Teško je bilo pojmiti na samom početku filma kako je moguće zamrzeti tog malog slomljenog dečaka koji je tako mlad izgubio majku. Kako će taj mladić, koji je bio neprihvaćen, odbačen i ponižavan od strane oca, biti negativan lik kojeg preziremo? Nije film mnogo odmakao, a sažaljenje i empatija koju gledalac gaji prema malom Victoru Frankensteinu sve će se lakše pretvarati u mržnju i ravnodušnost.
Isto toliko je nemoguće bilo zamisliti da ćemo stvorenje, The Creature, koje je Victor morbidno sastavljao i na kraju stvorio samo iz neizlečenog besa koji je gajio prema svom ocu, tako lako zavoleti. Iz njegove potrebe da "pobedi smrt", kako bi se zapravo dokazao ocu, nastala je deformisana i izobličena kreatura koja će do kraja filma izazvati ono najtoplije i najnežnije u gledaocu.
"Frankenstein", u režiji Guillermoa del Toroa, zapravo donosi priču o jednom disfunkcionalnom porodičnom odnosu oca i sina, koja se kao zarazna i nezarasla rana prenosi na "sledeću generaciju". U ovom slučaju, u ovoj savremenoj adaptaciji romana Mary Shelley, to je The Creature koga tumači Jacob Elordi.
U pokušaju igranja Boga, izazvanom neizlečenim traumama iz detinjstva, Victor Frankenstein zaslepljen bizarnošću, sastavlja stvorenje "od otpada", kome je apsolutna smrt nedostižna. Zbog neispunjenja očekivanja, on neće posvetiti ni trunku truda prema onome što je napravio. On će ga sa lakoćom odbaciti, baš kao i njegov otac, već prvog trenutka nakon njegovog stvaranja i od njega napraviti subjekat svih svojih neuspeha.
The Creature će, odbačen od svog tvorca, biti prepušten sam sebi. Izgubljen i uplašen, on će samo na trenutak "biti u miru sa svetom". Pronaći će utočište, smisao i prijatelja na jednom mestu. Ali kada dođe do saznanja ko je zapravo, sve ono što je do tog trenutka gradio srušiće se, baš kao i visoki toranj Victora Frankensteina. I život će mu polako i surovo oduzimati sve ono do čega mu je istinski stalo.
Ova priča, oživljena u autentičnim kostimima i Tiffany & Co. arhivskim kreacijama starim skoro dva veka, predstavlja život i smrt nesrećnih likova koji se na različite načine nose sa onim što ih je obeležilo - Victorov brat kroz široki osmeh u konstantnom strahu i večitoj senci brata i njegova verenica koja je u The Creature jedina videla iskru ljudskosti, najviše zbog neshvaćenosti koju je s njim delila i koju je živela i lečila u opsesiji sa instinktima.
Tragična vizija i del Torova ideja da donese jednu romantičnu i nesrećnu priču koja je toliko prisutna i danas u adaptaciji jednog od najpoznatijih romana jasno se ogleda i u poslednjem citatu koji vidimo nakon setnog pogleda u tuđim, tamnim očima The Creature prema horizontu i Suncu.
“I tako će i slomljeno srce nastaviti da živi, slomljeno.”
