U vremenu ubrzanog života i preopterećenosti informacijama, umetnički izraz koji uspeva da zaustavi trenutak i osvetli svakodnevicu iz drugačijeg ugla postaje posebno dragocen. Upravo takav prostor izgradila je splitska umetnica Tisja Kljaković Braić, čiji radovi, na granici između likovne umetnosti i književnosti, kroz jednostavan crtež i precizno odabranu reč oblikuju univerzalnu sliku savremenih odnosa i intimnih svakodnevnih situacija.
Diplomirana slikarka i autorka zapaženih knjiga, među kojima se izdvajaju „Oni“ i „U malu je uša đava“, Kljaković Braić razvija prepoznatljiv narativni rukopis u kojem se humor, ironija i emotivna suptilnost međusobno prožimaju. Njeni radovi, često nastajali u neposrednoj komunikaciji sa publikom, prevazilaze lokalni kontekst i zadobijaju široku regionalnu prepoznatljivost, upravo zahvaljujući sposobnosti da u malim, svakodnevnim situacijama prepoznaju opšta mesta savremenog života.
Rođena 1979. godine u Splitu, gde i danas živi i radi, diplomirala je slikarstvo na Umjetničkoj akademiji u Splitu. Tokom dosadašnje karijere realizovala je brojne samostalne i grupne izložbe u zemlji i inostranstvu, dok se njeni radovi nalaze u relevantnim muzejskim i galerijskim kolekcijama, kao i u privatnim zbirkama.
U razgovoru za ELLE Srbija, autorka govori o prirodi humora kao umetničkog i egzistencijalnog alata, odnosu između slike i teksta, uticaju publike na proces stvaranja, kao i o tome na koji način lično iskustvo i kolektivna svakodnevica postaju polazište njenog umetničkog izraza.
Vaše radove obožava publika širom regiona i u njima se mnogi prepoznaju. Šta mislite, u čemu je ta univerzalnost vaših priča i zašto se u njima tako lako identifikujemo?
„Oni“ i jesu osmišljeni tako da se većina ljudi u njima može prepoznati. To je jedan bračni udžbenik, jedna kompilacija svih situacija koje će se desiti u jednoj ljubavnoj zajednici. Zato i jesu postali omiljen poklon onima koji se žene ili udaju kao upozorenje šta će im se sve dogoditi. Sve te situacije nisu smešne dok ih ne nacrtam, dok ih ne osvetlim. Ljudi se smeju sami sebi. Izgleda da svi živimo slične živote.
Kako za vas izgleda jedan idealan, „mali“ dan? Postoji li neka svakodnevna navika bez koje ne možete da ga zamislite?
Lepota mog posla jeste baš u tome što ne znate šta donosi novi dan. Dan je uspeo ako ja samu sebe iznenadim. Moj muž kaže da dnevno promenim deset raspoloženja. Ako me zabavlja to što trenutno radim, mogu da provedem tri dana u pidžami i da ne izađem iz kuće. To nije dobro. Pod tušem mi padaju na pamet gotovo sve ideje tako da mi je muž namestio bojler na najjače. Zalivam se dvadeset minuta vrelom vodom. Izađem sa crvenim flekama, ofurena, alʼ puna ideja. I pijem kafu, što ne bih smela. Alʼ računam da mi je to jedini porok pa eto... Popijem puno kafe dok slikam, često umočim i četkicu za slikanje u kafu…
Koliko su knjige za vas drugačiji prostor slobode u odnosu na slikarstvo?
To je samo drukčiji način izražavanja. Moje knjige su slikovite, a slike narativne. Isti je rukopis u svemu što radim. Rekla bih da je jedno proizašlo iz drugoga.
Kako prepoznajete da neka životna situacija zaslužuje da postane crtež? Da li humor dolazi pre slike ili slika prizove humor?
Sve je tu - samo treba znati uzeti. To se zove - oko za detalj. Ili kako moja mater kaže - oko za pi*darije. Situaciju koju ću nacrtati naprosto vidim i čujem u glavi. Moram da je prenesem hirurški tačno. Nema filtera, ukrasnih nota ili umetničke slobode. Reč i crtež čine celinu, a jednostavnost je nešto na čemu insistiram. Sve suvišno se briše jer odvraća pažnju od suštine. Morate da se nasmejete u trenu, inače ne valja.
Koliko je humor zapravo način da se izbegne suočavanje sa ozbiljnim temama?
Humor je izuzetno ozbiljna stvar. Izuzetno moćan alat u svakom smislu. On sve prodaje. Na sve životne probleme, na ljude koji vas omalovažavaju i potcenjuju, na nepravdu… Lakše je gledati kroz humor. Ko to na vreme shvati i primeni - imaće lepši život. Rugajte se budalama, nemojte da se ljutite.
Zanimljivo je da su društvene mreže imale veliku ulogu u popularizaciji zbirke „Oni“. Kako su uticale na vašu komunikaciju s publikom i da li je taj „virtuelni“ prostor uneo novu dimenziju u vaše stvaralaštvo?
Svakako da jeste. „Oni“ su stvarani uz publiku na Facebooku. Što je više bilo smajlića i lajkova, to je bilo više crteža. To mi je davalo vetar u leđa. Inače, nakon akademije koja vas nekako uči da je sve mučno i teško velika umetnost, jedva sam sebi dozvolila da budem duhovita. Ne kažem da to nije tako, ali humora u likovnoj umetnosti ima baš malo. Uvek je neka patnja tu, uvek slikari umiru od tuberkuloze ispod nekog mosta, režu uši… Potcenjuje se humor što je jedna od većih budalaština. Koliko je velika glad za smehom, sama sam videla upravo na Facebooku.
