Self-love bookshelf: Darko Tuševljaković, dobitnik NIN-ove nagrade, o knjigama koje su ga oblikovale
U okviru projekta "The self-love affair", Dušan Tuševljaković otkriva za ELLE književna dela koja su imala poseban uticaj na njega.Knjige obično ne čitam tražeći da se na bilo koji način u njima prepoznam, niti da bih kroz čitanje rešio neku nedoumicu ili problem, ali s vremena na vreme se, nepozvana, pojavi neka u kojoj čovek pronađe štošta sebi blisko. Ponekad se poistoveti sa likom ili situacijom, ponekad mu tekst osvetli neki aspekt njegove ličnosti ili ponudi put koji dotad nije sagledavao.
Verujem da je u tinejdžerskom dobu potreba za pronalaženjem odgovarajućeg konteksta za sopstveno biće najveća, tako da sam se tada najviše poistovećivao s likovima knjiga. Ima ih više, ali u ovoj prilici bih izdvojio Adrijana Mola i njegov tajni dnevnik, nastao iz pera Sju Taunsend. Ta knjiga je s razlogom slavna i predstavlja klasik omladinske literature. Mnoge su situacije koje će tinejdžer prepoznati u tom romanu i mislim da mi je dragi Adrijan Mol makar malčice pomogao da se nosim sa ogromnim svetom koji sam, odrastajući, otkrivao.
A sad, pravac naučna fantastika. "Leva ruka tame" Ursule K. Le Gvin je roman s kojim živim već decenijama. Svakih nekoliko godina ga ponovo pročitam i u njemu pronađem nešto novo što će me ispuniti. No, ako bih morao da izdvojim ono najvažnije što mi je ta knjiga, kao i celokupno stvaralaštvo te autorke, donela, onda je to spoznaja da je sasvim u redu baviti se emocijama, da postoji način, u književnosti i u životu, da budete iskreno emotivni, a da ne zapadnete u banalnost i patetiku, da se osećajnost može preneti na papir tako da izazove toplu reakciju kod drugoga, čak i kada ste radnju smestili na izmišljene svetove.
Odatle ćemo se brže od svetlosti vratiti na zemlju i sleteti na neimenovano kopno na kom, u romanu "Ostrvo" Meše Selimovića, živi dvoje neveselih ljudi. To je priča o izolaciji, o samoći i otuđenosti, smislu i besmislu postojanja, o ljubavi i smrti, o mladosti i starosti, i predstavlja melanholičnu meditaciju kroz koju je ponekad teško probiti se, ne zbog stila, koji je pitak i lirski, već zbog sadržine, koja nas navodi da zaronimo u sopstvene strepnje, u intimni mrak u koji obično izbegavamo da pogledamo. Upravo zato mi je taj roman važan, pošto me je naveo da promišljam o temama od kojih čovek često beži.
Pošto sam oduvek kao čitalac široko pristupao književnosti, gutajući svašta, od onoga što se nazivalo trivijalna literatura do onoga što važi za visoku književnost (obe odrednice su, naravno, besmislene), kao pisac sam pokušavao - i još uvek pokušavam - da pronađem način da srušim što više granica između žanrova i pokažem da priča može sadržati elemente svih njih. Između ostalih, roman "Tvrđava samoće" Džonatana Letema mi je pokazao kako to može da se uradi, istovremeno elegantno i šokantno.
Za kraj, pomenuću i veliku En Tajler i njen roman "Večera u restoranu nostalgija", kao primer toga da ne postoje banalne i obične priče, da prozaična svakodnevica i sitne stvari koje radimo imaju vrednost, da se svaka naizgled neupečatljiva situacija može pretočiti u priču koja će nekoga razgaliti, potresti i oplemeniti. Na taj način počnete dodatno da cenite sve ono što inače u životu uzimamo zdravo za gotovo.