društva počinje da se menja, više ne postoji određena ciljna grupa za ovakva mesta.

Na primer, krajem prošlog i početkom novog milenijuma kupci ovih lokala pripadali su samo nižim slojevima, a otprilike nakon 2010. počinje manija jurcanja za „iznošenim“ dizajnerskim stvarima iz second handa. Na ovo mogu uticati dva faktora: prvi je generalno loše ekonomsko stanje većine stanovništva naše zemlje, a drugi konačno uviđanje pojedinaca da za Gucci od pre nekoliko sezona mogu da izdvoje manje para nego za bilo koju novu stvar određenog high street brenda.

Sada u Textilu možete pronaći nenošenu stvar sa etiketom brenda BOY London, a pitanje kako se neki od dizajnerskih komada nađu na njihovim rafovima i dalje ostaje misterija.

Veliki uticaj na fenomen porasta kupovine već nošene odeće svakako ima sve veće buđenje svesti o štetnosti po okolinu koju ima proizvodnja tekstila. Mnogi svetski modni giganti odlučili su da se posvete ideji održivosti. Na primer, H&M je 2015. pokrenuo svoj Second hand online shop u saradnji sa Sellpyjem (jednom od najvećih online švedskih second hand platformi), dok su najnovija istraživanja pokazala da je danas 45 odsto ljudi spremno da kupi odeću koju je pre njih posedovao neko drugi.

Anketa sprovedena u Australiji na 2.000 ispitanika pokazala je da je većina učesnika iste više zabrinuta za opstanak planete i zagađenje okoline, nego što ih zanima da li je bluza koju nose nova ili ne, a 41 odsto izjavilo je da oseća krivicu kada kupi nešto što im zapravo nije potrebno.

Ako govorimo o vintage luksuznim radnjama u kojima se prodaju dizajnerski komadi od Saint Laurenta i Dolce & Gabbane, do lokalnih vintage dizajnerskih komada, svakako treba izdvojiti Jane Doe Concept store, radnju u Beogradu koja je u poslednjih nekoliko godina došla u žižu interesovanja. Dobra stvar je ta što Jane Doe takođe poseduje i online webshop koji isporučuje stvari širom sveta, pa ne morate dolaziti u prestonicu ukoliko vam nešto iz njihovog asortimana zapadne za oko.

Pored njih, tu je i Vintage Šmizla na čijoj Instagram stranici navode da su „Hippie, Chic, Kitsch, Outrageous, Camp“, sve u svemu, jasno je da ne poseduju dosadne komade.

Još jedna od prednosti kupovine stvari „iz druge ruke“ jeste i smanjenje greenwashinga. Kada kažemo ekomanipulacija ili greenwashing, podrazumevamo oblik manipulacije koja se koristi da bi se stvorila percepcija o ekološkoj odgovornosti organizacije ili kompanije. Ovaj termin skovan je osamdesetih godina prošlog veka kako bi označio napore korporacija da stvore „zeleni“ imidž uprkos neodrživim obrascima ponašanja.

Danas je relevantniji nego ikada i sjajan je saradnik različitih grupacija koje bi da privuku ljude koji brinu o planeti. Mnoge od njih se koriste ekoprijateljskim jezikom sa ciljem da zavaraju potrošača, a takođe upotrebljavaju i sugestivne slike, nevažne i neretko lažne tvrdnje. Vrlo česta pojava zelenog marketinga jeste kreiranje komada ne bi li se prikrilo štetno delovanje u globalu.

Ako obratimo pažnju, brojevi ukazuju na to da je, kako bi se proizvela jedna obična majica, potrebno 2.649 litara vode. Pretpostavimo da ih imate minimum 10, što je 26.490 litara. Kada uračunamo sve drugo: farmerke, pantalone, jakne, kapute, rolke... zasigurno bismo dobili približnu zapreminu jednog jezerceta, dok neki modni entuzijasti verovatno poseduju i omanje more, a da toga nisu ni svesni. Stoga, kad se zapitamo gde bismo na more, odgovor je veoma jednostavan - otiđimo do svog ormana.

*Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Aleksandar Nastasijević