Koliko publika, kroz reakcije i prepoznavanje, utiče na vaš dalji tok stvaranja?
Publika mi dođe više kʼo kritičar. I u mom slučaju broj lajkova tačno određuje kvalitet neke karikature. Što ne mora biti slučaj i pravilo u drugim stvarima. NJIH vole svi, bez obzira na obrazovanje i neke druge činioce. Kad objavljujem sliku, ne karikaturu nego sliku, onda se ne uzdam u ukus mase. Toliko su mi se ta „fejs čula“ izoštrila da mogu predvideti odaziv publike.
Da li vam je publika ikada „poslala“ neku novu ideju ili situaciju koju ste kasnije ilustrovali?
Često ljudi naručuju personalizovane karikature kao poklon. Ima nekih ideja koje bih i ja potpisala.
Izjavili ste da nemate maštu, već slike koje vam se vraćaju - kako izgleda taj proces „prisećanja“ u radu?
Moja knjiga „U malu je uša đava“ svojevrsni je amarcord mog detinjstva. Napisala sam je prisećajući se. Da se ne zaboravi. U tom procesu vraćale su mi se neke slike, boje, ukusi i mirisi za koje sam i sama mislila da više ne postoje u mojoj glavi. Kao neka seansa. Naprosto su izvirali sa nekog dna sećanja. Ta knjiga je postigla veliki uspeh, a nisam očekivala ni da se ukoriči. Svi mi imamo takvu knjigu u svojoj glavi. Svi mi se prisećamo, vraćamo se… I ako čujete da vam neko priča jednu te istu priču po stoti put… pustite ga. On ne priča vama nego sebi.
Može li umetnost danas zaista da utiče na način na koji ljudi žive ili je svedena na trenutni utisak?
Umetnost ima razne svrhe, da ukaže na nešto, da kritikuje, da nasmeje, da ulepša život… Pa birajte. Život bez umetnosti je nezamisliv. Setite se korone. Svaka pogledana predstava, pročitana knjiga, izložba, koncert na nama ostavlja utisak. Ne bih rekla trenutni jer nas u suštini gradi kao ljudska bića.
Kada listamo vaše knjige, često u šali kažemo: „Ovo si ti, a ovo sam ja.“ Postoji li ilustracija u kojoj se vi trenutno najviše prepoznajete?
Najčešće je moj vlastiti život inspiracija za karikaturu. Istina, ne mora da bude tako. Često mi se neka prija u poverenju požali na muža ne sluteći da će ujutru upravo to biti hit na Facebooku. Dakle svaka poslednja ilustracija ima uporište u onom što trenutno radim. Poslednje su bili „Oni“ kao gosti u hotelu pa zaključite sami.
Pišete i za decu - na koji način pristupate toj formi, da li je ona teža u odnosu na pisanje „za odrasle“?
Ne radim ništa što mi predstavlja muku, što mi je teško. Ali istina - moram da se prebacim u drugi film, drugi medij. Knjigu za decu (pa i za odrasle) „Pita moja mama imate li jedno jaje“ napisala sam i nacrtala nakon rođenja moje kćeri Nastje. Ona i jeste glavni lik knjige i predstave koja je posle nastala. Način na koji je knjiga napisana inspirisan je stripovima koje je moja starija kćer Issa crtala kao mala devojčica. Ti dečji stripovi su banalni, apsurdni i genijalni. To svakako nije klasična uspavanka, potkrade se i koja gruba reč… kakvih nema u bajkama. Deca se iznenade i nasmeju.
Kako na vaše radove reaguju porodica i ljudi iz neposrednog okruženja - da li se prepoznaju i komentarišu?
Moraju i da ne žele. Imam neke važne ljude do čijeg mišljenja držim. I sve što napravim šaljem im WhatsAppom na uvid. I po pravilu svi misle isto. Nisam sujetna kad je o tome reč. Verujem im. I često bacim ono što im se ne svidi.
Koliko je nostalgija za prošlim vremenima pokretač u vašem stvaralaštvu, posebno u knjizi „U malu je uša đava“?
Tu sam se ispucala sa tom nostalgijom, nema je više u mom radu. Tu sam sve prepričala i rekla a da me niko nije zaustavljao. Nauživala sam se sama sa sobom i smeha i suza. Nisam ja nostalgična za sistemom, za državom... nego za onima kojih više nema. Što bi rekao Balašević - sećanje je lupa koja sitne stvari uveličava. I nisam nešto nostalgična danas. Draga mi je ova moja sadašnjost. Ne bih volela da se vratim ni pet minuta unazad. Zanima me šta će biti unapred. Baš me zanima.
U jednom intervjuu pomenuli ste umetnost kao neku vrstu „emocionalne ekologije“ - šta za vas konkretno znači taj pojam?
Stvarno se ne sećam da sam to rekla… Hahahaha.
Kako svoj rad vidite u budućnosti?
Ne znam odgovor na to pitanje. Ja sam osoba „od trenutka“, nešto me dotakne i momentalno reagujem. Imam jednu prijateljicu koja sve planira. Recimo, odredi čak koliko će vremena provesti u prodavnici. Ja se prepustim pa gde me odnese.