Žene su oduvek bile katalizatori promena. Kroz istoriju, u različitim delovima sveta, one su mahom menjale tokove, ulazile tamo gde su ih najmanje očekivali, a onda i ostajale: uporne, hrabre, snažne. Kroz ono što su birale da obuku, način na koji su se kretale, ali i ono što su odlučile da ne izgovore, žene su ostavljale tragove u vremenu.
Tako je i Beograd, početkom 20. veka, imao svoju prvu školovanu arhitektkinju, vizionarku Jelisavetu Načić, koja je oblikovala gradski pejzaž uprkos svim ograničenjima koje je epoha nametala ženama. Nakon toga, u dvadesetim godinama prošlog veka, prva žena u Srbiji zakoračila je u univerzitetski amfiteatar kao predavačica – filozofkinja Ksenija Atanasijević.
Prethodno su drugi gradovi širom sveta već pripremali pozornicu na kojoj je ženski glas mogao da se čuje jasnije. Međunarodne izložbe koje su obeležile 19. i 20. vek vremenom su postale prozori u svet, platforme napretka i mesta na kojima se moglo videti šta je društvo spremno da pokaže.
U Beču 1873. godine, žene su mahom posmatrale iz senke. Samo tri godine kasnije, u Filadelfiji, pojavio se prvi pokušaj da im se dodeli prostor, te se sve više dovodila u pitanje podređena pozicija žena u društvu. Prva „Ženska palata“ organizovana je na inicijativu Elizabet Duan Glišpi (praunuke Bendžamina Frenklina) i drugih žena. One su, uprkos otporu, prikupile 100.000 dolara kako bi podigle poseban paviljon za ženska dostignuća. U njemu su izlagana umetnička dela i izumi žena iz različitih oblasti, a primera radi, inženjerka Ema Alison upravljala je mašinom koja je pokretala sistem osvetljenja cele zgrade.
1893. godine, u Čikagu se govorilo o globalnom skupu žena. Congress of Women, kako su ga tada nazvali, okupio je više od 500 govornica i 150.000 posetilaca, stvarajući snažan momentum za međunarodni feminizam. U centru sajmišta, uz raskošne zgrade, stajala je i „Ženska zgrada“, projektovana i vođena isključivo od strane žena. Svrha ovakvih paviljona bila je da se prikaže žensko stvaralaštvo i inteligencija u umetnosti, nauci i privredi, često razbijajući stereotipe o tradicionalnoj rodnoj podeli uloga. Najveći doprinos ove izložbe bilo je stvaranje međunarodne mreže žena.
Pripremajući se za događaj, gospođa Berta Palmer, američka preduzetnica i filantropkinja, putovala je po Evropi i pozivala žene iz najviših društvenih slojeva da učestvuju, čime je borba za priznavanje ženske uloge dobila međunarodnu dimenziju.
U savremenom dobu, velike svetske manifestacije nastavile su da pružaju platformu za povezivanje. Kako su feministički pokreti jačali, u susretima među paviljonima rađale su se nove ideje, strategije i savezi koji su često nadživeli samu izložbu. U Milanu, 2015. godine, na međunarodnoj izložbi pod nazivom „Hranimo planetu – stvaramo energiju za život“, oformljena je zajednica žena koje su delile znanja i iskustva o sigurnosti hrane, očuvanju resursa i bezbednosti. U Dubaiju, tokom svetske izložbe održane 2021. i 2022. godine, pod sloganom „Nove perspektive: kada žene napreduju, čovečanstvo napreduje“ - kroz jedinstveni ženski paviljon prikazane su ženske inicijative i uloge kroz istoriju, podsećajući da prosperitet zajednice ide ruku pod ruku s osnaživanjem žena.
Beograd je deo tog narativa. Tema „Igra(j) za čovečanstvo: sport i muzika za sve“ možda govori o sportu i umetnosti, ali je zamišljena i kao globalni centar za edukaciju, kulturu i inovacije. Očekuje se da će duh saradnje dodatno ojačati međusobno povezivanje žena iz različitih krajeva sveta, te da će predstavljati priliku da se kroz diskusije, radionice i multikulturalne programe ponovo učvrste ženske internacionalne veze.
A ako nas je istorija išta naučila, to je da mesta na kojima su se žene okupljale nikada nisu ostajala ista. Menjala su se, unapređivala i širila, jer ih je vodila potreba da svet bude pravedniji i otvoreniji.
Žena više nije posmatrač na marginama društva, već aktivno učestvuje u kreiranju budućnosti.